Početna strana > Rubrike > Politički život > Nastavak ustavne alhemije
Politički život

Nastavak ustavne alhemije

PDF Štampa El. pošta
Miroslav Svirčević   
sreda, 10. jun 2009.
Zakon o regionalnom razvoju – uvod u raspad Srbije

Dogodilo se i to: Stejt Dipartment je nedavno objavio zvanično saopštenje da Srbija sarađuje sa Haškim tribunalom. Ovo saopštenje je nekako izdato posle posete američkog potpretsednika DŽozefa Bajdena Srbiji. Mnogi u Srbiji su se iskreno obradovali ovoj vesti, smatrajući da sada ima osnova za nastavak integracije Srbije u Evropsku Uniju. No, razloga za slavlje nema. Reklo bi se da ima više razloga za ozbiljnu zabrinutost, jer je sudbina srpske države tek sada potpuno neizvesna. Zapravo, njena egzistencija je ozbiljno dovedena u pitanje.

U članku „Britanska politika prema Jugoslaviji 1941-1944 – osnovni izvor jugoslovenskog ustava od 1974“, obrazložio sam šta sve podrazumeva fraza „puna saradnja sa Haškim tribunalom“. Podsećam da ona podrazumeva priznavanje svih „tekovina“ Ustava SFRJ od 1974, tj. definitivno prihvatanje sledećih političkih zahteva: 1) priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije, 2) prihvatanje neohabzburškog statuta za Vojvodinu, 3) gašenje Republike Srpske, 4) „puštanje niz vodu“ Srba iz Vojne Krajine, Crne Gore i Makedonije. Drugim rečima, Srbi moraju prihvatiti ideološki stav, koje su nametnule velike sile, da se srpska istorija i kultura prostiru isključivo na teritoriji SR Srbije bez autonomnih pokrajina, baš kako je to „pravno uredio“ Ustav od 1974. Bilo kakva naučna ili kulturna aktivnost, koja bi dokazivala političko i kulturno postojanje Srba u zemljama izvan SR Srbije, imala bi značenje velikosrpskog nacionalizma i obnavljanje srpske veliko-državne mitomanije, a tada su sva sredstva dozvoljena kako bi se očuvala „ravnopravnost i ravnoteža“ među zavađenim balkanskim plemenima, tačno prema odredbama balkanskog ustavnog jevanđelja.

Bojim se da je aktuelna vlast pristala na sve pomenute zahteve, dobivši nove „preporuke“ za nastavak alhemijskog ustavnog eksperimentisanja na štetu srpske države, onako kako je to Broz činio tokom svoje doživotne despotske vladavine. Kako drugačije objasniti iznenadnu Tadićevu inicijativu za ekspresnu ustavnu i upravnu prekompoziciju Srbije, a sve pod maskom evropske regionalizacije i administrativne decentralizacije, i to baš posle Bajdenove posete i famoznog saopštenja Stejt Dipartmenta. Ako bi se usvojio ovaj zakonski predlog o Srbiji od sedam regiona, odgovorno tvrdim da će on srpsku državu odvesti u dezintegraciju i katastrofu. Kao istraživač koji je doktorirao na istorijskom razvoju lokalne samouprave u Srbiji i Bugarskoj 1878-1914, tvrdim da podneti zakonski predlog nema nikakve veze s decentralizacijom državne uprave, niti s „pravednom“ preraspodelom zarađenog novca niti sa „ravnomernim“ regionalnim razvojem.

Ovaj zakonski predlog je puki surogat Ustava od 1974. jer počiva na njegovim načelima. On je zapravo prilagođen odredbama ovog Ustava o pravnom položaju SAP Vojvodine u SR Srbiji i SFRJ (i njenom novom, još uvek neusvojenom neohabzburškom statutu) koji se ne sme ni po koju cenu narušavati, jer bi u suprotnom to izazvalo otvorenu intervenciju zapadnih zemalja, uz moguću vojnu pretnju. Tadić je prihvatio SAP Vojvodinu (inače jednu veštačku, neutemeljenu, neodrživu, izrazito centralizovanu i nefunkcionalnu kvazidržavnu tvorevinu)[1] kao trajnu ustavnu kategoriju, nastavljajući dalje veoma opasno alhemijsko eksperimentisanje na živom tkivu Srbije (uz Dinkićevu asistenciju), izmišljanjem još čudovišnijih, veštačkih državolikih organizama, koji nam svima mogu doći glave. Projektovani „statistički regioni“ (Vojvodina, Beograd, Centralna Srbija, Zapadna Srbija, Istočna Srbija, Južna Srbija i Kosovo i Metohija), koji su navodno podeljeni prema stepenu razvoja, predstavljaju uvod u nepovratnu federalizaciju Srbije, a poznato je kako završavaju postkomunističke federacije: totalnim krahom i raspadom, a na Zakavkazju i Balkanu još i sukobima. Od ponuđenog modela ustavnog i administrativnog preuređenja Srbije, korist bi imala samo korumpirana partijska birokratija, dok bi obični građani i dalje tonuli u siromaštvo i beznađe. Dinkić je naglasio kako će se ovi regioni finansirati iz državnog budžeta u iznosu 1-2 % od ukupne sume javnih finansija, kao i iz fondova Evropske Unije i lokalnih budžeta. Jedino nije rekao po kom kriterijumu bi se vršilo to finansiranje. A odgovor je vrlo prost: finansiranje bi se vršilo po proverenom i pouzdanom boljševičkom kriterijumu „demokratskom centralizma“ utkanom u Ustav od 1974: dakle, arbitrerno i voluntaristički, prema principu političke podobnosti i odanosti partijskom vođi.

Ovakav mehanizam odlučivanja bi sigurno imao dalekosežne političke posledice. On bi samo stvorio nove lokalne političke despote (najviše iz DS, G17 plus, SPS, SPO, LSV) širom Srbije, tipa Mila Đukanovića i Bojana Pajtića. Oni bi u svojoj nahiji (tzv. statističkom regionu) bili potpuno neprikosnoveni i dovoljno moćni da spletkare i optužuju jedni druge za sopstvene skoro izvesne promašaje, ispade, rasipanje državnog novca i korupciju. U pogodnom trenutku došli bi i pod zaštitu velikih sila, koje bi ih – imajući u vidu dosadašnje iskustvo – sigurno podsticale na neposlušnost prema Beogradu i centralnoj vlasti, uz odgovarajuću političku ili finansijsku nagradu. Ovo bi se uglavnom dešavalo u oblastima u kojima nacionalne manjine ili etničke grupe predstavljaju većinsko stanovništvo u odnosu na Srbe, što bi vodilo trajnoj političkoj nestabilnosti i davalo povoda velikim silama da se svakodnevno mešaju u unutrašnje stvari Srbije. U takvoj situaciji, i najbezazlenija administrativna odluka bi imala karakter političkog akta.

Sve to bi sigurno dovelo do raspada Srbije i njenog nestanka s političke mape sveta. Da li je potrebno naglašavati da neke susedne zemlje sve ovo priželjkuju i samo na to čekaju, kako bi se dočepale novih srpskih zemalja? Da li ćemo i dalje raditi na sopstvenu štetu? Na koncu, želi li Tadić da bude zapamćen u srpskoj istoriji na isti način kao i politički alhemičar Broz, kao čovek koji je rasturio Srbiju? Zbog svega ovoga, pomenuti zakonski predlog ne sme da bude usvojen. On ima isto ono značenje za Srbiju, koje je Ustav od 1974. imao za Jugoslaviju. On ima značenje smrtne presude srpskoj državi. Ako želi da preživi u ovom nepravednom, licemernom i pokvarenom svetu Srbija mora prestati sa alhemijskim političkim eksperimentisanjem i konačno postati ozbiljna zemlja. A postaće ozbiljna zemlja kada jasno stavi do znanja Vašingtonu i Briselu da neće priznati tekovine Ustava od 1974, i da Evropa, za svaki slučaj, ipak ima alternativu. Srbija se ne sme federalizovati i postati komplikovana (asimetrična) zajednica nedovoljno povezanih i izuzetno centralizovanih, veštačkih regiona s novim političkim kabadahijama, koji bi bili u mogućnosti da, kada dovoljno ojačaju, stalno ucenjuju centralnu vlast. Zar nam iskustvo s primenom Ustava od 1974. ne govori dovoljno o ovakvoj opasnosti?

Istinski interes Srbije je da bude unitarna ali decentralizovana država bez ikakvih autonomnih pokrajina, regija ili sličnih „kajmakamija“ (kako ih je nekada davno nazivao Pera Todorović, istinska legenda srpske politike i novinarstva) s visokim stepenom samouprave gradova i opština. Izuzetak bi se mogao učiniti samo u pogledu Kosmeta iz razumljivih razloga. Svaki drugačiji zahtev predstavlja samo praznu demagošku priču radi proizvođenja novih partijskih sinekura i umišljenih političkih moćnika (najbolji primer za to je Bojan Kostreš).

Zbog svega ovoga, potrebno je okrenuti novi list u srpskoj politici, a da bi se to dogodilo mora se izmeniti čitava politička struktura. Potrebno je da cela aktuelna politička „elita“ konačno ode iz naših života i da dođu novi i sveži, u svakom slučaju odgovorniji ljudi, koji neće pevati šlager „Evropa nema alternativu“, nego će istinski voditi računa o državnim interesima. Nedavni lokalni izbori pokazuju da na političkoj sceni Srbije ima dovoljno mesta za novi politički pokret, koji bi mogao da oduva kako aktuelnu iskompromitovanu vladu, tako i postojeću kastriranu opoziciju. Vreme je da se sa teorijske ravni pređe na političku. U suprotnom, od Srbije stvarno neće ostati ništa.


[1] Autor teksta je Srbin – prečanin, poreklom iz Bačke i s prebivalištem u Banatu tako da mu „vojvođanski“ (zapravo novosadski) autonomaši ne mogu prilepiti etiketu beogradskog centraliste.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner