Kako je Evropska unija uništila naš zdravstveni sistem

Zaključak jedne studije[1] o procesu pristupanja Srbije Evropskoj uniji glasio je u najkraćem ovako: “U javnom mnjenju Srbije danas preovladava saglasje između lošeg života i dobre evropske ideje”. Da je strateško orijentisanje ka bezalternativnom kretanju put evrointegracija jednako boljem i kvalitetnijem životu građana Srbije - to je ideološka fikcija kojom nas vode. Za dve decenije evropskih integracija Srbije, ideja i stvarnost su se do te mere razišle da je postalo neophodno od iste napraviti obavezujuću javnu dogmu preko različitih mehanizama ideološko-propagandnog delovanja.

Poseban paradoks u slačaju naše države je taj da je ideja evrointegracija jednako dominantna ne samo među predstavnicima vlasti nego i opozicije te je jedina više poražavajuća činjenica od te što smo oko dve decenije u krizi, ta da se rasprava o krizi u javnom mnjenju uglavnom svodi na prognoziranje smene jednog čoveka ili stranke. Ekonomsko, političko i kulturno marginalizovanje Srbije se obično raspravlja na nivou različitih mahinacija oko lika Vučića, predstavljajući ga kao direktno odgovornog za sve nedaće čak i onda kada je ta veza uzaludna a u krajnjoj liniji neodbranjiva. Proevropska opoziciona koalicija stoga vrlo često vrši veću uslugu stranom kapitalu od same vlasti time što površnim bavljenjem isključivo sporednim pitanjima u javnom diskursu zamagljuje prave uzroke problema koji leže u širem ekonomskom konteksu. O kakvim se ekonomskim vezama radi, najbolje ćemo prikazati na primeru trenutne zdravstvene krize koja je, čini se više nego ikada u skorije vreme, ogolila mnoge kontradiktornosti na kojima počiva ne samo Evropska unija nego i svetski sistem u celini. Pošto je borba sa epidemijom još uvek u toku, sagledavanje njene konkretne slike i sumiranje svih uzroka i posledica nam nije u potpunosti dostupno. Zato ćemo se više okrenuti pomenutim ideološkim fikcijama koje nam se nameću čak i u ovoj situaciji kada je njihov sadržaj nikad isprazniji.

Kolaps neoliberalne države

S obzirom da je ideologija neoliberalizma (koja je Srbiji u krajnjoj liniji nametnuta bombardovanjem ‘99) dominantna u ovom sistemu i zasniva se na uzdizanju privatnog vlasništva i tržišta uz apriori stav da je vlada neprijatelj ekonomskog napretka – sigurnost neoliberalne države sada biva poremećena jer borba sa epidemijom podrazumeva ozbiljne i radikalne mere od strane vlade nauštrb kapitala. Govorimo o prirodnoj pojavi a za nas nepogodi koja zahteva reakciju državne uprave, zdravstvenih institucija i svih ostalih strateških resursa. Ukratko – potrebna je ozbiljna angažovanost svih onih poluga koje neoliberalizam anulira, posebno na periferiji koja je dodatno eksploatisana. U imperijalističkim međudržavnim odnosima sposobnost siromašnijih zemalja da izgrade efikasne zdravstvene sisteme je dodatno otežana pošto se zemlje suočavaju i sa gubitkom zdravstvenih radnika koji prelaze u ekonomski dominantne države nakon skupe obuke kod kuće.

Ključno dostignuće mera štednje i neoliberalne transformacije Srbije od dvehiljaditih naovamo bilo je, između ostalog, delegitimisanje i uništavanje državne uprave i institucija izgrađenih u socijalizmu radi služenja stranom kapitalu

Ključno dostignuće mera štednje i neoliberalne transformacije Srbije od dvehiljaditih naovamo bilo je, između ostalog, delegitimisanje i uništavanje državne uprave i institucija izgrađenih u socijalizmu radi služenja stranom kapitalu. To je proces koji je SNS samo nastavila smenom DS a najvatreniji podržavaoci tog procesa su većina današnjih kritičara vlasti. Svedočimo situaciji u kojoj proevropska opozicija Srbije koja je ujedno i protiv vlasti (takođe proevropske), od rasparčane državne uprave u vidu zdravstva, vojske i ostalih nadležnih, čiju su satanizaciju podržali, sada očekuje da vodi najorganizovaniju moguću borbu protiv virusa o kojem nauka još uči, pritom odbijajući svaki vid borbe koji se ne ugleda na zapadne mere.

Ključno za bilo kakvu raspravu o ovoj krizi mora biti kolaps državnih institucija u većem delu kapitalističkog sveta, pogotovo tamo gde su te institucije privatizovane i gde kao takve deluju tako da minimalizuju troškove a maksimalizuju profit. Iz perspektive logike kapitala nije racionalno ulagati u zdravstvo a pogotvo nije racionalno zatvarati ljude u kuće te im onemogućavati da rade i stvaraju vrednost, čak iako su njihovi životi u pitanju. To je zapravo osnovna demarkacija Kine (donekle i Kube i Rusije) od većine zemalja Zapada koje sada vode trku na tržitu za nabavkom osnovnih medicinskih sredstava uz to, kako navode mediji, otimajući jedni od drugih džakove sa maskama, rukavicama i ostalim potrepštinama. Javni zdravstveni sektor u Kini je glavni pružalac zdravstvene zaštite a njena prednost leži i u tome što država donekle može da reguliše i usmerava ekonomiju te nije puki instrument kapitala. Prema istraživanjima za 2017. godinu, čak 82% bolničke nege pružaju javne bolnice a zdravstveno osiguranje ima većina građana[2]. U SAD na primer veliki broj ljudi umire jer ili nemaju zdravstveno osiguranje uopšte ili ne mogu da ga plate. S druge strane, u Nemačkoj koja je centar Evropske unije, zdravstveni sistem, kako novodi Dojče vele “puca po šavovima” i bez korone jer se na zdravstvu već godinama štedi, usluge su skoro najskuplje u svetu a planirale su se dalje privatizacije (koje se orijentišu ka isplatljivijim estetskim servisima). “Od oko 28.000 kreveta na odeljenjima intenzivne nege u bolnicama Nemačke, trenutno je zauzeto 80 odsto. To je u ovo vreme raznih zaraza normalno, a od bolnica se i zahteva da to bude tako: prazan krevet košta, a ne donosi nikakav novac.”[3]

U neoliberalnom viđenju ove krizne situacije postoji još jedna crta vezana za politiku ljudskih prava kojih se izgleda ne odriču ni onda kada su ta prava ogoljeno protiv samih ljudi. Zanimljivo je naime kako se reaguje na zabranu kretanja na Zapadu a kako na Istoku. Glavna karakteristika neoliberalnog pogleda na svet jeste prihvatanje pukog relativizma i individualizma koji zauzima neutralnu poziciju spram ličnog koje se ne sme dovoditi u pitanje.[4] Otud su reakcije na karantin i zatvaranje ljudi u kuće u najvećoj meri označene kao autoritarne. Neoliberalni aparat nije sposoban da u njima vidi bilo šta osim udara na izbor pojedinca i delegitimiše takve mere čak i onda kada je više nego evidentno da su deo šire slike solidarnosti. Stoga nije čudo zašto su bar u početku iz Nemačke i Velike Britanije dolazili predlozi o “puštanju virusa” i “stvaranju kolektivnog imuniteta”. Švedska je jedna od država koja prednjači u promociji preventive koja uključuje minimalne ili nikakve mere izolacije a prema nedavnim statistikama, tamo je pre neki dan preminulo više od 100 ljudi za 24 sata.[5]

Ovaj kolaps neoliberalizma neće se platiti samo zdravljem ljudi s obzirom na pucanje zdravstvenog sistema nego i urušavanjem socijalnog položaja radnika čije ćemo razmere tek videti. Iako u medijima možemo čuti priče kako je korona virus uzrokovao masovna otpuštanja, shodno tome nade da jedva čekamo da virus iščezne pa da se vratimo u normalu, situacija je drugačija. Ovakav ekonomski sistem je toliko nagnut finansijskom sektoru da je, već duže vremena, jednostavno zanemario rast velikih i stalnih nesigurnih poslova, poslova na crno i nezaposlenosti, samim tim probleme sa kojima se veliki broj ljudi suočava i kada nije vanredno stanje. Ovo nije problem koji stvara korona virus, ovo je strukturalni problem jer je nesiguran i slabo plaćen rad usađen u ovaj sistem.

Evropska “solidarnost”

Sve veće širenje zaraze Evropom sa njenim trenutnim žarištima u Španiji i Italiji povelo je pitanje o evropskoj solidarnosti, mada iz gore navedenog možemo videti da se radi i o nespremnosti za ovu borbu. Situacija je, čini se, iznenadila članice Evropske unije, kojima su trebale nedelje da se dogovore o tome da li će i kome pomoći, što su odluke koje prolaze gomilu komplikovanih birokratskih procedura.

Za to vreme, Kina, Rusija i Kuba pomažu svima slanjem neophodnih medicinskih sredstava ali i zdravstvenih radnika. Uprkos tome, prema pisanju analitičara, Kina je problem čak i kada neosporno pomaže stoga njeno slanje pomoći predstavljaju uglavnom kao borbu za geopolitičke poene, što su stavovi koji nam stižu iz Vašingtona.[6] Bez reakcije kao i uvek do sada ostaje činjenica da SAD uprkos pandemiji ne prestaju sa nametanjem sankcija u mnogim zemljama. Evropska unija kao pratilac geopolitičke strategije SAD i NATO saveza to ne smatra radikalnim, diktatorskim ili politizacijom situacije?

SAD, EU, Velika Britanija, Ukrajina i Gruzija, blokirale su u Ujedinjenim nacijama usvajanje nacrta ruske rezolucije gde se poziva na ukidanje sankcija, koje onemogućavaju državama isti pristup hrani, lekovima i medicinskoj opremi koja bi im olakšala borbu protiv pandemije.[7] Iran i Venecuela su neki od primera čije celo stanovništvo ispašta zbog sankcija usled kojih ili ne mogu da dođu do određenih medicinskih sredstava ili ih plaćaju mnogo skuplje. Iranci su razvili aplikaciju za pomoć svom stanovništvu tokom epidemije ali je Gugl u saradnji sa vladom SAD-a odlučio da je ukloni iz prodavnice aplikacija. Ministar spoljnih poslova Venecuele je povodom ovoga rekao da se radi o obliku kolektivnog kažnjavanja a da su sankcije rezultirale poteškoćama u pravovremenom nalaženju lekova. “Upotreba izraza „kolektivna kazna“ je značajna a prema Ženevskoj konvenciji, svaka politika koja nanosi štetu čitavom stanovništvu je ratni zločin. Ni Venecuela ni Iran ne mogu lako da kupuju sanitetske potrepštine, niti ih mogu lako prevesti u svoje zemlje. Embargo protiv ovih zemalja u ovo vreme pandemije nije samo ratni zločin već je i zločin protiv čovečnosti kako bi to definisala Komisija za međunarodno pravo Ujedinjenih nacija (1947).“

Kontekst EU donacija

Nakon mnogobrojnih većanja o tome kome, koliko i šta udeliti i nakon oštrih reakcija sa Zapada na veličanje pomoći pristigle iz Kine, u Srbiji se poslednjih dana u medijima sve češće navode novčane cifre koje sada stižu iz EU[8]. Navodi o donacijama Evropske unije, njenih pojedinačnih članica ili SAD su nešto što često viđamo i poslednjih godina a nudi nam se kao argument za njihov “nesebičan” trud da civilizuju Srbiju koja nikako da im bude zahvalna. Baš kao što je dobro primećeno u jednoj analizi[9] o tome kako je Evropska unija uništila nacionalne zdravstvene sisteme svojih članica, ovakva vrsta informacija je klasičan primer fejk-njuza jer govorimo o površno prikazanim vestima koje tako predstavljene iskrivljuju realnu sliku. Pored novinara i veliki deo intelektualne i političke elite podatak o doniranoj cifri apriori predstavlja kao dobročinstvo koje će rešiti naše probleme, pritom ne analizirajući sam problem. Takav stav je očigledan pokazatelj kolonijalnog položaja Srbije koja se odriče samostalne potrage za adekvatnim merama reorganizacije i prepušta se uverenju da će institucije Evropske unije to znati bolje i učiniti u njenu korist.

Kao najpre politička organizacija, EU ima za cilj da obezbedi uslove za ostvarivanje ekonomskih interesa najmoćnijih Zapadnih država. To se uglavnom svodi na liberalizaciju spoljne trgovine i okretanje javnog sektora tržišnim kriterijumima. U tom smislu i zdravstvo je na tržištu izloženo privatizaciji i okretanju profitu. Samo u poslednjih deset godina iz Evropske komisije su dolazile česte preporuke državama da smanje troškove za zdravstvo ili privatizuju neke njene određene delove. Zdravstveni sistem Srbije je na udaru mera štednje već dugi niz godina. U već pomenutoj analizi, autorka nam navodi, između ostalog, primer kako su evropske finansijske institucije Grčku u vreme krize obavezale da ukine zdravstveno i socijalno osiguranje svima koji su tada ostali bez posla.[10] 

Donacije EU koje sada dobijamo su tu da, prema navodima, saniraju štetu i posledice epidemije. Iako mnogima krupne cifre zvuče lepo, činjenica je da one zapravo ne mogu pomoći. Izgubljena radna mesta i plate, kao i drugačija organizacija zdravstva čiji je gubitak sistemski ozakonjen, i to pod patronatom istih tih međunarodnih institucija, se ne mogu nadoknaditi osim promenom sistema to jest preusmerenja Srbije sa evropskog puta.

Donacije EU koje dobijamo godinama unazad za infrastrukturu i slično, nam dolaze sa kamatom u vidu nametanja ekonomskog modela koji moramo slepo da sledimo

Donacije EU koje dobijamo godinama unazad za infrastrukturu i slično, nam dolaze sa kamatom u vidu nametanja ekonomskog modela koji moramo slepo da sledimo. Strane direktne investicije su očigledan primer, najubedljiviji i najbitniji. Ekonomija Srbije se prema univerzalnom, navodno bezalternativnom, savetu evropskih institucija poput MMF, SB i STO zasniva upravo na stranim investicijama koje su došle na scenu kroz zadatak hitne reindustrijalizacije.[11] Šta je tome prethodilo? Prethodila je deindustrijalizacija, uništavanje svega što smo imali i ratovi, što su procesi iza kojih stoji, pogodite ko? Naši današnji najveći donatori. Da bi se strani kapital uspešno internacionalizovao mora da postoji sistem eksploatacije slabo plaćenog rada. Konkretnije, da bi naši najveći donatori uvećavali svoje bogatstvo mi moramo biti eksploatisani.

Takođe jedan od zaključaka studije pomenute u uvodu glasi: “Naši teritorijalni, politički, materijalni i moralni gubici ne mogu se ničim nadoknaditi. Ono što EU stalno čini a zvanična Srbija rado prihvata jeste fiktivna nadoknada tih gubitaka putem obećanja prijema Srbije u EU. A, kako se ovakav javni diskurs sve više razvija, sve više se uočava i njegova nužna posledica. Za one koji se protive ovakvim ciljevima, neće biti ni mira, ni bezbednosti, ni jednakosti šansi a bogami ni slobode. To je neizbežna stvarnost evropske ideje kada se ona kao po nekom istorijskom šablonu pretvori u dogmu.”

(NSPM)