Кнегиња Јелисавета - српска Електра

У суботу 6. октобра 2012. у Србији је спуштена завеса после завршног чина једне породичне драме која по свом садржају подсећа на античке митове. Посмртни остаци кнеза Павла Карађорђевића, кнегиње Олге и кнежевића Николе сахрањени су на Опленцу. Ексхумација у Лозани, помени и топле речи патријарха Иринеја и све друго је добро познато.

Недовољно је познато да је главна јунакиња те породичне драме, српска Електра, кнегиња Јелисавета Карађорђевић. Јелисавета је наша Електра јер се као и Електра из грчке митологије жртвовала за свог оца. Микенског краља Агамемнона је по повратку из тројанског рата убила супруга Клитемнестра и њен љубавник Егист. После десетак година на очевом гробу срећу се и препознају Електра и њен брат Орест. Према Есхилу њих двоје одлучују да освете оца и убију Клитемнестру и Егиста. Као код Електре и код Јелисавете је била пресудна оданост и љубав према оцу страдалнику.

Међутим, и поред велике сличности између подвига Електре и кнегиње Јелисавете, постоји и велика разлика, тако да лик и дело кнегиње, на неки начин, надвисује јунакињу грчке митологије.

Електра и њен брат Огист заједно осветили су оца.У мисији историјске и правне рехабилитације кнеза Павла недовољно учествује њен рођени брат кнез Александар Карађорђевић од кога је патријахална Србија очекивала да има главну улогу. Не помаже јој ни њен братанац, самозвани престолонаследник Александар Карађорђевић. Он није ништа учинио ни за свога оца краља Петра Другог, истина, учинио је доста за себе. Уселио се у Бели двор и учинио га забрањеним градом за све Карађорђевиће.

За разлику од Електре, кнегиња Јелисавета се никоме не свети, она не показује нимало мржње, нимало презира према својим прогонитељима и прогонитељима свог оца. Насупрот кнегињи они и данас показују невроватну зловољу и задртост и одбијају сваку могућност признања да су се огрешили о човека, кнеза Павла и његову породицу.

Уместо њујоршког џет-сета и сјаја европских двораца који су јој природно следовали као изданку Романових и неколико европских краљевских породица, кнегиња Јелисавета је пре више од две деценије изабрала тежи пут. Колико је била дубока њена патња и шта је претходило тој одлуци само она зна и то је велика књижевна тема. Оно што знамо је да је свој живот потпуно посветила тој мисији, да се осетила позваном да скине љагу и отклони неправду која је нанета њеном оцу кнезу Павлу Карађорђевићу. Не бирајући средства улазила је у тајне архиве и проналазила документе који су доказ да је њен отац био прави српски патриота и државник, а не издајник каквим су га прогласили.

Да би могла да води ту мисију продала је своје једино приватно власништво, стан на Менхетну и настанила се као подстанар у Београду. На страну то што се у њеној кући, која је мираз њене мајке грчке принцезе Олге, у Ужичкој улици, башкаре дипломатски представници Црне Горе.

Након компликоване правне процедуре, суд у Београду је прошле године донео одлуку којом се укида пресуда којом је њен отац кнез Павле био осуђен као ратни злочинац. О темпора о морес, проглашен је ратним злочинцем, иако није ни крочио у ратом захваћено подручје, иако је цео рат провео у кућном притвору у Африци у којем су га држали Енглези. Била је то велика победа кнегиње Јелисавете и тренутак када су се пролиле емоције.

Правна процедура, којом суд укида пресуду којом је кнез Павле осуђен на губитак имовине и свих грађанских права, била је предуслов да се изврши ексхумација посмртних остатака и да се након одисеје од преко седамдесет година кнез Павле, кнегиња Олга и њихов прерано преминули син кнежевић Никола врате својој кући, у Србију.

Заслугом кнегиње Јелисавете у Београд је пребачено око 12 000 до сада углавном непознатих докумената, које је кнез Павле завештао Колумбија универзитету у Њујорку, под условом да их нико из бивше Југославије не може користити док су комунисти на власти. Ти документи доказују како је група неодговорних политичара, страних плаћеника и болесно амбициозних војника жртвовала своју земљу и свој народ интересима великих сила.

Због потписивања Тројног пакта са Немачком кнез Павле је био све време изложен прљавој кампањи коју су водили комунисти и четничка емиграција. За разлику од Драгише Цветковића, кнез Павле се није много освртао на нападе. Врли кнез је само рекао да је Југославија тада била окружена непријатељима. У Мађарској је била Јанка Пуста, у Бугарској ко зна каква пуста, а о Италији, како рече кнез, не треба ни да се говори. Само нам је требало да се свађамо са Немачком, објашњавао је кнез.

Између кнеза Павла и његових прогонитеља је била огромна провалија, он је био аристократа, и по крви и по души, а његови прогонитељи су били ситне интерешџије, шићарџије, болесно амбициозни политичари и војници који се нису либили да манипулишу народом, да подстичу колективно страдалништво. Кнез Павле је без обзира на своја филозофска, политичка и лична уверења и родбинске везе, учинио је оно што је у датом историјском тренутку било нужно, мање зло за српски народ, као и друге југословенске народе. Он је једна од ретких личности у нашој историји која је свесно жртвовала своје личне и породичне интересе због државних интереса.

Та истина би, без обзира на историјску истину која се није могла сакрити, остала изван видокруга јавности да није било жртвовања, посвећености и истрајности кнегиње Јелисавете. Због тога је кнегиња Јелисавета наша Електра, главна јунакиња породичне трагедије и она ће као личност тек да буде инспирација за неку нову књижевност и уметност уопште.

(Аутор је бивши главни и одговорни уредник Дуге)