НАТО ил' слобода златна - за шта се ми оно борисмо, рођаче

У мојој фамилији преносила се на млађе причица о „ратним заслугама“. Мој предак Светислав Смикић из Косовске Митровице је по ослобођењу Косова (1912), већ у годинама, служио као посилни младом начелнику Митровачког среза (Танасковићу). Начелник није био срећан постављењем на Косову које је било све само не награда за ратно јунаштво. Начелништво је значило даље борбе са качацима Исе Бољетинца, далеко од гламура и официрских балова.

Светислав је као Портин држављанин служио седам година у турској војсци и сад пуног срца дочека да служи Србији и Србину. Првог јутра покуца он код начелника, уђе и таман што заусти добар дан, а овај га најури напоље. Светислав, мислећи грешка, покуца и отвори врата поново, а начелник га истера и други пут.

И тако изнова, скоро до поднева, док не утврдише јутарњи поздрав. „Чујеш ти, Светиславе, када уђеш и речеш добар дан, не часи да ти одговорим већ гласно упитај: за шта сте се Ви господине начелниче борили“? Опет Светислав, каквог га Бог дао упорног, изађе, куцну и гурну врата, закорачи па грлат изусти: „Добар дан, господине начелниче! За шта сте се Ви, господине начелниче, борили“? „За крст часни, к... красни и слободу златну“ одсече грлено начелник. И тако утврдише протокол на многа лета.

Прво питање код хитног уношења у наш правни поредак Закона са НАТО (предугог имена: Закон о потврђивању споразума између Владе РС и Организације НАТО за подршку и набавку (NSPO) o сарадњи у области логистичке подршке, 2016, даље: Закон) које ми паде на памет управо је начелниково: за шта смо се ми борили? Ако је НАТО нашом добром вољом добио све што је ултимативно тражено у Рамбујеу (1999), је ли имало уопште смисла борити се? Побили су нам народ, разорили имовину, контаминирали земљу и добили, на тацни, гратис, све што су искали. А пре свега Косово и Метохију изван државе Србије. Цивилним и војним споразумима - „Бриселским“ и разним војним „партнерствима“ – полако дођосмо и до овог Закона.

Сам по себи, овај закон нема ништа спектакуларно неочекивано. Његова највећа важност је то што је НАТО постао законска категорија у нашем уставноправном систему (чак и надзаконска јер су ратификовани међународни уговори јаче правне снаге од закона). НАТО је од непријатеља и агресора благодарно метаморфозирао у део нашег правног поретка. Машала.

Садржински, овај закон је превасходно правни основ и подстицај купопродаји НАТО војне опреме. Све се врти око члана који предвиђа закључење „посебних уговора за реализацију сарадње у области подршке, као што су продајни уговори или аранжмани, споразуми о партнерству и др.“ (чл. 3.1). То иде уз уобичајени НАТО пакет: наше „сношење трошкова у области подршке или услуга“ које затражимо и добијемо од НАТО-а, као и трошкова у случају отказа уговора (чл. 4.1); дужност да обештетимо НАТО „у погледу свих одштетних захтева треће стране без обзира на њихову врсту“ (чл. 5.2); да израдимо и спроведемо „план индустријске безбедности на основу Безбедносне политике НАТО (...) и њених пратећих директива“ (чл. 7.1); да НАТО изузмемо из „свих пореза и других дажбина (...)“  (чл. 9); да НАТО особљу потврдимо „све имунитете и привилегије (...)“ које ужива још од 2006. године (чл. 10.1); да им одобримо „приступ државним или приватним објектима у којима се ради, укључујући и оне где се врше испитивања и пробе (...)“ што ће и НАТО одобрити нама (sic!) (чл. 11.1).

У случају случају спора, уговорне стране су се одрекле права обраћања суду или трећим лицима, већ ће „несугласице“ решавати „међусобним преговорима“ (чл. 15). Како ћемо евентуални спор „испреговарати“ дало би се већ сада погодити.

Суштински циљ овог закона такође није велика тајна. Капитализам је, речима Слободана Јовановића, увек имао потребу за колонијалним тржиштима. Некад су она од нас била и физички и вредносно далеко, а сад и ми, чини ми се, постајемо управо то – колонијално тржиште. У вези с тим, сложени НАТО концепт нипошто није само војна сила. Он је ударна песница колонизације. Његова појава и „позив на сарадњу“ мањим, осиромашеним, разједињеним државама (а планира се да и оне највеће дођу на ред), сами су по себи довољна претња да се „сарадња прихвати“.

Под плаштом НАТО „заштите и сарадње“ продаје се роба (оружје) и расте капитал капиталистима. Државе плаћају „безбедност“, уједно нудећи капитализму као купцу све што у земљи иоле вреди. Шта таква држава временом постаје до колонијално тржиште.

Србија је подалеко одмакла у овом правцу. Овај закон је потврда тог пређеног пута и смерница даљих корака. Има ли назад? Ако и има, колика је цена? То нико не зна – сигурно је скупа, али данас још увек мања него што ће бити сутра када пређемо још неколико корака у челичном загрљају НАТО.