Izlaganje na sednici Skupštine o KiM, 29. 5. 2019. – Pre vas i pre Briselskog sporazuma, Priština nije mogla ovako da vršlja po severu KiM. Da li se osećate odgovornim? Da li je i dalje na snazi Ustav i Rezolucija 1244? Ne srljajte dalje

Lako je biti tolerantan sa mišljenjima i prema mišljenjima sa kojima se slažemo. Treba imati sluha i strpljenja, živaca i stomaka da saslušamo i mišljenja koja nam se ne dopadaju. Tome, između ostalog, treba da služe i rasprave u parlamentu, kao i u medijima.Tih rasprava kod nas nema dovoljno i mislim da to nije dobro. Ni za koga nije dobro. Za društvo nije dobro, a na kraju, nije dobro ni za vlast, ni za opoziciju.

Ja nisam imao dileme da li prisustvovati, ili ne prisustvovati ovoj sednici. Suviše je važna tema. Sam sam desetak puta potpisivao zahtev za tu sednicu, usmeno pozivao da se zakaže i kritikovao rukovodstvo skupštine što tu tačku ne stavlja na dnevni red. I zaista, sviđalo se to nekome ili ne, nisam imao dilemu o dolasku, niti sam je mogao imati. Ali, ne želeći da zbog odsustva pravdam bilo koga – jer svako odlučuje za sebe –  moram da skrenem pažnju da atmosfera u ovoj skupštini nije dobra i da to neke ljude odbija da njoj prisustvuju.

Kažem, svako snosi posledice za svoje političke poteze. Ali mislim da treba da nam bude zajednički cilj da što više razgovaramo (ne slažući se, a daleko od toga da se slažemo po ovom pitanju niti ja, niti većina ovde u ovoj skupštini, niti vi, odnosno ja sa vama, ni vi sa mnom, gospodine Vučiću). Ali ovo treba da bude nešto što se podrazumeva. Jer ako se ne razgovara, makar i oštrije, makar i kritičkije – onda nam ostaju samo motke i onda nam ostaju samo ružne scene koje nikome ne mogu dobra doneti, a svakako ne državi Srbiji u celini. I to kažem bez obzira na to ko je tu neviniji ili krivlji. Ali nije dobro da se rasprave u skupštini pretvaraju u nekog „toplog zeca“ za odsutne lidere opozicije i neke lidere opozicionih stranaka koji budu pomenuti dvadeset, trideset, četrdeset, pedeset puta... Imam ovde i statistiku, ali da ne gubimo na to vreme.

Ovo je bila neka vrsta pledoajea. Naravno da vi za to (atmosferu u skupštini) formalno ne odgovarate. Ali mislim da jedan deo vaših poslanika prosto misli da time vama čini uslugu, ili da to vama prija – kada se u skupštini stvara nepodnošljiva atmosfera kad je reč o tretmanu opozicije. A o tome šta opozicija čini, takođe može da se raspravlja. 

1. Pre Vašeg dolaska na vlast i pre potpisivanja Briselskog sporazuma prištinski specijalci nisu mogli da ovako vršljaju po severu KiM

Meni su neki prijatelji kada su čuli da idem na sednicu, rekli „ponesi, ili mu pokaži i predaj mu Ustav i Miroslavljevo jevanđelje, ili makar one natpise koje smo ja i kolege iz moje grupe imali ovde i  ponekada ih stavljali. To je legitimno, kao što profesor Ševarlić drži na svom laptopu ovaj natpis protiv GMO hrane“, da se stavi kao neka vrsta lajt-motiva: „Briselski sporazum je izdaja“, „Briselski sporazum je katastrofa“, „Rezolucija 1244“.

Ja to ne radim. To nije moj stil. Ali vi zamislite da to stoji i to zaista jeste lajt-motiv ovog mog izlaganja. I prosto molim, kada budete odgovarali i reagovali - da se na to fokusiramo. Znači, Briselski sporazum i Rezolucija 1244. Možda, tj. sigurno se oko toga ne slažemo. Ne samo većina i manjina. Ja se plašim, a to se uostalom i pokazalo, da postoje razlike po ovim pitanjima, po kosovskom pitanju i onda, naravno, i prema Briselskom sporazumu, kao i aktuelnoj politici koja se vodi prema Kosovu i Metohiji. Nije to crno-belo, niti je tu pozicija, niti opozicija monolitna. S tim što se razlike unutar pozicije manje vide. Ali, ako je neko pažljivo slušao, možda je mogao i danas naslutiti neke nijanse u intonaciji mog imenjaka, gospodina Milićevića, i gospodina Mijatovića. Dakle, nije ni tu baš sve potpuno homogeno.

Kada je reč o opoziciji, i ovde prisutnoj i onoj neprisutnoj, potpuno je jasno da se, npr. ja i kolega Stevanović iz SMS-a ne slažemo skoro oko ničega kada je reč o pristupu kosovskom problemu. Kažem, nije to sasvim tačno da pozicija ima jedan stav, a opozicija drugi. Postoje razne nedoumice unutar jednih i drugih redova i treba da ih raščišćavamo u otvorenom dijalogu, ne ustručavajući se, već raspravljajući i pokazujući ko gde greši.

Gospodin Stevanović po meni, iako je on sa ove, moje strane sale, greši u svemu. Ali vi ste, recimo, bili veoma zadovoljni njegovim izlaganjem. I to se vidi, to niste ni krili. To je u redu, kao što sam i ja ponekad zadovoljan ponekim izlaganjem sa druge strane.

Ali, ono što je sporno, to je što vi smatrate, i to ste pohvalili u ovom izveštaju Kancelarije za Kosovo i Metohiju, gde je puno truda uloženo da se obrazloži i opravda Briselski sporazum, a ja mislim upravo suprotno. Evo, da kažemo to najblaže – Briselski sporazum je greška! Zapravo, taj sporazum je  katastrofa. A gotovo sigurno i neustavni akt.

Mnogo je, kao što rekoh, uloženo truda da se stvari pokažu drugačije. Ali ja bih rekao, da upravo u svetlu ovih zabrinjavajućih događaja od jutros, o kojima ste govorili i  kojima smo svi prisustvovali, da upravo ti događaji potvrđuju gospodine Vučiću grešku koju smo napravili, koju je država napravila, ili koju ste vi napravili sa Briselskim sporazumom.

Budimo realni. Sve do 2013. godine, do tog sporazuma (mada ne mislim da je samo do njega) nije mogao ROSU da vršlja po Severu Kosova i Metohije. Sviđalo se vama ili ne – to moram da kažem. Vi ste mnogo u svom izlaganju, a kolege iz vladajuće koalicije još i više, potrošili vremena da žigošete i optužite prethodnike za ono što se dešava i za sve probleme na Kosovu i Metohiji. I ukazivali ste na njihove greške i propuste, nekada s razlogom, a nekada, ja mislim, malo i preterano. To jest, siguran sam, nekada i preterano. Ali, da ste čak i u potpunosti u pravu, sve da ste sasvim u pravu kada je reč o greškama prethodnika (mislim da će biti prilike da i o tome progovorimo nešto), da su svi ti prethodnici, Milošević, Koštunica, Tadić (da pomenem to troje glavnih), kao i Đinđić, u međuvremenu, pravili razne greške, ali sve to vreme ROSU, odnosno kosovski specijalci – nije mogao preko Ibra, gospodine Vučiću. I vi to dobro znate.

Sada tamo gospodine Vučiću vršljaju kosovski specijalci kada im se prohte! I vi onda možete ovde samo da širite ruke, da lamentirate i da, eventualno, pozivate svoje „prijatelje“ iz međunarodne zajednice, a koji vam kažu: „Pa to je legitimna akcija policijskih snaga – oni se bore protiv kriminala

Kada su pokušali 2011. godine, vratili su se navrat-nanos, a helikopteri hrvatskog KFOR-a su ih spašavali i vraćali sa Jarinja. Dakle, uz sve greške i propuste prethodnih vlasti, a bilo ih je ne sporim (govorim samo o kosovskoj politici, da ne govorim o ovim drugim aspektima) – oni su nešto očuvali. Uspeli su barem nešto da sačuvaju. Uz podršku tog naroda dole, uspeli su da sačuvaju pozicije države Srbije, i neformalno i formalno, u opštinama na Severu Kosova.

Sada tamo gospodine Vučiću vršljaju kosovski specijalci kada im se prohte! I vi onda možete ovde samo da širite ruke, da lamentirate i da, eventualno, pozivate kolege, odnosno svoje „prijatelje“ iz međunarodne zajednice, a koji vam kažu: „Pa to je legitimna akcija policijskih snaga – oni se bore protiv kriminala“. Dakle, ako ste imali neku dilemu, ako je bilo neke dileme o prirodi Briselkog sporazuma i posledicama koje su njime usledile po ustavni poredak države Srbije i po građane na Severu Kosova i Metohije, mislim da u svetlu ovih poslednjih događaja – te dileme više nema.

Dakle, pre Briselkog sporazuma nisu mogli niti smeli na Sever, a sada smeju kada im se prohte! Ja se nadam i siguran sam da imate neko objašnjenje za to.

Ja se takođe nadam i da postoji neki plan. Ali iz ovoga što se dešava, taj plan i uz najbolju volju ja ne mogu da vidim. Samo vidim da smo nemoćni, kao što to, uostalom, na neki način proizilazi iz svega onoga što ste vi ovde govorili, i što gledamo svakoga dana da se dole dešava.

Da ne govorimo o tome da ste nam na neki način juče najavili da „svakoga časa se može očekivati napad Albanaca na Srbe... itd.“. Rekli ste tad jednu rečenicu, ne mislim da je to bio okidač, daleko od toga, ali ste, možda, neoprezno, želeći da pohvalite te ljude  rekli ovde sinoć: „Srbi u kosovskim institucijama su lojalni nama i ukoliko bismo mi tražili...“. Tu se negde ta rečenica, ili misao prekida. I kao da su u Prištini hteli da provere tu „lojalnost“, odnosno kao da su vas čuli i kao da su, otprilike, sumnjajući da ste vi u pravu u toj stvari, Srbe koji rade u tim prištinskim institucijama – krenuli  da hapse.

Iskreno, ja bih voleo da ako ih već hapse, da ih hapse zbog toga (lojalnosti prema državi Srbiji), a ne zbog onoga što kažu, tj. da ih hapse zbog kriminala i šverca. Ali svejedno, šta god da je u pitanju, mi smo kao država nemoćni. A nismo bili toliko nemoćni ranije, uz sve poraze, neuspehe i propuste počinjene 1999, 2004, 2008. godine.

2. Demografija u službi kapitulacije i mit o „dva miliona Albanaca na Kosovu“

Vi ste ovde naveli neke loše i nepovoljne demografske podatke, koji naravno mogu da budu tačni, ali svi znamo da demografske projekcije su uvek nepouzdane.

Krajem 80-ih godina pričalo se „kao će Albanaca na Kosovu biti tri miliona do početka 21 veka“. Pa ih nije bilo. Jeste, tačno je. Srbija se prazni, ali i teritorija Kosova i Metohije se prazni! I Albanci takođe odlaze i to masovno odlaze. Kolega Mijatović je pomenuo da „državi Srbiji nije u interesu da drži jednu nefunkcionalnu celinu od 1.700.000 Albanaca“. Ja mislim da to nije tako. Dvostruko nije tako.

Niti ih ima milion i sedamsto hiljada. Pogledajte rezultate o izlaznosti i glasanju na izborima na Kosovu i Metohiji, ne računajući Srbe i manjine. Videćete da se tu ipak radi o stotinama hiljada.

Jedan argument se često poteže ovde, kolega (Čedomir) Jovanović ga rado navodi, a i neke druge kolege i sa ove naše strane iz opozicije, koji su bliski onome što vi govorite, ali to neće da kažu – bar ne tako jasno – „Šta će nama Kosovo? Zamislite sada dva miliona Albanaca da dođe da glasa na izborima“. To se povremeno moglo čuti pod ovim svodom: „Šta bi mi sa dva miliona Albanaca – oni bi nam postavljali premijera, vladu, vodili glavnu reč u skupštini, itd...)

Znači, pre svega, nema ih ni približno toliko. Nema ih ni upola toliko. Kad pogledate procenat glasanja, da svi Albanci sa Kosova glasaju na srpskim izborima, nekim budućim parlamentarnim izborima, i da svi glasaju za jednu listu – to bi bilo negde oko 16 procenata. Ja sam preračunao, oko 16 odsto bi bilo tih albanskih glasova. Za albanske stranke u Makedoniji glasa preko 18 posto Albanaca. Hoću da kažem, to nije argument da se deo teritorije tek tako odbaci i da ga se odričemo.

Da ne govorimo o tome da kada pogledate broj glasača u Bosni i Hercegovini vidite da su tamo gotovo četrdeset posto glasovi Srba. Srbi su u tolikom broju glasali na poslednjim izborima. Tako da oni čine gotovo četrdeset posto – ne kažem stanovništva, nego gotovo četrdeset posto realno postojećeg, tj.glasalog, biračkog tela u BiH.

Zašto onda niko u Sarajevu ne zaključi da, stoga, „Sarajevo ne može da drži i kontroliše Republiku Srpsku i da je najbolje da je se odreknemo“?

Zašto to kažem? Zato što direktno ili indirektno, kroz ovakve demografije, kroz ovakve statistike koje mogu biti tačne, ali i ne moraju, provejava isti ili vrlo sličan lajt-motiv: „Kosovo i Metohija su problem, Kosovo i Metohija su balast – dajte da se tog problema rešimo i ratosiljamo“.

E, ja se sa tim ne slažem!

Vi to, doduše, niste tako rekli, ali to kažu neki drugi koji vas inače vrlo zdušno i glasno podržavaju. A imam utisak da vama mnogo manje smetaju takvi tonovi i takve poruke, nego čak i najtolerantnije izrečene poruke i kritike sa ove, moje strane.

3. Šta je „kompromis“ na koji smo spremni? Postoji li „crvena linija“? Da li je još na snazi rezolucija ove skupštine da svako rešenje pitanja Kosova i Metohije mora da bude u skladu sa Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija?

Niko ne želi nikoga da gura u avanturu ili pogibelj. Ali nije lepo da političkog neistomišljenika automatski žigošemo da „hoće da proliva tuđu krv“. A toga je takođe ovde bivalo. Dakle, nije reč o tome da treba da ratujemo, reč je samo o tome da ne činimo više ustupaka nego što moramo. Da ne pogoršavamo situaciju i da je ne činimo gorom nego što je bila. A ja se slažem da nije bila dobra.

Kažem, ako bude prilike za neku repliku ili dijalog, možemo se osvrnuti na to šta je sve pogrešno urađeno u prethodnom periodu. Ali pogledajmo ovo sada. Nemojmo da budemo u situaciji, a to ponekad liči, niste vi prvi u tome i to su i prethodne vlasti zaista radile, da uglavnom samo pričaju o tome šta su prethodnici zabrljali. Pa smo deset godina zajedno slušali o tome „kako je za sve kriv Milošević“. Sećate se tamo dvehiljaditih godina, ništa ne valja, a sada slušamo da su „za sve krivi žuti, DOS i slično“. To zaista podseća na situaciju sa onim majstorom, vodoinstalaterom, koji dođe u kuću i svaki put kaže: „Ovo ništa ne valja. Prethodni majstori su sve zabrljali, i ja sada ne mogu ništa da uradim“.

Dakle, slažem se da nam je potreban konsenzus. Konsenzus zahteva dijalog, dijalog zahteva otvoreno sučeljavanje mišljenja, a ne jeftino sakupljanje političkih poena. Meni bi verovatno bilo bolje da nisam došao na ovu sednicu. Ili da sam došao i počeo da vas grdim, bacam cipele ili nešto drugo.

Ali, ja stvarno hoću, u najboljoj volji, da čujem šta je taj „kompromis“. I to sam došao da vas pitam.

Dakle, šta je taj kompromis na koji smo spremni?

Ne u smislu detalja plana. Vi kažete – „pa nećemo, valjda, da odajemo tajne“. Nećemo da odajemo tajne, ali možemo reći – šta nam je „crvena linija“?

Pred sobom imam poslednji zvanični dokument koji je ova skupština usvojila i koji je još uvek važeći, a to je Rezolucija iz januara 2013. godine i koju je ova skupštinska većina usvojila, mada je bio drugačiji saziv.

U Rezoluciji jasno i glasno piše, i to je jedina platforma koja postoji za ove razgovore koji se vode u Briselu,da „svako rešenje pitanja o privremenom, prelaznom ili konačnom statusu Kosova i Metohije – mora da bude u skladu sa Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244“.

To nije neki fakultativni dokument i fraza – to je obavezujući dokument ove skupštine! Znači Rezolucija iz 12 januara 2013. godine.

Moje pitanje vama, gospodine Vučiću, glasi: „Da li je ta Rezolucija još uvek na snazi“? I da li ćemo mi možda danas glasati o nečem drugom? (Ja čak ni ne znam da li je uopšte predviđeno neko glasanje u vezi sa današnjom sednicom i ovim vašim izveštajem.)

Dakle, da li i dalje stojite iza ovoga? Da li država Srbija, da li Vlada Srbije stoji iza toga da „svako rešenje u vezi sa Kosovom i Metohijom mora da bude u skladu sa Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244“?

Neko će reći, možda ne vi, a možda i hoćete, sigurno će reći – pa to je neozbiljno, pa to je neodgovorno, pa to je „samo slovo na papiru“. Nije tako. Ja bih rekao da to treba da bude naša „crvena linija“, ili barem naša platforma i polazište.

Ovako, neodgovorno i fakultativno nudeći neke „kompromise“, mi zapravo „spuštamo cenu“ i kvarimo i snižavamo ionako ne naročito dobre pozicije u vezi sa Kosovom i Metohijom. I pomalo podsećamo na nekoga ko prodaje nešto ili pregovara oko nekog posla, a onda kaže: „Ovo moje ništa ne vredi, nemamo ni metar Srbije na Kosovu. A ti sad daj nešto, ako hoćeš da daš.“ Pa naravno da ti neće dati ništa!

Plašim se da to, čak i ako je samo reč o dobroj volji da se demonstrira tolerancija i spremnost na kompromis – da to nikako nije dobra platforma i dobar model. Uostalom, vidi se da ne daje rezultate. Niti je međunarodna zajednica impresionirana, niti su Albanci spremni na kompromis, nego su sve brutalniji.

4. Da li se osećate odgovornim zbog kraha Briselskog sporazuma? Ne srljajmo dalje i ne predajimo se unapred

Za kraj, da li se osećate odgovornim za neuspeh priče oko Briselskog sporazuma, uključujući i neispunjavanje prvih šest tačaka koje se tiču Zajednice srpskih opština? To jeste njihov skandal, ali je možda trebalo blagovremeno i jače reagovati povodom  neispunjavanja njihovih obaveza.

Često se u javnosti Kosovo i Metohija predstavlja kao neki „balast“ i „omča oko vrata“. A ja bih rekao da je upravo suprotno

I da zaista završim: Često se u javnosti Kosovo i Metohija predstavlja kao neki „balast“ i „omča oko vrata“. A ja bih rekao da je upravo suprotno, pozivajući se na misao jednog pametnog čoveka koji je rekao: „Ne čuvamo mi Kosovo – Kosovo čuva nas“. Kosovo, zapravo, čuva Srbiju od daljeg paranja čarape. I ako ste slušali Valentina Incka šta je rekao posle nedavne posete Vašingtonu, Valentin Incko, taj „niski-visoki predstavnik“ u Bosni i Hercegovini je rekao doslovno: „Kad se završi Kosovo, prelazimo na BiH i sređivanje stanja tamo“.

Možda i zbog toga gospodine Vučiću, nije loše da malo opreznije žurimo u rešavanje ovog problema. Nije to zalaganje za „zamrznuti konflikt“ – nego samo poziv da se ne predajemo unapred i  ne odričemo onoga što još uvek držimo i možemo držati.

Hvala.

(NSPM, 29. 5. 2019. godine)

Videti još: Izlaganje na sednici Skupštine o KiM (2) – Da li u britanskom parlamentu postoji jedan poslanik koji bi prihvatio nezavisnost Foklanda od britanske krune? Šta to može biti “kompenzacija”za srpsko priznanje nezavisnosti Kosova?

Đorđe Vukadinović: Nisam oslobodio Fljoru Brovinu i znam šta piše u Miroslavljevom Jevanđelju – ali ne znam da li za Vučića još važi Ustav Srbije i Rezolucija 1244, kao ni o čemu se, zapravo, u skupštini glasalo