Lik i delo Neše Čanka

Srbija je opet u izbornoj groznici, koja kao da nije ni prestajala. Najveća novost na ovim izborima je koalicija oko DS-a, koju predvodi Tadić. Ovo je jedna veoma čudna koalicija u kojoj su i Dinkić, Čanak, Drašković, kao i predstavnici muslimanske manjine. Izbori će pokazati koliko je pametan bio Tadićev potez da ulazi u koaliciju sa ljudima koji su se do sada ili kompromitovali u politici ili su „bivši“ političari.

Verovatno je najkontroverzniji član te „šarene koalicije“ poznati politički šoumen Nenad Čanak, koga drugačije doživljavaju u Beogradu, a drugačije u Vojvodini. U Beogradu je on viđen kao borac protiv Miloševića, čije je vešanje prizivao 2000. godine, a nakon 5. oktobra i kao ogorčeni protivnik Koštunice. U Vojvodini je on viđen kao borac za „Vojvodinu republiku“ sa obeležjima državnosti, i kao čovek koji koristi svaku priliku da sa gnušanjem govori o „srbijanskoj politici“ koja „pljačka Vojvodinu“.

Ko je zapravo Nenad Čanak ? On je politički stasao u vremenu vlasti vojvođanskih komunista autonomaša, koji su ga u velikoj meri formirali, i želi da se predstavi kao veliki demokrata, ali to često demantuje retorikom i političkim delovanjem.

Ono što je nova politička elita u Vojvodini uradila, čiji je Nenad Čanak važan deo, u velikoj meri pokazuje kakva je njegova politika. Malo se radilo na simbolima i kvazidržavnom identitetu Vojvodine, a gotovo nimalo na boljem životu građana. Rasprodajom, po principu „pola džabe, pola za badava“, Vojvodina je ostala bez stotine hiljada hektara najkvalitetnije zemlje. Iako se Čanak predstavlja kao „vojvođanski kadar“, kome je na srcu problem Vojvodine i vojvođanskog sela, praksa njegova i onih koji su vladali poslednjih osam godina ga demantuje (pored Čanka, Vojvodinom vlada i Tadićev DS i Karićev PSS i stranke manjina). Nijedna zemlja, a naročito regija koja se ponosi poljoprivredom kao okosnicom svoje ekonomije ne može da se tako nemarno i bahato odnosi prema ovoj privrednoj grani.

„Kum I i II“

Deo od oko 10 odsto te u bescenje rasprodate zemlje je „pošteno kupio“ Čankov kum Miodrag Kostić, čuveni vlasnik „MK komerca“ (i nekadašnji direktor DS-a). Čanak nije sigurno direktni krivac za ovo, ali se nikada nije oglasio i kritikovao politiku rasprodaje privrednih resursa u Vojvodini. Pri tome, mi mu ne bismo to zamerali da se nije svugde i uvek pojavljivao kao zakleti borac za prava i dobrobit Vojvodine, kao borac za vojvođansko selo i vojvođanske interese. Čuven je po floskulama: „Di su naši novci?“, „Vojvođanski novci u vojvođanskim šarajtovima“, i slično. A za kuma sve jer kum – kako kažu u narodu – nije dugme.

On i njegov LSV protestuju i zalažu se za slobodan izvoz pšenice i kukuruza, čime „brane“ interese poljoprivrednika-seljaka, koji su sve svoje viškove odavno prodali po duplo manjim cenama. Seljaci jesu, ali poljoprivredni „tajkuni“ nisu. I ko je onda tu ekstraprofiter? Kum Miodrag je „velikodušno“ dao seme i veštačko đubrivo za „robnu razmenu“ u odnosu 1:2,3 do 1:2,5. Na taj način bi i nepismen čovek ostvario ogroman profit.

Šta je bolje: biti ambasador Srbije i Vojvodine na Lovćenu, ili biti crnogorski ambasador – u Novom Sadu? Da li je Neša Čanak zato lobirao da se prikači Tadiću, uz ambiciju da možda bude ambasador Srbije u Crnoj Gori, budući da je poznato da ima odlične odnose sa Milom Đukanovićem. I ne samo sa njim. Čanak je 1992. godine izjavio: „...svaki član liberalnog saveza Crne Gore je automatski član lige socijaldemokrata Vojvodine.“ Otkada su to Crna Gora i Vojvodina isto, a ispada da Srbija i Crna Gora, Srbija i Vojvodina – nisu isto? Učestvovao je Čanak kao jedini političar iz Srbije i na mitinzima podrške Đukanovićevom režimu na izborima.

Pored ove „crnogorske veze“, Čanak je poznat i kao „antifašista“; naravno, ako se pod fašizmom podrazumeva srpski nacionalizam. Tako se i zakleti antifašista Perović našao „u klinču“ sa Davidovićem i „Nacionalnim strojem“, pa potom i Neša Čanak, zajedno sa „saborcem antifašistom“ Čedom, sa istim tim Davidovićem. Tako je mirni panonski grad Novi Sad bio poprište „velike bitke“ u kojoj je maltene „krv tekla ulicama“ (kako je to Neša opisivao) između Čankovih ligaša i Davidovićevih strojevaca. Ljuto su se borili, „nosili se cijeli dan do podne“, razmeniše međusobno i poneku kamenicu. Taj politički performans je samo pomogao ovoj dvojici da postanu zvezde dana, a Srbiji još jednom bacio prašinu u oči. Pri tome, Čankov rečnik pun uvreda za političke protivnike, poziva na linč i na „obračun letvama“ nije mnogo bolji od rečnika onih koje naziva „fašistima“.

„Razvojni put“

Da se prisetimo „ranih radova“ Neše Čanka, i to ne onih neozbiljnih kada se slikao u oklopu kao vitez, plagirajući nemačkoga firera. Bio je naš Nenad uvek zapravo kooperativan prema onom kome treba, a uvek je glumio političkog buntovnika. Sećamo se da je proleće 1997. Ričard Holbruk zvao Čanka i Draškovića, te oni hitaju da se odazovu na „najpoštenije izbore do tada“ (kada te „najpoštenije izbore“ Đinđić i Koštunica – bojkotuju). Time ova dvojica samo daju neophodan legitimitet za pobedu na izborima Slobodanu Miloševiću. Ta 1997. godina ih je spojila, a 2000. razdvojila. Holbruk 1997. godine „nije znao šta to znači bojkot izbora“, ali je za tri godine konačno „shvatio“.

Iako gotovo nikada nije išao samostalno na izbore, uspevao je, kao i ovaj put, da se vešto ubaci u prave redove. Ili su ga „ubacili“ njegovi „mentori“. Nakon 5. oktobra je dobio mnogo više vlasti u Vojvodini, nego što je njegova stranka mogla i da sanja da dobije na izborima. Iz tog vremena se sećamo lupanja table sa natpisom RTS-a na TV Novi Sad, čime je pokazivao odnos prema Beogradu i „velikosrpskoj hegemonističkoj srbijanskoj politici“, ali je pokušao da privremeno zaustavi privatizaciju cementare u Beočinu, kada ta privatizacija nije bila „po njegovim pravilima“. Posle se nešto desilo, pa je i ta privatizacija, kao i ko zna koliko njih drugih, „legla“. Dozvolio je Đinđić da se uslovi za privatizaciju cementare dopune i „obogate“ Čankovim zahtevima. To što ti njegovi zahtevi nisu bili po meri radnika cementare, i to što su ti isti radnici pisali pismo nama u Skupštini Srbije (iako su bili strašno uplašeni i isprepadani dolaskom tog novog, „demokratskog režima“), to Nešu nije nimalo zabrinulo. Nije ga „dirnulo“ i podstaklo na „brigu za Vojvodinu i Vojvođane“. Tada su bili neobavešteni i mediji i „kritička javnosti“, ni Verica Barać se nešto nije oglašavala.

Čanak se uključio uspešno u srpski tranzicioni cirkus. Njega su uzimali za primer „kumovske tranzicije“. Poručuje nam tako Neša: „Ko može da kaže i da tvrdi da moj prepošteni i predobri kum nije bio uspešan kao privrednik (valjda i kao dimničar) još u vreme Slobodana Miloševića, a da danas nije još uspešniji?“ Pojavljivao se on u toj svojoj „promociji kuma“ u mnogim novinama i TV emisijama.

Možda bih i poverovao u priče u „kumovskom poštenju“ da tada nisam bio narodni poslanik i član Odbora za poljoprivredu. Sa te funkcije održao sam konferenciju za štampu u Novom Sadu, gde sam prozvao Nešinog kuma Kostića, koji je „pošteno“ kupio zgradu CK – za 10 odsto od njene stvarne vrednosti. Danas, sa ove distance, tvrdim čak za 2–3 odsto od stvarne vrednosti. Toj „poštenoj“ kupovini prethodila je kampanja, naslovi u novinama i drugim medijima „da je zgrada sklona padu i da je hitno treba rušiti“? Zgrada nije srušena, skupo je preprodata, a 15–16 hektara parka oko zgrade CK danas vrede jedno veliko bogatstvo. Još tada sam bezuspešno ukazivao na prodaju društvene zemlje u bescenje, koju je (između ostalih) kupovao i „MK komerc“, najčešće u početku ne na svoje ime.

Danas je Kostić jak „kao dvadeset Dunđerskih“, a na pominjanje imena ovog veleposednika prepotentno pita: „Ko je bio taj Dunđerski?“ Prodaja društvene zemlje u bescenje bila je crna mrlja u politici DOS-a, pa tako i Koštunice. Sva moja borba za Srbiju i Vojvodinu vodila se oko toga da se vrati oteto, ono što su crkvi i narodu oteli „antifašisti“ – komunisti na koje se neprekidno poziva Čanak. Sada se ponavlja velika pljačka, ono što su komunisti oteli od ljudi i što je navodno bilo državno-društveno sada je od „reformista“, a zapravo od prefarbanih komunista prodato tajkunima i strancima. Tako se jedna nepravda nastavlja drugom „prodajom“ stotina hiljada hektara najbolje obradive poljoprivredne zemlje u Evropi nekolicini tajkuna i polukriminalaca, što izaziva samo gnev i tugu. I budi želju i nadu da će doći vreme kada će se sve oteto – vratiti.

Neša „antifašista“

Nije Čanak u bliskim kontaktima samo sa liberalima Crne Gore, mnogo je dobar i sa komšijama Hrvatima, i to posebno sa onima koji nastavljaju ustašoidnu ideologiju (HDZ-ovcima). Podržava komunizam-partizanštinu u Srbiji, HDZ-ovce u Hrvatskoj, liberale i Mila u Crnoj Gori, a neko bi pomislio da oni nemaju ništa zajedničko. Međutim, imaju jednu jaku zajedničku crtu – politiku protiv Srbije. Naročito nas je ogorčilo kada smo videli kako prisustvuje hrvatskim ekstremističkim skupovima na kojima se propagira „Srijem Hrvatskoj“. Njemu očigledno ne smeta ni hrvatski, ni albanski, ni muslimanski, a ni crnogorski ekstremizam i antisrpski stavovi, jer on ekstremizam vidi samo među „velikosrpskim srbijanskim nacionalistima“. On je tolerantan prema ekstremizmu svih boja i svih nacija osim srpskog, njega vidi i tamo gde ga nema. Njegov antifašizam je ciničan jer govori o „srpskom fašizmu“, a njega istorijski nije ni bilo, a politizuje srpske žrtve koje stradaju od mađarskog fašizma u Raciji 1942, tako što ono „srpsko“ zameni „antifašističkim“, a ono mađarsko zaboravi. Za njega je izgleda bolja parola od antifašizma – boja novca koji nema granica.

Kao da je neko nas u Vojvodini osudio da glasamo za te i takve „reformiste“ i „evropejce“, a zapravo jedva zamaskirane titoiste i „evrounijate“. Dokle će Čanak i njemu slični vladati Vojvodinom uz pomoć svojih kumova, „drugova i drugarica antifašista“ i uz blagoslov beogradskih stranaka i Zapada. Savez beogradskih urbanih stranaka iz kruga dvojke koji nas kontaminiraju lažnim evropejstvom sa vojvođanskim autonomašima bio bi previše i za jednu jaču i bogatiju državu od Srbije.

Pogrešna je slika da se Čanak ne bori dosledno za nacionalne interese, ali to nisu naši nacionalni interesi. Čanak je lobista raznoraznih interesa, a naročito hrvatskih u Vojvodini. Posebno se istakao u igri sa pozicioniranjem „tvornice duhana Rovinj“ u Vojvodini, koja je kupila (ili iznajmila za sitne pare) hale nekadašnjeg vojvođanskog giganta „Petra Drapšina“ da Vojvodini i Srbiji prodaju – dim! Tu penetraciju hrvatskog kapitala u Srbiju je u najvećoj meri sprečio pokojni premijer Đinđić. Čini se da su Čanku bliže hrvatske županije sa kojima se bratimi, nego recimo jug Srbije ili Republika Srpska. Teško je proceniti koliko je na to uticao Čanak, ali je jasno da je hrvatski kapital imao otvorena vrata u Vojvodini u kojoj je pokupovao mnoge firme, pri čemu je hrvatsko tržište zatvoreno za srpske kompanije. Isto tako, evidentno je i da Čanak održava redovne kontakte sa hrvatskom stranom, od kojih su neki i skriveni od medija poput „tajnog sastanka“ sa predsednikom sabora Tomičićem. Tako je Čanak u Vojvodini i Hrvatskoj viđen kao promoter njihovih privrednih interesa, što je eufemizam „privredne saradnje“. Sigurno se na tim sastancima nije pričalo o antifašizmu. Pripomogla je doduše tu malo i „štovana“ gospođa Dulić-Marković.

Sve ovo pokazuje da Čanak nasleđuje titoističku politiku (jedared je rekao da mu je Tito politički idol) u Vojvodini. Kao i ondašnji komunisti, i ona jaši na podelama i sukobima. Pri tome, u svakom grmu vidi srpski nacionalizam, koji odmah krsti „klerofašizmom“ i „nacizmom“. Dosta nam je više ljudi koji su zadahnuti duhom „šume i partizanštine“. Lažne antifašističke borbe u zemlju u kojoj je fašizam bio samo okupatorski nikom dobra neće doneti, pa ni koaliciji koju on predstavlja u Vojvodini. Prave patriote i nacionalisti ne mrze nikog, ali – vole svoje. Takve ne možete prevariti tzv. antifašističkom borbom, ali bivše komuniste i anacionalne neokomuniste – hoćete.

Da li je savez sa DS-om znak da su oni i ideološka braća, dobro je pitanje za svakog birača 11. maja. Svako ko glasa za Tadićeve demokrate treba da zna da u Srbiji i Vojvodini dovodi na vlast i Čanka i Čedu Jovanovića i njima bliske „internacionaliste“ iz NVO sektora. Pobeda tih i takvih snaga bila bi svojevrsno vraćanje u vreme komunističkog jednoumlja koje Srbiji nije donelo ništa dobro. Njihova pobeda bi donela pokretanje pitanja odnosa Srbije i Vojvodine, što bi ugrozilo političku stabilnost i građanski mir, a to znači i ekonomski standard građana Vojvodine. Pobeda te koalicije bi prouzrokovala svašta – od destabilizacije države, rasprodaje onog što je ostalo, pa do političkih sukoba i haosa, što znači ništa dobro za naše građane. Pobeda demokrata internacionalista bila bi porazna za našu zemlju i poljoprivredu jer bi potpuno ukinuli zaštitne carine i druge oblike zaštite našeg seljaka (ugovor o SSP-u), a pri tome bi nam bio ograničen izvoz u EU.

Šta je Čankova politika Vojvodini donela osim grba i himne, samo nove podele, potiskivanje svega srpskog i kao posledicu jačanje radikala? Vlast neoautonomaša je donela samo novi pokrajinski nivo korupcije, samo još slabiju poljoprivredu i još veće siromaštvo građana Vojvodine, bez obzira na to kojoj nacionalnoj zajednici pripadali. Ta vlast je donela samo novu „regionalističku demagogiju“, novu hajku na srpski nacionalizam, pozive na „terazijsko vešanje“, na „antifašističke letve“, na „gaženje i rušenje tabli“, na psovke i primitivizam uvijen u „evropejsko ruho“. Jadna će biti Srbija ako joj preko Tadića merilo „evropejstva“ i „vojvođanstva“ budu Čanak i Čeda.

Sa ovom se koalicijom Tadić još više udaljava od „Đinđićevog puta“, jer Đinđić nikada nije ni pomislio da „šlepa“ Čanka, radije je '96. sarađivao sa ultranacionalistom Paroškim. Ovo nam pokazuje da „spona“ Tadića i Čanka nije Kostić „kum i direktor“ (Čanku kum, a Tadiću bio direktor stranke). Tadića su u ovu „ljubav“ sa Nešom najverovatnije gurnuli njegovi mentori sa Zapada, jer podrška 50 ambasadora na prošlim predsedničkim izborima iz 2004. bila je po „nečijem“ naređenju, sada se „vraća dug“. Pre nekoliko godina je otvoreno izjavljivao da smo „...izgubili KiM... i to je zasluga Miloševićeve politike...“, pa je onda „pevao drugu pesmu“, da bi se sada opet vraćao starim defetističkim stavovima. Da li je do toga Tadić došao sâm ili pod pritiskom takvih političkih veličina, kao što su Neša Antifašista ili pak Vuk Rukoljub, nije najjasnije. Najsmešnije je da se priča kako je Neša maltene oborio koncesiju autoputa, pa čak i strateški ugovor sa Rusima. Neko ko nema pojma o Srbiji zapitao bi se ko je taj čovek koji blokira razvoj infrastrukture, ili koji je stao na put Putinovom „Gaspromu“, a mi koji znamo da DS samo „pokriva“ svoju licemernu politiku Nešinim nestašlucima, možemo samo da se nasmejemo. Ako je i od predsednika Tadića i Neše, mnogo je.