Како је водио „Правду“, Вучић тако сада води Србију - чист авантуризам који неминовно иде у стечај

Ђорђе Вукадиновић: Добро вече. Драго ми је што гледате ову емисију и драго ми је што се стално жалите како кратко траје. Е, сад неком смета што ја много причам, неком смета што емисија не траје ниси дуже. Али верујте да је то много боље него да сви једва чекамо крај, и ви који гледате, и ја који водим и ови гости који у емисији учествују. Боље је да некад останемо мало кратки, боље је да сви осећамо да нам „фали“ још времена, него да се „развлачимо“ и сви да кришом гледамо на сат. Мој вечерашњи гост је свакако гост са којим ће емисија пролетети брзо и сви ћемо имати осећај да је штета што не траје дупло дуже. То је човек који је „инсајдер“ већине политичких и медијских догађаја у Србији последњих деценија.

Понекад се чини да га то препоручује не само за инсајдера и саговорника у оваквим емисијама, него можда и неког „сведока сарадника“, али то је сад друга тема. Човек који је био уредник четири, пет, шест новина. Дружио се са њима и познаје све актере наше политичке сцене. Нема длаку на језику, а када је реч о бриткоћи пера и језика неки сматрају да је он можда и једини наследник Александра Тијанића. Неки имају другачије мишљење, али у сваком случају, нико према њему није равнодушан.

Мој и ваш вечерашњи гост новинар Предраг Поповић.

Предраг Поповић: Добро вече.

Ђорђе Вукадиновић: Ово за Тијанића претпостављам да нисте чули први пут. Да ли вам то ласка, да ли вам то смета, да ли мислите да има неке везе. И да ли, бар у неком смислу, када је реч о оштрини језика и пера, подсећате на Александра Тијанића?

Предраг Поповић: Па то је мени најдража та варијанта у којој ме помињу уз Тијанића, с обзиром на то да он поред новинарства има и разноразних других ствари којима је обележио свој рок трајања у српском новинарству, који је био нарочито значајан када су се неке околности преклопиле тако да буду значајне и за Србију и за мене и за њега.

Нажалост, српско новинарство није исто. Недавно сам објавио на друштвеним мрежама једну занимљиву фотографију у кабинету главног уредника „Дневног телеграфа“ где су Ћурувија, Тијанић и Тирке. Насупрот тој фотографији, објавио сам фотографију управо са комеморације Александру Тијанићу, на којој су Ђоко Кесић, Светомир Марјановић и Драган Ј. Вучићевић. Слике два времена.

Ђорђе Вукадиновић: Слике које говоре више од речи...

Предраг Поповић: Нажалост, то се види и по новинарству, како је некада било, а како је данас.

(...)

Ђорђе Вукадиновић: Ви сте успели да за кратко време постанете медијски „непријатељ број један“ у две потпуно различите власти. Дакле, ви и новина у којој сте радили били сте непријатељ и Милошевићеве власти и Досовске. То није мали успех?

Предраг Поповић: Па, то је зато што је природа тих режима слична.

Од Зорана Ђинђића и, касније, Војислава Коштунице претила много мања опасност за медије и за слободу јавне речи, него од неких њихових, посебно Ђинђићевих сарадника, као што су Владимир Беба Поповић, који је и сада врло значајан модератор у Вучићевом окружењу 

Рецимо у последња три месеца Ђурувијиног живота, ми смо припремали књигу која је објављена постхумно у Бањалуци „Последња исповест Славка Ћурувије - они не праштају“. На основу тих стотињак сати разговора које смо имали, ја сам направио ту књигу. Има један значајан детаљ у коме он помиње своје контакте и са Вуком Драшковићем и са Зораном Ђинђићем и са опозиционарима у то време. Његова претпоставка била је „Слободан Милошевић је диктатор и има лош однос према медијима, али и ови, ко год да дође на власт, Ђинђић или Вук Драшковић, ни у њих не можемо да имамо поверења, јер природа сваке власти јесте да држи медије под контролом“. И то се показало касније тачно, с тим што је ипак од Зорана Ђинђића и, касније,  Војислава Коштунице претила много мања опасност за медије и за слободу јавне речи, него од неких њихових, посебно Ђинђићевих сарадника, као што су Владимир Беба Поповић, који је и сада врло значајан модератор у Вучићевом окружењу.

Имам проблем са људима који су моје генерације, или још млађи, па су шокирани „како може да се пуштају две различите стране око исте теме у исти текст“. Не могу да разумеју демократизацију уопште као принцип, а посебно не у медијима

То је једна од ствари које могу да буду део одговора на Ваше питање. Зашто? Зато што сам увек имао проблем са њима који су гушили медије. Имам проблем са људима који су моје генерације, или још млађи, па су шокирани „како може да се пуштају две различите стране око исте теме у исти текст“. Не могу да разумеју демократизацију уопште као принцип, а посебно не у медијима.

Ђорђе Вукадиновић: Дакле, имали сте проблем са овим „политичким комесарима“ из политичког окружења вођа, или лидера, а који обично буду „већи католици од папе“?

Предраг Поповић: Да, наравно.

У време „Национала“, нисам имао никакав проблем са Зораном Ђинђићем. Имао сам проблем због неке његове изјаве, а што смо решили у једном разговору. Али имао сам проблем са Владимиром Бебом Поповићем, Чедом Јовановићем, Гораном Весићем... Има ту још један део њих што се провукао, што је нестао са политичке сцене. Ови су најзначајнији, јер су прешли у табор победника. Ја очекујем од њих да остану на власти и после Александра Вучића. То су неуништиви системи, то није само је један појединац. Сваки од њих на свој начин симболизује неку врсту зла које трује ово друштво, али сигуран сам да ће опстати и након његовог пада.

Ђорђе Вукадиновић: Мислите да ће политички надживети чак и Александра Вучића?

Предраг Поповић: То зна и Вучић.

Има њих које он сад има у окружењу из тог табора „жутих лопова, жутог предузећа“  како је он све то пежоративно називао у време свог радикалског стажа, за које он зна да кад он падне са власти да ће они врло лако да се трансферишу код неког будућег победника.

Ђорђе Вукадиновић: Па то је тај феномен, синдром тих „прелетача“, али ови су мало другачији, суштински и дубљи. Они који иду као у „Госпођи министарки“, где имате оног Нинковића који иде као љубавник сваке нове власти, то јест,сваке нове министарке. Као службени фијакер, иде и он...

Предраг Поповић: Нинковић или Митровић?

Ђорђе Вукадиновић: Нушић је рекао Нинковић, али сте ви то превели на садашњост...

Предраг Поповић: Нушић је пропустио последњи чин. Ово је последњи чин српске драме...

Ђорђе Вукадиновић: Просто тако иде: службени фијакер и службени љубавник...

Предраг Поповић: Тако ће и службени „Пинк“ приликом промене власти да се окрене. То смо гледали. Ја не желим да ширим дефетизам и да обесхрабрујем све ове оптимисте.

Ђорђе Вукадиновић: Немојте обесхрабривати, мада и ја то понекад, хтео-не хтео, чиним. Али ако се ја имало будем питао – а вероватно нећу, из различитих разлога – неће се догодити тај „трансфер“. Но, вероватно се ја о томе нећу питати. 

Предраг Поповић: Па, нећете. Неће се питати нико од нормалних грађана.

Тај малолетник Никола из Младеновца има више дана робије него Богољуб Карић, Млађан Динкић, Ивица Дачић...

Ми смо сад у оваквој држави у којој имамо случај од пре 15 дана, или месец дана, да је ова држава притворила малолетника на 30 дана. Пуштен је после пет дана. Тај малолетник Никола из Младеновца има више дана робије него Богољуб Карић, Млађан Динкић, Ивица Дачић... Може да се наброји пола кабинета. У овом саставу владе, у кабинету Ане Брнабић (додуше има четири робијаша бивша, али са мало већим стажом). Већина ових који су допринели оваквом стању, оваквом страдању - они ни не знају како изгледа посета неком у затвору, а камоли да су сами били санкционисани за неко зло.

Имамо тог момка који је био пет дана у затвору, ових дана имамо хапшење деце по Београду и по унутрашњости...

Ђорђе Вукадиновић: Они су у међувремену пуштени на слободу зато што је сувише висок притисак јавности и сувише велико светло рефлектора пало на то хапшење. Онда, наравно, долази Вучић, који је довољно интелигентан да схвати да му то политички не одговара, па сада као он лично тражи ослобађање итд. 

Предраг Поповић: То је стил који он игра од почетка каријере и он се држе те приче.

Он направи проблем. Он је пироман и ватрогасац. Он запали ватру и онда профитира и кад се постави као „онај који може да је угаси“.

Ђорђе Вукадиновић: Он то ради и на унутрашњем и на спољно-политичком плану.

Предраг Поповић: Да. Он мешетари на све стране и то са истим поставкама са истом причом. Ја сам га гледао пре двадесет година кад на исти начин свађа људе из Српске радикалне странке. Кад завађа Зорана Красића и Гордану Поп Лазић, обећава једном и обећава другом исте ствари. Гледао сам из непосредне близине када тројици различитих људи обећава исту функцију – министарство одбране. Касније, кад је први пут дошао на власт то министарство је узео за себе! Прави проблем Србији зато што то ради на исти начин и када Русима обећа дипломатски статус за „Хуманитарни центар“ у Нишу (за који чујем да су Руси одлучили да га угасе и да напусте Србију), и када обећава различите ствари и западним државама.

Ангели Меркел је обећао да ће признати Косово у оваквим границама без поделе, са друге стране, лобира у садашњој америчкој администрацији да подржи неку варијанту „разграничења“, где би Србија добила нешто, неке три општине. Па да он после има алиби: „ето, нисмо све изгубили, направили смо основу за постизање историјског мира“.

Ђорђе Вукадиновић: Ви у својој биографији кажете за себе: „Направио је своју највећу грешку, прихватио је позив Александра Вучића да уређује Правду. Уз искрено кајање, сатисфакцију је нашао у објављивању две књиге о Вучићу: Вучићев речник и Вучић, политичка фукара.“ Дакле, у овој једној реченици је много тога речено. За почетак, речено је то да је Вучић био власник „Правде“, односно да сте Ви на предлог Александра Вучића дошли да уређујете „Правду“. Он то никада није званично потврдио.  

Било је речи о томе да је „Правда“ радикалско гласило, а било је, богами, и гласина да је чак Ђилас финансирао тај медиј. Ви, као главни и одговорни уредник (у највећем периоду) ваљда сте најкомпетентнији да то кажете – ко је био власник „Правде“ и ко је водио послове? По Вама, то је био Александар Вучић – иако он то никада није признао.

Предраг Поповић: Александар Вучић је одувек имао добар однос и добро мешао политику и медије. За разлику од Војислава Шешеља, свог учитеља, он је јако добро знао колико су медији значајни. „Правда“ је била његов први приватни бизнис у који се он упустио. Ја сам уверен да се није упустио са својим парама. Да он лично није ни динара инвестирао, али то су биле паре које су стављене њему на располагање, па као да су његове.

Ђорђе Вукадиновић: У том тренутку, он је дубоко опозициони политичар и посланик.

Предраг Поповић: Да. То је почетак 2007. године кад он ритуално на свој рођендан петог марта 2007. штампа први број „Правде“.

Ђорђе Вукадиновић: Значи, први број је штампан на његов рођендан?

Предраг Поповић: Да, на рођендан. Да сам себе части приватним дневним листом.

Ђорђе Вукадиновић: Одмах да кажемо, да вас не би демантовали, или тужили, формално власници „Правде“ су Никола Петровић  и Немања Стефановић. Значи, овај први је кум Александра Вучића, а овај други је брат Небојше Стефановића.

Предраг Поповић: Брат Небојше Стефановића и Југослав Петковић који је сада директор у СДПР-у. Он је тад био запослен код Ђорђа Ницовића у фирми, али човек од  Вучићевог поверења. Стефановићег брата никада нисам ни чуо ни видео. Они се нису мешали у посао.

Ђорђе Вукадиновић: Али, Ви о свом аганмжану нисте разговарали ни са Петровићем, нити са Стефановићем, за којег рекосте да се нисте никад ни видели ни чули, него са Александром Вучићем. Он вас је позвао и рекао „дођи и ради“ и са њим сте контактирали док сте радили новине?

Предраг Поповић: Тачно је. То је чињеница. Вучић је то увек избегавао, а не знам зашто. Избегавао је да призна власништво над „Правдом“, али је објашњавао, што је врло блиско истини, да иза тих новина стоје неки његови пријатељи, на које он утиче и који желе њему да помогну итд. Али, није прихватао и признао да је власник новина. Међутим, у Србији све може да се сакрије, може да се сакрије свака врста злочина, пљачке – само не може да се сакрије ко стоји иза неких новина. Тако да је комплетна јавност знала да је то Вучићева новина. Постојала је, додуше, одређена врста забуне код самих радикала. Потредседник Српске радикалне странке Драган Тодоровић тврдио је да је „Правда“ радикалски лист, док му  ја нисам рекао да „није радикалски него Вучићевски“ (...)

Вучићу никад нисам веровао. Нисам му веровао да је искрени српски националиста, великосрпски радикал, као што му не верујем ни сада да је искрени евроатлантски фанатик. Он игра своју представу, за коју у том тренутку мисли да може да прође, да буде прихватљива и да му донесе што дужи боравак на власти

Вучићу никад нисам веровао. Велика је моја грешка што сам пристао уопште на сарадњу са њим, јер познајем га од јесени 1993. године. Нисам му веровао да је искрени српски националиста, великосрпски радикал, као што му не верујем ни сада да је искрени евроатлантски фанатик. Он игра своју представу, за коју у том тренутку мисли да може да прође, да буде прихватљива и да му донесе у овом тренутку што дужи боравак на власти. Да одлаже неминовни пад. Нисам му веровао, зато нисам хтео да пристанем на сарадњу из личних разлога. Међутим, да бих из новина које сам тада уређивао и које су се гасиле  превео неке људе да оду на стабилнију варијанту, веровао сам да он може да направи новине, да можеда обезбеди паре за функционисање редакције. И то се показало као делимично тачно, пошто је касније показао да не уме да води ништа.

„Па ви бомбардујте, убијте једног Србина – ми ћемо стотину муслимана...“, рекао је Александар Вучић током говора у Скупштини Србије 20. јула 1995. године

Суштина је да како је водио „Правду“, тако сада води Србију. Чист авантуризам који неминовно иде у стечај

У неколико текстова сам помињао једног од његових људи из окружења које сам тад упознао – Александра Николића. Слушајући приче шта Вучић планира за „Правдом“ и ту исцрпљујући у причу око начина на који треба да се организује наградна игра, колико пара то кошта редакцију, која је корист, а која је штета. На основу те приче Николић је предложио и Вучићу и неким његовим сарадницима „океј, ја ћу да вам организујем, да вам купим један киоск на Теразијама. Три месеца. Пробајте да обезбеђујете робу, раднике фактуре, профактуре - да бавите се реалним бизнисом. Видећте да то не иде тако“. Међутим, Вучић је, што он воли да помиње сваком приликом, био у уверењу да је најпаметнији. Његова памет се видела тако што је „Правда“ отишла у стечај. Он је потрошио паре са рачуна, није плаћао наградне игре. Ми смо куповали телевизоре, радници и новинари не добијају плате, али издавачка кућа купује телевизоре које поклања читаоцима.

Суштина је да како је водио „Правду“, тако сада води Србију. Чист авантуризам који неминовно иде у стечај.

Ђорђе Вукадиновић: Ово је сјајна реченица. Значи, како је водио „Правду“ тако сада води државу. Чист авантуризам који води у стечај. Мислим да је то страшно важно и битно је да остане запамћено макар то, из ове наше приче.

(...)

Предраг Поповић: Постојао је план да се„пацификују“ тврде националистичке опције.

У Хрватској после смрти Фрање Туђмана отпале су најтврђе ХДЗ- ове линије. Можда се ви сећате тих имена Ивић, Пашалић - та екипа и извучен је Иво Санадер интендант хрватског народног казалишта из Сплита, за кога 90 одсто хадезеоваца нису знали ко је. Али он тај који је ХДЗ препаковао и од једне антиглобалистичке, националистичке опције, припремио ХДЗ да уведе Хрватску у Европску унију.

Монтгомери је у својим мемоарима „Кад овације утихну“, описао како је он покушао још 2004. да у Србији уради нешто слично, само ту су „киксали“, нису укапирали ко је главни, па је он отишао код Ивице Дачића. Два пута је разговарала са Ивицом Дачићем сматрајући могућом кочницом СПС. На крају је одлучио да подржи вође Српске радикалне странке. Да се ратосиљају хашког терета и да преузму странку као ХДЗ без Туђмана.

Ђорђе Вукадиновић: С тим да је Туђман је био мртав, а Шешељ није...

Предраг Поповић:То је урађено и тај процес је спроведен. Вођен је плански. Демократска странка, лидери Демократске странке, очигледно нису имали ни начина, ни жеље, ни могућности да се супротставе томе.

Ђорђе Вукадиновић: Дакле, није баш јасно да ли је то пројекат Бориса Тадића,Микија Ракића, више је то пројекат Запада да пацификује „националисте“ и „екстремисте“.

Предраг Поповић:То је амерички пројекат. По свему што се види из депеша које је „Викиликс“ објавио. Пројекат има назив „Посткосовска Србија“. Уређивање „постосовске Србије“ заснивало се на томе да се створи атмосфера у друштву која може да омогући формирање Србије без Косова. После Косова. То не би могли да ураде Борис Тадић и не знам ко још све...

Ђорђе Вукадиновић: Потребни су били националисти и патриоте за тај пројекат...

Предраг Поповић:Тачно. Замислите сад, у оваквим околностима, да било ко, Драган Ђилас, било ко, сада води државну политику какву води Вучић. Да Драган Ђилас одржи конференцију за штампу на којој каже „Србија нема ни метар на Косову“ - Вучић би исто вече извео 500.000 људи у Београду.

(...)

Ђорђе Вукадиновић: Чињеница је да сте ви својим књигама покушали да бар мало исправите ту „грешку“, тај део своје одговорности за инсталирање те власти која је дошла. Правде ради, ви сте отишли пре него што су они дошли на власт. Да сте остали, били бисте министар информисања, културе...

Предраг Поповић: ...Био бих Драган Ј. Вучићевић.

Ђорђе Вукадиновић: ...Нешто између Драгана Ј. Вучићевића и Небојше Крстића.

Предраг Поповић: Па,немојтедасевређамо.

Ђорђе Вукадиновић: Нећемо да се вређамо. Хоћу нешто друго да кажем. Колико се год Ви и ја трудили да што више ствари буде овде речено, могли смо уместо читаве ове емисије, узети ваше књиге и читати делове или детаље из тих ваших књига и то би можда било чак ефектније. Поменуо сам на почетку емисије и не сасвим случајно, да сте ви, наравно, инсајдер, а помало и сведок-сарадник.

Предраг Поповић: У трећој књизи, на насловној страни сам написао „Истина о Вучићу –  исповест сведока сарадника“. Ако се стекну околности. Пре свега морам да кажем, тврдим да Србија неће моћи да буде нормална држава док Александар Вучић не добије право и могућност да у фер и поштеном судском поступку - сноси одговорност. Да му се одмери одговорност за све ово што је урадио. Од кршења Устава, лекс специјалиса за „Београд на води“, за продају ПКБ-а, Бора и свега осталог, до кршења људских права, гашења медија, монтирања судских поступака, рекетирања разних тих тајкуна, бизнисмена сумњивог порекла, који су били на његовом удару, па онда добили одштету за то време које су провели у притвору. За све то Александар Вучић треба да сноси одговорност. За шесто хиљада људи који су отишли из Србије, узимање јавних ресуса, за реке које је поклонио свом куму за изградњу мини хидроелектрана, за хајке које је водио...

То је премало набрајати.  Ја сам четири књиге написао о Александру Вучићу. Написао сам и оптужницу на 202 стране, помиње се 860 имена. Оптужница је одбачена након седам дана као „неоснована“. То је било 2016. године.

(...)

Ђорђе Вукадиновић: Јаобично пред крај у овим емисијама, а ова музика непријатно подсећа да је крај близу (крај емисије само, видећемо да ли и чега још), пустим један инсерт господина Александра Вучића у овој истој емисији, односно емисији под овим називом пре 7-8 година. Када је он још перспективни опозиционар, већ напредњак, већ мирише власт, али је још увек пун ентузијазма. Ја га питам; „А шта ако се испостави да су то само приче и обећања?“ А онда он са уверењем каже отприлике следеће – „покупићемо пинкле“. Предлажем да погледамо тај инсерт.

Ђорђе Вукадиновић: Уз овај инсерт обично иде питање „Да ли можете да видите, сагледати крај владавине Александра Вучића и какав ће он бити?“

Вучић je успео да комплетну политичку сцену прилагоди себи. Измести је реалну политику у неку врсту патологије, за коју не може да се процени колико ће да траје

Предраг Поповић: Вучић je успео да комплетну политичку сцену прилагоди себи. Измести је реалну политику у неку врсту патологије, за коју не може да се процени колико ће да траје. Овај циркус од државе, од владе, од начина на који се односи према државним институцијама, према нама, свим грађанима – то је толико болесно да може да нестане за један дан, а опет држава и народ сами по себи отпорни су, па можда могу и дуже да поднесу.

Нажалост опозиција не може ту сада да превагне, да донесе неку одлуку, која би могла у овом тренутку да обори овакву владавину. Не може ни да се очекује од опозиције, у условима диктатуре, да буде боља него што је ова.

Ђорђе Вукадиновић: Ја то често кажем покушавајући мало да их правдам. Шта мислите о опозицији, који су њени домети. У којој мери су објективно лимитирани, а у којој мери су криви што нису јачи?

Предраг Поповић: Ја сам уверен да су они криви што нису јачи.

Ђорђе Вукадиновић: Али, исто тако, треба уважавати и фактор диктатуре?

Предраг Поповић: Наравно. То је спутавање. То се још и не види у Београду, колико се види у унутрашњости, где је јако тешко да се буде заступник било које опозиционе странке. Да се изађе са штандом пред комшије који мисле да су најјачи.

Срби иначе имају ту карактеристику да су уверени када дођу на власт да ће ту да остану следећих 12.000 година. Зато су и бахати, зато су агресивни и не размишљају о сутрашњици. То ја видим на сваком примеру. Чим се макне, ево, преко реке, преко Дунава, у Крњачу, довољно је да се види како се тамо понашају напредњаци без икакве основе. Опозиција свакако није урадила довољно. Нажалост, последњим поступцима мислим да пуцају себи у ноге, али то је друга тема.

Ђорђе Вукадиновић: На шта мислите? На овај упад у телевизију?

Предраг Поповић: Упад у телевизију у којем, прво: „Сад нема назад, остајемо до краја“, па онда: „Остаћемо целу ноћ, ако треба“. Пола сата касније, опет: „Нема назад, остаћемо пред зградом“ и тако даље. То је циркус за који ћемо сад у суботу да видимо какав рачун ће грађани да испоставе опозицији. Одговорност је на Савезу за Србију, са тим упадом у РТС и са сутрашњим спектаклом који су имали око Председништва, кад су показали правог Вучића ознојеног, муцавог преплашеног, који је конференцију претворио у комеморацију. Човек није знао шта се дешава и како ће да се извуче из целе приче – и на крају од свега тога није било ништа.

Е, сад како ће грађани да одговоре на тај излазак Савеза за Србију из илегале, кад су преузели протест, па нетрагом нестали. Таква грешка – а да ли је она намерна или случајна, ја не верујем да је случајна – мора да се плати. Верујем да ће грађани да испоставе рачун. 

Ђорђе Вукадиновић: Дакле, на крају ће ипак грађани да пресуде, на основу информација које имају, а мислим да из свега овога што смо видели и што смо чули, не знам да ли је све ово што помињете случајно,  или не, али није случајно што сте ви са тим језиком завршили тако како сте завршили, што вама можда није лепо...  

Предраг Поповић: Знам...

Ђорђе Вукадиновић: ...али је корисно за прочишћавање и вентилацију српске медијске јавне сцене...

Предраг Поповић: Нисам завршио, нисам још ни почео.

Ђорђе Вукадиновић: Надам се да ће тако бити. То би било то за вечерас. Mи се видимо следећег уторка, на истом месту и у исто време.

Целу емисију „Црно бели свет са Ђорђем Вукадиновићем“ можете погледати овде:

(НСПМ)