Nikad izvini

Ne bih sada, bar ne direktno, o NOPU i izborima. Naravno, najmanje zbog tzv. „izborne ćutnje“. U trenutku dok ovo pišem, na TV se vrti tobože „neutralna“ reklama o uspesima i procvatu Beograda poslednjih godina, a aktivisti SNS-a, pozivaju telefonom građane i, predstavljajući se lažno kao anketari Stratedžik marketinga, ispitaju šta misle o tome što je gradska vlast prezadužila građane, što je gradonačelnik Đilas ružno napao Rudija Đulijanija, a koji može da dovede investitore itd. Dakle, ćutnja je farsa, kao i – pošteno govoreći – veći deo ovog izbornog procesa, koji se zaista, umesto na borbu programa i ideologija, sveo na rat konkurentskih lobija i marketinških agencija.

Obratite pažnju na jedan naizgled nebitan fenomen. Mislim da najmanje polovine medijskih „projekata“, produkcija, novina i portala koji su nastali u poslednje vreme kroz godinu-dve više neće biti. Ne zbog „zakona tržišta“, nego zbog toga što su u pitanju namenski projekti za jednokratnu političku upotrebu. Vidim da se ovih dana neki već opraštaju od publike. Jedni se spremaju da zauzmu fotelje – koje su im obećane i koje im, po njihovom dubokom uverenju – a to je najčešće i jedino duboko uverenje koje imaju – više nego zasluženo pripadaju. U protivnom, eto ih na ulici da dižu revoluciju protiv „nepravde koja se više trpeti ne može“. Drugi će se na neko vreme malo skloniti u stranu, dok se stvari ne slegnu i dok ih drugovi ne pošalju u novu „misiju“ i novi „projekat“.

Izgleda šašavo, ali logika „balkanskog“ i „sreskih“ špijuna dosta pomaže da se razume domaća medijska i politička scena. A svakako mnogo više nego površna mantra o „vlasti“ i „opoziciji“ sa kojom je SNS, razume se, uz blagonaklon stav medijske, analitičke i bezbednosne „struke“ uspeo da, praktično bez programa, ili, još gore, sa „programom“ identičnim DS-u, dovesla do izbora i na njima zauzme prvo – ili „prvo do prvog“ – mesto. A oni, malobrojni, koji bi se tu i tamo usudili da kažu kako je naprednjački „car go“ smesta su bivali žigosani kao „režimska ekspozitura“ i „lažne patriote“.

Pa videli smo i na svojoj koži osetili i ja i Antonić i NSPM efekte udruženog rada vladajuće i opozicione mašinerije. Na primer, onda kada je trebalo lomiti srpsku rezoluciju u Generalnoj skupštini UN i kada se prvobitni predlog rezolucije – a kolateralno i naše malenkosti – našao pod unakrsnom vatrom i sa atlantske i sa kvazi-patriotske strane. Što se, sa istim ili još većim intenzitetom, ponovilo i prethodnih nedelja povodom naše Inicijative za spas Srbije, ili podrške momcima iz NOPA.

Hajde da pogledamo malo trezvenim očima, mada znam da to oni dobronamerni već znaju, a pred onim drugima neće mnogo pomoći. More napada i tekstova stiglo je sa drugosrbijanske strane. Ali, skoro da nisu zaostajali ni turbo i kvazi-patriotski mediji, poput Pečata. E, sad, Pečat se predstavlja kao pro-DSS glasilo. (Što nije problem, mnogi navijaju za razne, kamo sreće da su u DSS-u i ranije malo više brinuli o tome i na vreme obezbedili ili stvorili neke svoje novine i televizije.) Ali problem je što Pečat to, zapravo, nije, nego je mnogo više glasilo naprednjaka i njihovih finansijera – a verovatno i nekih još mnogo mutnijih i mračnijih struktura. A objavljivanje pohvalnih uvodnika i beskrajnih intervjua sa čelnicima DSS-a služilo je samo daljem anesteziranju Koštunice i njegove stranke, koji su jedini, blagovremenim i odlučnim nastupom, naprednjake mogli isterati na čistinu. (Istoj toj pacifikaciji služila je i priča o „sigurnoj koaliciji SNS-DSS“, od koje, evo, i sada to kažem, sa rizikom da budem demantovan, na kraju verovatno neće biti ništa.)

Elem, nije li čudnovato da taj turbo-patriotski i, navodno, DSS-ovski Pečat sve ovo vreme nijednom rečju nije napao „Dveri“ koje direktno oduzimaju glasove DSS-u i radikalima? Pa čak ne proziva ni egzotični „Pokret radnika i seljaka“, koji je imao upadljivo skupu kampanju i koji vode neki od najvećih domaćih NATO lobista – i oni će takođe otkinuti neki procenat patriotskih i opozicionih glasova. Nego se iz broja u broj bavi NSPM-om, NOPOM, Antonićem i Vukadinovićem. A pri tome će taj NOPO verovatno uzeti između 0,3 i 1 odsto i, u najboljem slučaju, imati jednog, nijednog, ili dva poslanika – što bi, s obzirom na okolnosti, uložena sredstva i medijsku blokadu, bio neverovatan uspeh.

Ali pustimo sad NOPO. Nego, kako to da pečatovsko-vidovnjačka artiljerija nije posumnjala da su, na primer, Dveri „projekat smišljen u zapadnim kuhinjama da potopi, ili makar ugrozi Koštunicu i radikale“, a da ima i podršku demokrata zbog nade da će tako, eventualno, smanjiti SNS za nekoliko procenata? Ne kažem da je tako (i ne mislim da će, i ovakvi kakvi su, dverjani u skupštini biti gori od onih koji su do sada tamo sedeli), ali bi iz te pečatovske kriptoanalitičke vizure svakako tako moralo delovati. Uzgred, teško je bilo ne uočiti da su prorežimski mediji, a posebno „žuti“ Kurir i Pres (a bogami i RTS), u završnici kampanje baš svesrdno i gotovo bestidno pomagali Dverima. Ne mora to, naravno, automatski da znači da su oni nečija „maketa“, ili ne daj Bože, imperijalna instalacija, ali bi svakako moralo da izazove pozornost ljutih i zabrinutih „patriota“ u skupim odelima. Ali, ne. Oni su se non-stop bavili Vukadinovićem i NOPOM, pljuvali po Inicijativi i optuživali nas da smo „žuti odgovor“. Pa da jesmo, valjda bismo onda imali neke pare, bilbord ili makar dragocenu TV reklamu u poslednjim danima? Ili, još bolje, valjda bi me pozvali u neku gledanu emisiju (jedna ili dve bi mi bilo dovoljno), omogućili pohvalan tekst ili intervju na, makar, pola strane u tiražnom tabloidu? Ništa od toga se nije dogodilo. Čak su mi, u poslednji čas iz novina ispadale već spremljene i prelomljene izjave. Posle su me novinari zvali i govorili „pa, znate i sami kako je“, „ne zamerite“, „ne odlučujemo mi“ itd. Na kraju, nama u Kuriru nije bilo mesta čak ni za jedan neutralan tekstić, dok se na preko dve strane rasprostro ogroman tekst „Svi protiv Dveri“ (plus naslovna strana sa Čankovim napadom) i bezbroj SNS i DS reklama.

Da li će ovo navesti kvazi-patriotske opadače da priznaju grešku i da se javno ili privatno izvine? Da li će makar prestati sa napadima? Naravno da neće. Iako je valjda barem sada jasno da iza ovoga sa NOPOM ne stoji nikakva ujdurma, sem jedne originalne i pomalo subverzivne ideje. NOPO ništa nikome ne oduzima, sem, možda, poneki „beli listić“ ili apstinentski glas. Zato je pomalo zbunjujuća, ali i veoma indikativna ovolika histerija koja se povodom toga podigla. Pri čemu je posebno slatko kada vam „izigravanje procedure“ i kršenje „duha zakona“ prebacuju oni koji inače ne fermaju mnogo ni ustav, ni zakone ni granice, ili, pak, oni koji, ukoliko im ishod glasanja ne bude po volji, odmah pozivaju na „ustanak“ i vešanje političkih neistomišljenika. 

Kod dela čitalaca postoji određena briga da li će sada NSPM „promeniti kurs“, u ovom ili onom smeru. Ali samo u poslednjih nekoliko „vrućih“ predizbornih dana, pored ostalog, objavili smo jedan solidan pro-SNS tekst Zorana Avramovića, zatim pro-bojkotaški tekst Pavla Ćosića, koji je direktno suprotstavljen ideji „Nijednog od ponuđenih odgovora“. Plus smo svakodnevno objavljivali mnoštvo SRS, DSS i dverjanskih komentara. I preneli smo neke od (bez)brojnih napada na nas, od Vesne Rakić Vodinelić do preokretaša Basare i naprednjaka-vidovnjaka Balabana. E, vidite, to je samo jedna od „razlika koja čini razliku“ NSPM-a u odnosu na skoro sve drugo što postoji na našoj medijskoj i političkoj sceni. I tako će biti i ubuduće – s tim što ćemo pokušati da to što imamo još kvalitativno i logistički ojačamo. Ko vidi – vidi. Ko ceni – ceni. Ali ohrabruje to da je, uprkos podlim napadima, sve više onih koji vide i koji cene.

A izbori? Pa, uskoro ćemo videti aktuelni pred-post-izborni rasplet. Ali ne očekujte čudo, kakav god bio ishod ovog prebrojavanja – pri čemu je ono predsedničko najvažnije. Tu se ne može učiniti mnogo, ali baš zato je svaki, makar i najmanji pomak u državotvornom pravcu vrlo važan, bilo da je reč o novim akterima, bilo o, eventualnoj, koliko-toliko pozitivnoj evoluciji postojećih. Imena nas ne zanimaju mnogo, niti kojekakvi „gradovi na vodi“, „narodne kancelarije“ ili, pak, one za „brze odgovore“. Zanima nas šta je ko konkretno spreman da učini na zaustavljanju propasti i rastakanju države – i koliko od onih dvadesetak tačaka naše Inicijative hoće ili sme da pokuša realizovati. Sve ostalo je manje bitno, uključujući čak i poneku nekorektnost ili bezobrazluk prema nama.

Određena uteha može biti to što makar u ovo predizborno vreme i makar u jednom aspektu Srbija liči na normalnu zemlju. Naime, svi govore o državi i građanima, ljubazni su, brinu o nacionalnim interesima, standardu i suverenitetu. Naravno da će ubrzo, čim se prašina oko izbornih kutija slegne, sve to uglavnom zaboraviti, ali ipak treba da pokušamo da ih, koliko se može, držimo za reč. Držati političara za reč teže je nego bika za rogove. Ali druge nema. I, naravno, treba uporno rasplitati Gordijeve čvorove laži, spinovanja i manipulacije, ma sa koje strane dolazili. I uporno graditi sopstvenu nezavisnu političku i medijsku mrežu. Sve drugo su samo prolazne (samo)obmane ili, pak, vlažni političko-pubertetski snovi.