.jpg)
| Politički život | |||
Kompleks krivice |
 |
 |
 |
| sreda, 04. februar 2009. | |
 Danas ne mogu, a da ne uputim pohvalu B92 – utoliko pre što sam ovu televiziju više puta kritikovao. Reč je o dokumentarnom filmu „Sajmište, istorija jednog logora”, u produkciji ove medijske kuće.Logor na Starom sajmištu omiljeno je retoričko mesto ljudi koji sebe vole da nazivaju „drugom Srbijom”. Ono je za njih pokazatelj kontinuiteta nekakvog „genocidnog duha” koji navodno postoji u Srbiji. „Srbija je bila druga zemlja u kojoj su, tokom Drugog svetskog rata, Jevreji istrebljeni”. Tako glasi optužba koja se, tokom poslednje dve decenije, ponavljala u različitim kontekstima i koja je Srbiji trebalo da nametne kompleks krivice. Recimo, u Izveštaju Helsinškog odbora za ljudska prava, za 2006. godinu, krivica za nacistički holokaust nad srpskim Jevrejima proširena je na „vladu nacionalnog spasa Milana Nedića, ljotićevce, Žandarmeriju i Specijalnu policiju, čiji je efikasan rad doprineo da je već u avgustu 1942. godine Beograd, kao prva evropska prestonica, proglašen za grad očišćen od Jevreja (Judenrein).” Film B92 je, međutim, pošteno pokazao ono što je, povodom izveštaja Helsinškog odbora, izjavio i Jaša Almuli: „Istraživanja Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, svedočanstva preživelih srpskih Jevreja, kao i dela priznatih jevrejskih istoričara u inostranstvu – (...)svi oni govore da su jedino nemački okupatori odlučivali o uništavanju Jevreja u Srbiji i da su izvršioci bili nemački organi”. I zaista, kao što je predstavljeno u filmu, od izdavanja naređenja, preko čuvanja logoraša do ubijanja u gasnoj komori, u celoj operaciji istrebljenja srpskih Jevreja učestvovali su isključivo nemački nacisti. Štaviše, logor se uopšte nije ni nalazio u okupiranoj Srbiji, već na teritoriji koju je anektirala NDH. U „hrvatskim slikopisima” iz toga doba lepo se mogu videti brodovi sa ustaškom šahovnicom kako patroliraju rekom, u podnožju Saborne crkve. Utoliko je i rečenica iz najave filma „Sajmište je bilo najveći koncentracioni logor u okupiranoj Srbiji” – istorijski netačna. Istinito bi bilo: „Najveći nacistički logor na današnjoj teritoriji Srbije”. Ustaški pokolji po Sremu ili hortijevska racija 1942. u Novom Sadu odigrali su se, takođe, na današnjoj teritoriji Srbije. Pa ipak, groteskno je reći da Srbija sa tim događajima ima veze. Baš kao što je groteskno nalaziti vezu između „stanja ljudskih prava u Srbiji 2006”, sa nacističkim logorom na Starom sajmištu 1942! Čitava ova priča je važna zbog razumevanja kako deluje mehanizam viktimizacije, odnosno nametanja kompleksa krivice. Reč je o tome da se jedna društvena grupa politički diskvalifikuje tako što se na nju jednostavno prenese krivica za neki zločin ili prestup. A prenos krivice sa zločinaca na nevine pravda se time što su i zločinci i nevini članovi istog kolektiviteta. Po toj logici, recimo, svi građani Srbije snose odgovornost za zločin u Srebrenici. „U Srbiji samo kamen nije kriv”, plastično je ustvrdio visoki rukovodilac Helsinškog odbora za ljudska prava, prilikom jedne rasprave o Srebrenici, održane 5. decembra 2006. Cilj tog mehanizma diskvalifikacije i stvaranja kompleksa krivice jeste da se uspostavi političko starateljstvo nad žrtvom. To što žrtva nije svesna svoje krivice i ne želi da je prihvati za manipulatora je samo dokaz njene političke maloletnosti. Zato žrtvu i treba staviti pod kontrolu „svesnih snaga”. Štaviše, čak i ako žrtva preuzme izvesnu odgovornost za ono što nije učinila i izvini se „u ime kolektiva”, to prihvatanje i izvinjenje ocenjuju se kao „dato sa zakašnjenjem”, „nevoljno”, „neiskreno”. I mehanizam komesarskog isleđivanja nečije svesti i komesarske uprave nad nečijim životom se nastavlja. Ovaj mehanizam se bezobzirno koristi čak i u polemikama u novinama. Kad god se, ovih dana, recimo, nekom ne svidi nešto u pisanju novina koje upravo čitate, on odmah potegne „držanje ’Politike’ u devedesetim”! Nije važno da li je nešto napisano tačno ili ne, argumentovano ili ne. Nije važno ni što su u „Politiku”, u međuvremenu, došli novi novinari, novi saradnici i novi urednici. Nije važno ni to da čak ni većina novinara iz ondašnje „Politike” ne može snositi krivicu za greške tadašnjeg uredništva. Važno je samo „natrljati nos” oponentu „zbog devedesetih” i onda ga jednostavno diskvalifikovati kao ,„nama tuđu snagu” (ili kao bar „nedovoljno budnog”). To ne znači, naravno, da na Srbiji (ili „Politici”) nikada nije bilo, ili i sada nema, krivice. Ali, ovo širenje apsolutne krivice na sve i svakoga zaista je izgubilo svaki smisao. Osim – ako se ne želi uspostavljanje kaste ideoloških čuvara, kaste rentijera koji žive od kažnjavanja tuđih krivica (stvarnih ili pripisanih). Pošteni film B92 o Starom sajmištu pokazuje da je krug ljudi sa takvim, kastinskim ambicijama, srećom, sve uži. Demokratija ne podrazumeva sistematsko stvaranje kompleksa kolektivne krivice. U njoj su ljudi u potrazi za istinom, jer hoće da razlikuju krivce i nevine. A ovaj film B92 je dobar način da do te razlikujuće istine Srbija što pre stigne. [objavljeno: 05/02/2009] |
Od istog autora
- Prpošno licemerje akademske elite
- Pljuvanje po Srbiji kao unosan posao
- Vojvođani – „nacija u nastajanju“
- "Srpski patriotizam" - najoklevetanija reč u Srbiji
- "Zapadni prijatelji", okupacija i kolaboracija
- Legendarni otkrivači „srpskog fašizma“
- SPC kao dežurni džak za udaranje ili normalizacija bestidnosti
- Naopakost autošovinizma
- Autošovinizam kod Srba i Rusa
- Manipulacija pitanjima, spinovi i falsifikati na putu do poželjnog autokolonijalnog cilja
- Posttraumatski sindrom, kultura lupetanja i potčinjavanje Srbije
- Poziv na genocid i rasparčavanje Rusije nije nikakav "mit", već glavni geostrateški cilj Zapada
- Ohridski račun bez krčmara
- Nova Rusija i "pravoslavni socijalizam"
- Narod je na strani Rusije
Ostali članci u rubrici
- Novopazarski "proporcionalni odgovor" i islamski ekstremizam u Srbiji
- Rezolucija o Srebrenici - uloge, motivi, posledice
- Razvodnjavanje pojma "genocid" kao instrument političke manipulacije
- Umesto Vučićevih beskonačnih ispraznih spinova - prekinuti pregovore sa Prištinom
- Ima li Srbija snage da okrene drugi list
- Gde se nalazi srpska kultura otpora danas i zašto nije dovoljno samo "NE u NATO"
- Odbačeno Kosovo, osramoćena Srbija
- Ima li granica našem samoponiženju i zatiranju dostojanstva
- Sloboda govora, nezavisni mediji i „autoironija“ Dinka Gruhonjića
- Poklanjanje Generalštaba - maliciozni NATO trojanski konj u srcu Beograda
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
