Naprednjačka „velika ideja“

Za samozvanu Drugu Srbiju – taj poznati konglomerat marionetskih stranaka, NVO i medija, svi političari koji se ne zovu Čedomir Jovanović nekako nisu dovoljno privrženi evroatlantskim vrednostima i zaraženi su nacionalizmom. Drugoj Srbiji je sumnjiv čak i Tadić, koji se često optužuje da, bilo zbog oca, bilo iz demagoških razloga, previše povlađuje „nacionalističkim snagama“.

Ali, i na suprotnoj strani, izgleda da se oformio jedan ideološki sličan politički krug – premda daleko manje moćan od Druge Srbije. Taj krug „čistih nacionalista“, da ga tako imenujemo, gotovo sve aktere naše društvene scene, samo ako se ne zovu Šešelj (nakon 2003) ili Koštunica (nakon 2008), sumnjiči kako nisu dovoljno patriotski opredeljeni. Posebno je Tomislav Nikolić izložen napadima i sumnjičenjima ljudi iz ovog kruga.

Moram reći da takva sumnjičenja uvek uzimam sa izvesnom dozom rezerve. Ideološka ostrašćenost nikada nije bila dobar saveznik u sagledavanju stvarnosti. Ipak, čak i ako najdobronamernije pogledamo stavove i postupke srpskih naprednjaka, mora se priznati da zaista ima nečeg pomalo nejasnog i protivurečnog u onome što bi se moglo nazvati „Nikolićeva velika ideja“.

Jer, otkako je napravio SNS, Nikolić je u više navrata objavio da bi on, u osnovi, zadržao glavne postulate politike sadašnjih vlasti – pre svega bezalternativni kurs ka EU. Nikolić je u jednom trenutku najavio da on „ne bi rušio“ ni kriptofederalistički statut APV, već da jedino ne bi podržao više „autonomije“ za severnu srpsku pokrajinu (Blic, 24. decembar 2009). Takođe, Nikolić i Vučić su, prilikom poseta Briselu i Vašingtonu, izricali mnogo pohvala EU i SAD (Vučić: „bez podrške SAD nije moguće ostvariti nijedan iole važniji spoljnopolitički cilj, niti ekonomski napredak”; Politika, 4. oktobar 2009). U tom smislu su, u odnosu na tamošnju administraciju, bili manje kritični čak i od nekih predstavnika vladajuće garniture. Za uzvrat su naprednjaci dobijali puno uvažavanje od strane evroreformskih medija, pa su čak i za „Drugu Srbiju“ Nikolić i Vučić prestali da budu prvi na listi opasnih nacionalista (trenutno zaostaju ne samo za Koštunicom, već povremeno čak i za Tadićem).

Zato se s pravom može postaviti pitanje u čemu su to onda naprednjaci alternativa sadašnjoj vlasti? Kada o tome razgovarate sa njima, naprednjaci će vam reći da bi Nikolić, kada su u pitanju nacionalni interesi, manje popuštao strancima, kao i da bi njegovi ljudi svakako bili manje umešani u korupcionaške poslove nego „žuti baroni“. Ali, kakva jamstva za to imamo? Kada je reč o korupciji, naprednjaci, koliko se zna, ne nude nijedno sredstvo, nijedan sistemski instrument, koji bi jamčio smanjenje korupcije. Sve što imamo jeste njihova reč da oni ne bi isisavali javne resurse kao što to rade „žuti“. Kada su pak u pitanju nacionalni interesi, Nikolić čak ni na nivou retorike nije ponudio konkretnu alternativu zvaničnoj politici, makar u jednoj tački. Sve što se može čuti od naprednjaka jeste da bi Nikolić, u taktičkom nadmudrivanju sa Vašingtonom i Briselom, bio tvrđi i veštiji pregovarač nego Tadić. Ali, zar nisu limiti „tvrdoće“ srpske diplomatije, barem kada je reč o istom, evroatlantskom okviru odbrane Kosova i Republike Srpske, već sada postignuti? I nije li pregovaračka veština čelnika naprednjaka u najmanju ruku limitirana njihovim ograničenim međunarodnim iskustvom?

Zapravo, glavni problem sa Nikolićem i naprednjacima nije onaj koji ističu „nacionalni čistunci“ – da kod njih postoji nekakav unapred smišljen „plan izdaje“. Ne, bojim se da je glavni problem u tome što je njihov osnovni politički plan toliko slabašan da on Srbiji pre može doneti štetu, nego boljitak. Glavna manjkavost tog plana sastoji se u ideji da će Nikolić i Vučić, bolje od svih dosadašnjih srpskih političara, nekako uspeti „da prevare strance“. Prema jednoj od verzija naprednjačke „velike ideje“, Nikolić je, videvši koliko je teško doći na vlast protiv volje Vašingtona i Brisela, odlučio da ne samo smiri nacionalnu retoriku, već i da se prikaže kao saradljiv, pa i poslušan partner. No kada se bude domogao vlasti, Nikolić će, navodno, da pokaže svoje pravo suverenističko lice i da odlučno odbrani srpske nacionalne interese.

Moram reći da mi se cela ova konstrukcija čini dosta naivnom. „Imperija“, kako mnogi teoretičari danas nazivaju SAD i njihove EU saveznike, raspolaže jednako moćnim oruđima za pritisak na pojedine lokalne političare i kada su oni u opoziciji, i kada su oni na vlasti. To oruđe prvenstveno se sastoji u kontroli javnog mnjenja i novčanih resursa. Ako se setimo samo šta je ta mašinerija bila u stanju da uradi, svojevremeno, Miloševiću, pa onda Koštunici, pa sada, povremeno, čak i Tadiću (ili Jeremiću), naivno je pretpostaviti da bi Nikolić, kada jednom dođe na vlast, mogao iznenada postati imun na napade i pritiske sa te strane.

Uopšte, ako smo išta naučili u poslednjih dvadeset godina, to je kolika je moć Imperije u nametanju volje pojedinačnim srpskim političarima. U te dve decenije, jedino je Milošević, koji je još uvek imao ozbiljnu vojsku i ozbiljnu državu, mogao sebi da dozvoli da samostalno donosi odluke, bez saglasnosti najvažnije ambasade iz ulice Kneza Miloša. Zato je, na kraju, i sproveden u Hag, sa rukama na leđima, gde je hladno ostavljen da umre. Đinđić je, takođe, kada se javno požalio da je prevaren (jer, od obećanih milijardi pomoći Srbiji nije bilo ništa) i kada je pokušao nešto da preduzme u vezi sa Kosovom, pušten da umre (tako što je dignuta bezbednosna zaštita oko njega i prepušten mecima podzemlja). Koštunica je pak odstreljen politički, 2008, kada je konačno, posle Crne Gore i Kosova, shvatio koliko su ga iz Brisela i Vašingtona bezočno lagali, i kada je rešio da se otvoreno suprotstavi Imperiji.

Tada je na njegovo mesto došao Tadić, koji je i sam pokušao da u okvirima „nove realnosti“ – države bez vojske, banaka, medija, izlaza na more i istorijski ključnog dela teritorije – vodi samostalnu politiku. Ali, svaki put kada bi uradio nešto što se ne dopada Imperiji – izborio se u UN da slučaj Kosova bude iznet pred Međunarodni sud pravde, pustio ruski gasovod ili prihvatio Šojguovu bazu, on je u medijima bio sistematski dezavuisan (tipa: „Tadić izlazi izvan ustavnih ovlašćenja!“) ili bi bila sprovedena pokazna vežba destabilizacije sistema (tipa: „Parada ponosa ponovo u Beogradu!“).

Stoga, zamisao da bi Nikolić, u tom pogledu, kao nekakav usamljeni jahač, bio veštiji i hrabriji političar, i da bi u mnogo čemu mogao da prođe bolje od Koštunice ili Tadića, ne izgleda previše uverljiva. Bez obzira na njegov nesumnjivi politički talenat, za Imperiju, koja počiva na razrađenom sistemu interesa i radu hiljada profesionalaca, Nikolić je samo jedan od lokalnih amatera. To se vidi i po tome što je Nikolić već stavljen u funkciju pritiska na Tadića, kako bi ovaj smanjio svoje izlete u samostalno vođenje politike. Po toj projekciji koju su očigledno zamislili iskusni tehnolozi globalnog sistema, Tadić i Nikolić se vide samo kao suparnici koji se takmiče oko stepena poslušnosti Briselu i Vašingtonu. Ako imamo u vidu neke od Nikolićevih i Tadićevih izjava o bezalternativnosti „evropskog puta“ i o uvažavanju spoljnopolitičke „realnosti“, onda takva projekcija i nije tako daleko od ostvarenja.

No, pitanje je koliko bi se i ostali srpski lideri drugačije ponašali da su na Tadićevom ili Nikolićevom mestu. Jer, tek kada se čovek, u jednoj takvoj državi kao što je Srbija, nađe u vrhu vlasti, može da shvati snagu imperijalnih struktura. Koštunica je tek 2008. mogao u punom smislu da razume Miloševićeve probleme, a Tadić je tek sad izgleda počeo da shvata Koštunicu. Problem je u tome što je svako od njih mislio da njegov prethodnik pogrešno igra sa strancima i da će on to bolje umeti da uradi. Svako od njih je paktirao sa Imperijom kako bi lakše zauzeo mesto suparnika i tako sve više pojačavao njen uticaj u Srbiji. Na istom putu nalazi se danas i Tomislav Nikolić.

Potpuno je jasno da srpske vođe moraju da igraju na tankom koncu. Srbija jednostavno nema resurse za Čavezovu politiku otpora i samostalnosti. Ali, neki otpor se ipak mora pružiti. I mora postojati linija ispod koje nijedan srpski političar, ma koliko da „uvažava realnost“, ne bi smeo da ide. Nacionalni dogovor elite morao bi da se postigne upravo oko toga šta je sadržina te poslednje linije odbrane srpskog državnog interesa. U ozbiljnim nacijama takav konsenzus među političkom elitom je uobičajena pojava. U Izraelu, Britaniji ili Poljskoj nema nedoumica u vezi sa Jerusalimom, Alsterom ili granicom na Visli. Jer, u vezi sa nekim pitanjima, jednostavno, nema i ne može biti „drugog Izraela“, „druge Britanije“ ili „druge Poljske“.

U Srbiji, međutim, ne samo da u parlamentu sede stranke koje nas uveravaju da se moramo pomiriti sa secesijom Kosova, već smo doživeli  i da najveća vladajuća stranka, bez ikakve potrebe, otvara „vojvođansko pitanje“, a da najveća opoziciona stranka, takođe bez preke potrebe, unapred najavljuje da „neće rušiti“ statut koji direktno proizvodi „vojvođansku“ državu i „vojvođansku“ naciju. Što je najgore, svaki od naših lidera zamišlja da će sam nadigrati ne samo sve svoje domaće suparnike, nego i strane komandante. Oni izgleda i dalje misle da je najvažnija stvar na svetu domoći se vlasti i da su u tom cilju dopuštena sva sredstva. Uključiv i izdaju.

Zato, srpski političari, kako sada stvari stoje, imaju samo dve mogućnosti. Prva je da nastave da se takmiče kako bi se pokazalo ko je bolji zastupnik „evroatlantskih vrednosti“ i lojalniji poštovalac Imperije, i da u tom takmičenju, svakim izbornim krugom, smanjuju srpsku državnu teritoriju i kapacitete suverene vlasti. Druga je mogućnost da probaju nešto što su u poslednjih dvadeset godina uradili samo jednom – kada su doneli Ustav iz 2006. Da makar lideri najvećih stranaka postignu džentlmenski sporazum oko minimuma nacionalnog interesa, ispod kojeg niko neće smeti da ide. Današnji čvrsti državni stav oko kosovske secesije posledica je, između ostalog i tog dogovora iz 2006. Odbijanje da se donese rezolucija o „genocidu“ u Srebrenici može da bude jedna od sledećih tačaka tog nacionalnog konsenzusa.

Ali da bi se izabralo ono prvo, dovoljno je samo biti vešti egoista. Da bi se izabralo ovo drugo, potrebno je biti ne samo elementarni patriota, već i elementarni džentlmen. Zar je moguće da je ova generacija srpskih političara svoj strateški izbor već načinila? I da svi oni zajedno više vole da budu sujetne lutke koje na smenu dominiraju pozornicom, nego inteligentni akteri koji su u stanju da se dogovore i tako nadmudre čak i Velikog gospodara?