Nemojte predstavljati stvari kao da su normalne, tekuće i rutinske, pa sad, tobože, samo „usavršavamo“ izborno zakonodavstvo

Ovo je set zakona koji je došao na dnevni red u skladu sa dogovorom, odnosno zaključcima iz ovog procesa pregovora, dijaloga između vlasti i opozicije, a uz „pokroviteljstvo“, odnosno posredovanje predstavnika Evropskog parlamenta.

Dakle, nije ovo baš tako rutinska stvar kao što zvuči i kao što se predstavlja ovde od stane kolega iz vladajuće koalicije

Što se tiče samih ovih konkretnih mera i predloga, ja mislim da oni nisu loši, ali oni uglavnom idu na nijanse i preciziranja nekih stvari i u tom smislu jesu korak u pozitivnom pravcu. Ono, međutim, što definitivno nisu, to nisu mere koje će bilo koga ko ima dilemu navesti da na izbore izađe. Naravno, nekog ko je već rešio da izbore bojkotuje nećete od toga odgovoriti šta god predložili. Ali ni za nekoga ko ozbiljno i najdobronamernije razmišlja o izlasku na izbore, ali sumnja u izborni proces i njegovu regularnost – ni za njega ovde nema dovoljno elemenata koji će i takvog ubediti, ili na neki način naterati da promeni svoju odluku.

Neću ovde ulaziti u tehničke detalje, ali držim pred sobom primedbe, recimo, Transparentnosti Srbije jednog od posrednika u dijalogu. Sa naše strane je učestvovala jedna grupa nevladinih organizacija, rekao bih, uz neke izuzetke, uglavnom kompetentnih i uglavnom (naglašavam, uglavnom) dobronamernih.

Jedna od njih je svakako i „Transparetntnost Srbija“, koja je ocenila da ovi zakonski predlozi ne odgovaraju, odnosno da uglavnom ne ispunjavaju ni njihove zahteve i ono što su oni smatrali celishodnim rešenjima i koja su predlagali već nekoliko godina unazad. Dakle, i kada je reč o sprečavanju sukoba interesa, i kada je reč o Agenciji za borbu protiv korupcije, i kada je reč o javnim preduzećima i mogućnostima njihove zloupotrebe.

Ono što je možda jedino pozitivno u svemu ovome, jeste što je ovim predlozima Vlada indirektno priznala da ipak nije sve „sjajno i besprekorno u izbornom procesu“. Da ima primedbi koje su stavljali međunarodni posmatrali i na prethodne izborne cikluse, i da je čak sama naša vlast konstatovala neke od tih stvari i sada im delimično izlazi u susret.

Dakle, nije dovoljno samo reći „ovo su zakoni koje su uvojili prethodnici, tj. prethodne vlasti“. Mnogo je važno i kako se ti zakoni primenjuju. A, sem toga, ima nešto i do atmosfere i do političke klime.

Ja sam već ovde govorio, ali je to ignorisano, ili se barem nije dovoljno shvatila važnost toga, da je tadašnji šef opozicije (Aleksandar Vučić) 2011. godine, ovde, znači, na javnom servisu (naravno i na svim konferencijama za medije), uživo najavljivao protest, odnosno miting tada opozicione Srpske napredne stranke. I gostovao je sam. Dakle, ne sa neka dva-tri sagovornika koji će ga neprestano poklapati i gostovao u jednoj od najgledanijih političkih emisija. A posle toga, na sa dan mitinga, uživo se u dnevniku RTS javio sa protesta Srpske napredne stranke 5. februara 2011. godine. Hoću da kažem, već na osnovu ovoga se vidi koliko je drugačija bila klima, iako daleko od toga da je sve bilo idealno.

Dakle, ovi zakoni, odnosno ove predložene izmene, jesu korak u dobrom pravcu. Ali mislim da je taj korak nedovoljan. Ne zato što neće naterati onoga koji inače ne želi na izbore (to je njegova politička procena, njegov hazard ili njegova računica – koju ja, uzgred budi rečeno, ne delim), ali ja mislim da je neophodno građanima ponuditi nešto krupnije.

Ako na tome ostane – kao što se plašim da hoće – onda mislim da nećemo imati ono što bi trebalo da bude zajednički cilj, a to je, ipak, više-manje zadovoljavajući izborni proces na koji niko objektivan neće moći staviti ozbiljne primedbe

Sada govorim o građanima, a ne o političkim akterima. Političke aktere možete ovako ili onako – da sad ne ulazimo u načine na koje sve možete da ih navedete da izađu na izbore. Govorimo o građanima. Ovo u najboljem slučaju shvatam kao polaznu osnovu i kao prvi korak. Ali, ako na tome ostane – kao što se plašim da hoće – onda mislim da nećemo imati ono što bi trebalo da bude zajednički cilj, a to je, ipak, više-manje zadovoljavajući izborni proces na koji niko objektivan neće moći staviti ozbiljne primedbe.

To je ono što bi trebalo da nam treba zajednički cilj.

Ne moramo se tačno slagati oko te crvene linije i oko granice kada je taj cilj ostvaren. Ali prosto moramo biti svesni i tom cilju težiti. Dakle, nemojmo predstavljati stvari kao da su normalne, tekuće i rutinske, pa sad, tobože, samo usavršavamo izborno zakonodavstvo. Ne nije tako, ovo je poluiznuđena mera kao posledica činjenice da su nam u parlamentu, u Skupštini Srbije predsedavali međunarodni posrednici. Umesto da razgovaramo i dogovaramo se sami, ovako, ili u nekoj manjoj sali.

Nemojmo predstavljati stvari kao da su normalne, tekuće i rutinske, pa sad, tobože, samo usavršavamo izborno zakonodavstvo

Ono što je, po meni, malo čudno i loše: prethodni serijal sastanaka na Fakultetu političkih nauka organizovali su predstavnici NVO sektora – i svi su se odazvali! A kada se sastanak organizuje u domu Narodne skupštine onda se ne odazovu svi, nego se sa predstavnicima međunarodne zajednice sastaju po hotelskim lobijima. Ali to je njihov problem i njihova procena. Ono što mene kao narodnog poslanika ovde zanima jeste da u što većoj mogućoj meri otklonimo sumnje u izborni proces. A ta sumnja postoji.

Dakle, nemojmo se zaluđivati i nemojmo se samoobmanjivati. Postoji sumnja i nepoverenje, naravno, manje kod predstavnika vlasti, ali čak i njihovi simpaziteri nisu u potpunosti sigurni da je sve regularno. A o simpatizerima opozicije da i ne govorimo. Njima treba otkloniti sumnju, njima treba ponuditi nešto veće, zvučnije, nešto što će ih – možda – ubediti.

Hvala

(NSPM)