Кандидатура, задуживање Србије и ''двоструки колосек''

Председник Србије Борис Тадић је на конференцији за штампу поводом добијања статуса кандидата за ЕУ 2.3.2012. године признао да не уме да објасни конкрентне економске бенефите које Србија има од одлуке Европског савета (''Конкретне бенефите да вам објасним не могу''). После оваквог искреног признања, председник Србије навео је да ће Србија имати право да истиче симболе ЕУ (иако они у формално/правном смислу по Лисабонском уговору и не важе за све државе чланице ЕУ). Ипак, логичан је овакав одговор председника Србије, јер конкретних користи или прихода (бенефита) од добијања статуса кандидата за ЕУ и нема. Тачније, једино што се са сигурношћу може тврдити након добијања кандидатуре за ЕУ јесте да ће доћи до раста спољног дуга Републике Србије и примене ''двоструког колосека'' преговарања за Србију и такозвано Косово.

На такав закључак указују, пре свега, упоредни подаци за 2010/11. годину у вези са суседним земљама (Румунијом, Бугарском, Мађарском). Или, подаци за земље које су чланице ЕУ. На пример, Мађарска је на дан 31. децембра 2010. године дуговала 179 милијарди долара иностраним повериоцима. Годину дана касније је спољни дуг достигао 185 милијарди долара.[1]

Такође, Румунија је 31. децембра 2010. године дуговала 122 милијарди долара иностраним повериоцима. Годину дана касније је румунски спољни дуг достигао 136,9 милијарди долара. Исто тако, ову суседну земљу већ недељама потресају социјални протести због смањивања давања за здравство. Такође, према подацима које је изнео Еуростат за 2010. годину око 41% Румуна је на граници сиромаштва.

Слично томе, Бугарска је 31. децембра 2010. године дуговала 38,1 милијарду долара. Годину дана касније је спољни дуг достигао 39,2 милијарди долара. Такође, просечна плата  (и пензија) у Бугарској је мања од оне у Србији иако је ова земља већ пет година чланица ЕУ. Такође, према подацима које је изнео Еуростат за 2010. годину чак око 42% Бугара је било на граници сиромаштва.

Дакле, спољни дуг три суседне земље чланице ЕУ (Румуније, Бугарске и Мађарске) јесте само у периоду од 31. децембра 2010. године до 31. децембра 2011. године порастао за преко 22 милијарди долара (истовремено, погоршава се и стандард грађана у овим земљама). Слично се дешава и Грчкој, где је спољни дуг достигао скоро невероватних 583 милијарди 30. јуна 2011. године (пораст у односу на 30. јун 2010. године од чак 50 милијарди долара).

Такође, и у Македонији, која је испред Србије у такозваним европским интеграцијама (статус кандидата добила 2005. године) незапосленост је достигла скоро 30%.

На сличан закључак поводом добијања кандидатуре за ЕУ указује и гласање у Народној скупштини Републике Србије (које је одраано један дан након одлуке Савета ЕУ и дан пре одлуке Европског савета). Тачније, скоро истовремено са добијањем статуса кандидата за ЕУ (који је тако еуфорично пропраћен у медијима и од стране политичке елите која сматра да ЕУ нема алтернативу), Република Србија се, скоро неприметно за медије и пробриселску политичку елиту (у власти и делу опозиције), задужила за додатних 1,5 милијарди евра. Тачније, у Народној скупштини Републике Србије је изгласан 1. марта 2012. године сет закона о новом задуживању Републике Србије. Република Србија се (поново) углавном задужила код банака из ЕУ. На пример, код Сосијете женерал, Ерсте банке и Уникредит банке се задужила за 70 милиона евра (за фабрику Галеника). Такође, у вези са ЈАТ техником је узет кредит од пет милиона евра код Уникредит банке.

Исто тако, у Народној скупштини Републике Србије је изгласан 1. марта 2012. године и Закон о давању гаранције Републике Србије у корист Хипо алпе банке и Сосијете женерал у вредности од 35 милиона евра, као и Закон о потврђивању Уговора о гаранцији између Републике Србије и Европске инвестиционе банке у износу од 160 милиона евра за Мост на Ади и прилазне путеве.

Такође, усвојена је 1. марта 2012. године у Народној скупштини још једна гаранција за кредит (у износу од 45 милиона евра) потписана између Републике Србије и Европске банке за обнову и развој (у вези са ЕПС-ом). Усвојен је и Закон о потврђивању Оквирног уговора о зајму између Банке за развој Савета Европе и Републике Србије у износу од 70 милиона евра, као и Закон о потврђивању Финансијског уговора између Србије и Европске инвестиционе банке и Народне банке Србије о зајму за мала и средња предузећа у вредности од 250 милиона евра. Коначно, Народна скупштина Републике Србије је 1. марта 2012. године изгласала и Закон о потврђивању Финансијског уговора између Републике Србије и Европске инвестиционе банке у износу од 45 милиона евра.

Сви ови ''европски'' кредити су изузетно неповољни за Србију. На пример, кредит који даје Уникредити банка за Галенику је изузетно неповољан јер само маржа износи 6,49%, а на њу се додаје и ЕУРИБОР на тромесечном нивоу који тренутно износи око 1% као и накнада за одобрење кредита од 25.000 евра. Све то плаћају грађани Републике Србије кроз буџет, и то банци попут Уникредит банке која намерава да отпусти 5.000 радника у источној Европи. Слична ситуација је и у вези са кредитом Хипо алпе банке. Тачније, Аустрија је фактички 2009. године национализовала ову банку (дајући јој помоћ и гаранције у износу од око две милијарде евра). Ипак упркос томе, и без обзира на то што се продају подружнице ове банке у Италији, Аустрији и бившој СФРЈ, грађани Републике Србије ће кроз буџет плаћати овај лихварски кредит са маржом од 6% (овој скоро пропалој банци), на који се додаје једномесечни ЕУРИБОР који тренутно износи око 0,5%.

Дакле, грађани Републике Србије фактички ће помагати опстанак банака у западном делу ЕУ (и социјални мир у Аустрији, Италији и другим земљама).

Што се тиче кредита који даје Европска инвестициона банка за Мост на Ади, у вези са њим се чак не знају ни тачне камате (што је скандал посебне врсте). Такође, у члану 3 Закона о овом кредиту се наводи да се Република Србија одриче било каквог приговора у вези са кредитом, а и у члану 5 да измену уговора може извршити само Европска инвестициона банка. Такође, у правном смислу, уговор о кредиту је скандалозно написан, јер се у члану 6 наводе гаранције ''Европске заједнице'' а у члану 10 се утврђује надлежност ''Суда правде Европске заједнице''. Или, када се ово прочита може се закључити да српски законодавац не зна да је 2009. године ступио на снагу Лисабонски уговор који је преименовано Суд правде ЕЗ у Суд правде Европске уније (и установио Европску унију као јединствено правно лице).

Тачније, овакве скандалозне правне грешке показују да се европско право у Србији усваја на непрофесионалан и политички начин. (Или, на начин који највише одговара банкама из ЕУ код којих се безглаво задужује Република Србија.)

Коначно, у вези са кредитом Европске банке за обнову и развој од 45 милиона евра се наводи (део Ц) да је он намењен као ''подршка консултантима'' и да консултанске услуге морају да износе најмање 10% од једне рате која износи 100.000 евра! Дакле, Република Србија узима кредит од Европске банке за обнову и развој који је (најмање у износу од 10%) намењен страним консултантима. Такође, и у вези са кредитом Европске инвестиционе банке се не зна износ камате (чак ни да ли је фискна или варијалибилна произилази из члана 3). Зна се само да ће све ''остале трошкове'' плаћати Република Србија иако ће ''посреднике'' (или банке из ЕУ које раде у Републици Србији и које ће додатно зарађивати на овом кредиту) одређивати Европска инвестициона банка.

Коначно, овим економским подацима треба додати и да је Савет ЕУ 29. 2. 2012. одобрио Европској комисији да почне са израдом Студије изводљивости за такозвано Косово. Или, јасно је да се за такозвано Косово и Републику Србију поново примењује ''двоструки колосек'' преговарања за чланство у ЕУ, као што је то био случај са Србијом и Црном Гором пре распада државне заједнице.

Зато се јасно може закључити да статус кандидата доноси даље задуживање Републике Србије и распад државе под формом преговора заснованих на принципу ''двоструког колосека''.