Početna strana > Rubrike > Politički život > Kontekstualni antisrbizam
Politički život

Kontekstualni antisrbizam

PDF Štampa El. pošta
Dragomir Anđelković   
ponedeljak, 15. jun 2009.

„Ljudska priroda je takva da mrzimo one kojima smo mi učinili zlo.“

(Tacit) 

Nedavno nas je Slobodan Antonić upečatljivim tekstom „Izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i druga Srbija“ podsetio na strašne autošovinističke ispade „naših“ rodomrzaca. Za Nikolu Samardžića Srbi su „biološki otpad“, Marko Vidojković kaže da smo „krezubi smrad“, a Petar Luković misli da smo „kolektivni kreteni“. Nema sumnje, da su bilo šta od toga rekli za Jevreje u Nemačkoj ili većini drugih država EU, dospeli bi na sud i bili osuđeni.

Uvreda smislom iskaza i posledicama dela

U tim zemljama bi odgovarali i mnogi drugi pripadnici tzv. Druge Srbije, zbog onoga što govore i čine, samo kada bi se umesto Srba radilo o Jevrejima. Pod antisemitizmom se podrazumeva – kako taj pojam kratko i jasno definiše Cassell Dictionary of Modern Politics – svako ispoljavanje neprijateljstva prema Jevrejima. A to neprijateljstvo, na osnovu prakse sudskih organa u Nemačkoj, Danskoj, Britaniji i nekim drugim zapadnoevropskim zemljama, ne mora da se iskaže grubim rečima ili uvredama. Kao antisemitski postupak tretira se osporavanje zvaničnog broja jevrejskih žrtava nacističkog genocida, kao i iznošenje tvrdnji da gasne komore nisu postojale, iznalaženje razloga za istrebljivanje jevrejske populacije tokom Drugog svetskog rata i za ranije progone Jevreja u tome šta su pripadnici tog naroda navodno činili ili jevrejskih „kolektivnim osobinama“.

U svim tim slučajevima radi se o kontekstualnom antisemitizmu, gde površno i formalno gledano nije bilo govora mržnje. Međutim, polazi se od toga da se iz konteksta da zaključiti da se radi o ispoljavanju neprijateljskih namera prema Jevrejima, o relativizaciji njihovog stradanja tokom Drugog svetskog rata i ranije, ili o nameri da oni budu psihološki povređeni, odnosno drugi ubeđeni da loše ponašanje prema njima nije neosnovano. Ista principi, ipak u blažoj formi, važe i za govor mržnje koji nije usmeren protiv jevrejskog naroda već drugih zajednica, u Kanadi, Australiji i još nekim državama.  

„Odbrambeno“ proganjanje Srba

Da se sada u svetlu rečenog osvrnemo na reči Vesne Pešić. Neću da govorim o njenim šovinističkim ispadima, čiji je objekat bio Emir Kusturica, već o nečemu što je zastupala tokom devedesetih godina. Gospođa Pešić je tada tvrdila da je „kod Hrvata u pitanju odbrambeni nacionalizam za razliku od srpskog koji je agresivan“. Iz čega proizilazi da su Srbi sami krivi i za sve loše što su im Hrvati učinili, odnosno, kako to hrvatski šovinisti vole da kažu – da branioci, s obzirom na načelni karakter njihovih postupaka, ne mogu da izvrše ratne zločine, čak i kada učine nešto što izgleda kao zlodelo!

Još nešto. Od prihvatanja floskule od strane dela srpske političke tzv. elite da je „srpski nacionalizam“, za razliku od drugih, „agresivan“, i jedini krivac za dešavanja devedesetih godina, samo je jedan korak do sličnih ustašoidnih teza čija svrha je da opravdaju genocid nad Srbima tokom Drugog svetskog rata (navodno, u pitanju je bila hrvatska reakcija na ono što su Srbi činili od 1918. do 1941. godine). Uostalom, da se podsetimo – u duhu postupaka sudskih organa u SR Nemačkoj – kolektivno etiketiranje naroda koji je bio objekat pogroma pa i genocida, na način iz koga se da zaključiti da se radi o nekoj njegovoj trajnoj osobini, predstavlja pokušaj pravdanja zla koje mu je učinjeno. Ako je osobenost Srba agresivni nacionalizam, onda je logično zaključiti da su Srbi i ranije, a ne samo devedesetih, bili glavni krivci za nedaće u regionu (odnosno, da će to biti i u budućnosti). Jer, ljudska priroda se ne menja brzo! Nekome onda, verovatno, Jasenovac i Oluja, deluju kao prihvatljiva sredstva za presecanje tog opakog srpskog gordijevog čvora!

Sa Vesnom Pešić je zbog njenih stavova čak polemisala i, po mom mišljenju kosmopolitski, a sigurno ne naročito nacionalno opredeljena, Zagorka Golubović. Ona je, opravdano, insistirala da se sagleda kontekst u kome je došlo do najnovijeg sukoba između Srba i Hrvata, odnosno razloge zbog kojih je kod krajiških Srba oživelo sećanje na genocid. Kako je rekla: „Hrvatska donosi Ustav u kojem Srbi više nisu konstitutivni narod! Prema izvorima iz Hrvatske – počelo se i sa vrlo efikasnim progonima Srba. Isterivani su iz kuća, otpuštani sa posla, proterivani iz gradova… Osećanje ugroženosti Srba u Hrvatskoj nije bilo imaginarno! To će pokazati Oluja posle koje je nekoliko stotina hiljada Srba izgnano iz Krajne.“

To što je Vesna Pešić jednostrano ukazala kao na krivca na onoga ko je bio žrtva, kako početkom devedesetih, tako i 1941-45. godine, predstavlja relativizovanje, pa i prikrivanje progona srpskog naroda od strane hrvatskih vlasti, pošto je HDZ preuzeo vlast, odnosno opravdavanje genocidne politike koja je dovela do potpunog progona stotina hiljada srpskih civila i masakriranja njih više hiljada. Nema potrebe da se to naširoko razlaže, u duhu normi koje važe kada se radi o Jevrejima, ono što je Vesna Pešić zagovarala, osnovano bi moglo da se tumači kao antisrbizam!

Jasenovac i Aušvic

Teško bi drugačije mogao da se shvati i postupak Branislava Dimitrijevića, pomoćnika ministra kulture, koji je u jednoj televizijskoj emisiji odbio da se izjasni u vezi sa minimiziranjem broja jasenovačkih žrtava od strane aktuelnih hrvatskih vlasti. Ponašao se, kako je to napisao S. Antonić, po principu: „Nisam bio tamo, dakle, to za mene i ne postoji“! Zamislite samo kakva bi bila politička sudbina nekog izraelskog funkcionera, koji bi se slično poneo u vezi sa nečijim osporavanjem zvanično utvrđenog broja ubijenih Jevreja u Aušvicu. Ne bi dobro prošli ni političari u zapadnoevropskim zemljama, koji ne bi reagovali. A u vezi sa postupkom našeg funkcionera, da se podsetimo da je zvanična Zemaljska komisija Hrvatske, u izveštaju Nirnbergškom sudu konstatovala da je u Jasenovcu usmrćeno između 500 i 600 hiljada ljudi! To je oficijelni podatak koji, kao i kada se radi o žrtvama Aušvica, ne bi smeo da bude predmet cenkanja.

Formalno, nešto blaži vid kontekstualnog antisrbizma – jer ne može da se tumači kao pokušaj pravdanja istrebljivanja i proganjanja Srba – predstavlja postupak Biljane Kovačević-Vučo, Sonje Biserko i Latinke Perović, pre nešto manje od dve godine. One su tada potpisale javni poziv da se preispita oslobađajuća presuda Srbiji za genocid, koju je doneo Međunarodni sud pravde u Hagu. Zar pokušaj da se izvrši pritisak na međunarodni sud, kako bi protivno njegovoj prethodnoj odluci, cela zemlja bila proglašena krivom za navodni genocid – a pri tome je jedino narod čija je ona matična država, od svih većih etničkih zajednica u regionu, bio izložen genocidu tokom 20. veka – ne predstavlja vid kontekstualnog antisrbizma?

Time se ne opravdavaju zločini nad Srbima, ali se nesumnjivo marginalizuju. Jer, ako se Srbija stavlja u istu ravan sa nacističkom Nemačkom, onda se, u sličan kontekst, stavljaju i zločini počinjeni nad Srbima. Možda su neki Nemci ubijeni na način koji nije u skladu sa ratnim pravom tokom ustanka u varšavskom getu, ali to je iz objektivnih razloga neumesno porediti za nacističkim zlodelima. Na isti način, kada bi bio uslišen apel naših potpisnica otvorenog pisma, postalo bi politički nekorektno, a možda i kažnjivo, insistirati na istini o ubijanju Srba u Sarajevu, Mostaru i okolini Srebrenice. Šta je sve to spram (izmišljenog) srpskog genocida? Da ne zaboravim i ratne oštete koje su mogle da proizađu iz tužbe. To što bi generacije i generacije Srba ispaštale zbog onoga što se desilo u vreme kada su bili deca, meni takođe miriše na antisrbizam. Da li grešim?

Republika Srpska i Izrael

Da pomenem i Teofila Pančića. Tokom ratova za jugoslovensko nasleđe etničkog čišćenja je bilo na teritorijama pod kontrolom svih zarađenih strana. Do istovetnog procesa dolazilo je i tokom jevrejsko-arapskih sukoba u Palestini u doba stvaranja Izraela, odnosno potonjih izraelsko-arapskih ratova. Zbog onog lošeg što se objektivno desilo u Srebrenici i drugih zločina koje su počinili neki Srbi – ignorišući jednako strašnih zlodela počinjenih nad našim narodom – Pančić za Republiku Srpsku kaže: „gnusna državolika krasta“, „morbidna izmišljotina“, „glomazna crkotina“.

Zar u zemljama EU ili SAD, ne bi bilo okarakterisano kao antisemitski ispad, kada bi neko – makar i zbog strašnih zločina koje su neki Jevreji, primera radi, u vreme dok su se borili za stvaranje svoje države, počinili u selu Deir Jasin, gde je ubijeno više stotina arapskih žena i dece – za Izrael rekao da je „sramotni iscedak“? Zar se to ne bi desilo da je ustvrdio – čak i inspirisan surovim iskazom poznatog izraelskog političara M. Begina, o spomenutom masakru: „Novost o ovom događaju izazvala je bezglavo, nezadrživo bekstvo 635 hiljada Arapa... Neprocenjiv je politički i ekonomski značaj takvog razvoja;“ – da je Izrael nastao „putem zla i zarad zla“ (što je takođe T. P. rekao za R. Srpsku)?

Nema sumnje, ono što Teofil Pančić piše o R. Srpskoj predstavlja direktan govor mržnje i kontekstualni antisrbizam. O prvom je nepotrebno išta reći. Što se drugog tiče, ne radi se samo o tome da vređanjem njihovog državnog entiteta, mnogima prekodrinskim Srbima nanosi veliki duševni bol i omalovažava njihova nacionalna osećanja, već je stvar i u tome da od opstanka te „državotvorne kraste“ bukvalno zavisi budućnost skoro 1,5 miliona Srba u BiH.

Tacit je bio u pravu

Uprkos tome što su uz Jevreje i Rome, jedino Srbi tokom Drugog svetskog rata morali da nose trake oko ruke, i bili uništavani u logorima smrti samo zbog svoje nacionalnosti, o našem narodu svašta može da se kaže nekažnjeno. Bez posledica po počinioce, Srbi su kolektivno izloženi kako kontekstualnom, tako i bukvalnom govoru mržnje. On je u funkciji zamagljivanja činjenice da je radi geopolitičkih interesa, pre svega, SAD i Nemačke, početkom devedesetih godina brutalno prekršeno međunarodno pravo, i jedna suverena zemlja zbrisana sa mape Evrope, odnosno da je 1999. godine na Srbiju izvršena, u nacističkom stilu, otvorena agresija, kako bi joj bio otet deo teritorije.

Veštom zamenom teza i širenjem predstave o Srbima kao zlom narodu koji je odvajkada bio izvor problema, nameće se stav da nije bitno što su SAD i njeni saveznici postupali protivpravno (i kakve su zločine činili njihovi balkanski vazali), već je važno da su ti, navodno, užasni Srbi zaustavljeni! Ako ne možemo lako da se suprotstavimo antisrpskim ispadima u inostranstvu, to možemo i moramo da učinimo u Srbiji. Zakon o javnom informisanju već nam pruža mogućnost da to radimo kada je u pitanju bukvalni govor mržnje, a na osnovu neosporne činjenice da smo, suštinski slično kao i Jevreji ili Jermeni, i mi bili izloženi genocidu u 20. veku, po uzoru na pravna rešenja koja se odnose na kažnjavanje antisemitskih postupaka, država Srbija je dužna da stvori odgovarajuće zakonske osnove za suzbijanje otvorenog i kontekstualnog antisrbizma. A ne da sramežljivo izbegavamo da govorimo o genocidu čije smo bi mi bili žrtve i da prećutno dopuštamo ustašoidni istorijski revizionizam!

Uzmemo li se u pamet i počnemo li da radimo odmereno ali energično, sigurno ćemo uspeti da se i van granica naše zemlje mnogo više sazna o Jasenovcu, Kozari, Jadovnu i kontinuitetu politike etničkog čišćenja srpskog naroda, koja je kulminirala sa Olujom, kao i da se opreznije mere reči kada se govori o nama. No, ako ostanemo pasivni, može nam se desiti da jednog dana neko zatraži da se u našim školama izučava delo Ante Starčevića – da srpska deca na vreme utuve u glavu kakav je njihov narod, i razviju odgovarajuće komplekse. A već sada može da nam se desi, da u okviru istrage protiv ratnih reportera za koje se sumnja da su huškali na rat i zlodela, koju je pokrenulo srpsko Tužilaštvo za ratne zločine, bliski saradnik te institucije postane samozvani islednik i sudija Petar Luković, koji bi se, bar mi se tako čini, u normalnoj zemlji našao pod udarom zakona zbog kontekstualnog i direktnog govora mržnje.

Ponašanje onih iz bližeg i daljeg okruženja, koji su Srbima učinili mnogo zla, i njihovi pomagači u našoj kući, potvrđuje da je Tacit bio u pravu. Zli ljudi često više mrze one kojima su oni učinili zlo, nego što njih mrze žrtve, šta god da su pretrpele. Otuda, mislim da su oni koji nam zlo misle spremni beskrajno daleko da idu, samo ako ih pustimo! Zato je istraga, za koju je portparol Tužilaštva Bruno Vekarić potvrdio da je u toku, dobra prilika da se trgnemo iz letargije i da sve naše partije koje tvrde da su nacionalno odgovorne, bile one u opoziciji ili eventualno u vlasti, kao i patriotski deo nevladinog sektora, otvore pitanje antisrbizma, kontekstualnog i direktnog kao i njegovog zakonskog suzbijanja.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner