O našim zabludama (I deo)

Matej. 7, 16

„Ko sa đavolom tikve sadi, o glavu mu se lupaju.“

Narodna poslovica

Uvod

Mora se priznati da rezultati nove vlasti, posle odlaska DS-a u opoziciju i smene Borisa Tadića sa mesta predsednika Srbije, prevazilaze očekivanja. Naravno, pod tim očekivanjima ne mislim na nekakav pozitivan pomak u bilo čemu, već u radikalizaciji i ubrzavanju politike koju je vodila prethodna vlada. Takođe, ovde je pre svega reč o „očekivanjima“ vladajućih struktura SAD i EU prema Srbiji. Sva nadanja domaćeg stanovništva da će politika sadašnje vlasti biti barem malo više u korist sopstvene zemlje i naroda, u odnosu na prethodnu su se pokazala kao potpuno jalova. Stoga mislim da smo došli do konačnog „trenutka istine“. Postupci nove vlasti za samo nekoliko meseci vladavine, kao i podrška[1][2][3][4]tim postupcima od strane evroatlantskih struktura i lobista, a takođe i najavljeni postupci[5], počinju da objašnjavaju mnogo toga.

Pre svega, objašnjavaju čestitku[6][7][8] upućenu aktuelnom predsedniku Srbije, na izbornoj pobedi od strane EU, pre nego što su izbori bili i završeni, iako je isti smatran unapred za jasnog gubitnika na tim izborima.[9] Naime, sada postaje sve jasnije da se ne radi o „grešci“, kako je tada spekulisano. Ovo takođe pokazuje prirodu naših „slobodnih i demokratskih izbora“, kao i koliko isti predstavljaju zaista volju naroda. Takođe, pokazuje nam koliko su naše institucije zaista nezavisne i koliko su zaista „naše“.

Došlo je krajnje vreme da se razveju neke zablude, koje ima veliki broj ljudi u Srbiji, od kojih je neke imala i moja malenkost. Cilj ovog teksta je da se prikažu te zablude. Najveće od njih se tiču kako nekih srpskih političara, koji su postali žrtve Zapada pa su zbog toga idealizovani, tako i kolosalne zablude Srba da su današnja država Srbija i njeni organi njihovi predstavnici. Istina ne može biti dalja od toga, jer sadašnja država Srbija je predstavnik svakog, osim tih istih Srba, što će biti objašnjeno kasnije. Pokazaće se da su skoro svi naši političari, bez obzira na različitu retoriku, ideologiju i demagogiju vodili skoro istovetnu politiku u praksi, kao i da su u potpunosti ispunjavali sve ono što je Zapad on njih tražio i očekivao, sa većim ili manjim „radnim elanom“. Problem je što ljudi često misle da su oni koji su u toj saradnji pokazivali manji entuzijazam, stoga više na strani državnih i nacionalnih interesa. Kao što će se videti, sa stanovišta prakse i realnog života te stvari ne znače ništa, jer vode istoventnim rezultatima. Takođe će biti razvejana zabluda da se sve to radi zbog nekakvih „evropskih integracija“, a koja postoji kako kod pristalica kao i protivnika EU. Ništa ne može biti dalje od istine, jer je EU samo izgovor kako za Zapad da postavlja dalje uslove, tako i za „domaće“ političare da ispunjavaju te uslove, što će takođe biti podrobnije objašnjeno.

Ali treba početi pre svega od zabluda koja se tiču nekih političara, kako bivših, tako i sadašnjih, kao i menjanje odnosa koji je narod imao prema njima da bi se shvatio današnji naš položaj. Posle njih treba se dotaći ostalih zabluda.

Slobodan Milošević

S obzirom kojom brzinom se urušava država Srbija sve sa Srbima u njoj, smanjuje njen suverenitet, teritorijalni integritet kao i ekonomska moć, svaki njen prethodni stadijum počinje da budi nostalgiju i simpatije kod ljudi. Uostalom, tako sada imamo veoma raširen fenomen nostalgije i prema SFRJ (ne samo u Srbiji), iako te nostalgije skoro nije ni bilo 1991. godine među većinskim narodom, skoro ni u jednoj od njenih republika. Isto tako se odnos Srba prema Slobodanu Miloševiću znatno promenio od 2000. godine do danas. Tako je on prevalio put od „izdajnika srpskih nacionalnih interesa“, do „srpskog patriote“, pa čak i „nacionaliste“ za nekoliko godina, posebno od vremena kada je završio u Haškom tribunalu, gde je i umro pod prilično sumnjivim okolnostima. Drugim rečima, on je probudio simpatije naroda kada je postao žrtva Zapada i kada je postalo jasno da je on samo izgovor, radi satanizovanja same Srbije, pa čak i srpskog naroda kao takvog. Zbog toga je znatan broj ljudi počeo da se poistovećuje i saoseća sa njim. Isto tako ga je strana propaganda predstavljala kao „balkanskog kasapina“, „velikosrpskog agresora“ i sl. Dakle, Milošević je bio istovremeno predstavljan kao srpski patriota, veliki državnik, diktator, agresor, ubica, nacionalista, komunista i sl. Istina je da on nije bio ništa od toga. Kada se stvari pogledaju iz praktične perspektive i kada se vide posledice njegovih odluka, može se primetiti da je, na kraju, Milošević učinio sve što je Zapad od njega tražio. U suštini, ono što je on činio se ne razlikuje preterano od onoga što su činile kasnije „vladajuće strukture“ u Srbiji. Jedina je razlika što je Milošević imao na raspolaganju veću i moćniju državu od one koja sada postoji, a na čijem slabljenju i smanjivanju je i sam doprineo svojim odlukama.

Upravo su dela ono što je bitno kod političara, ne ono što on misli ili govori. A dela govore sledeće stvari: Propadanje i redukcija vojske počinje upravo sa Miloševićem, koji je forsirao policijske snage, što regularne, što specijalne, na štetu armije i to u okolnostima teškog građanskog rata koji je besneo u susedstvu. Sa druge strane, vojska je konstantno propadala i slabila, da bi dočekala agresiju NATO pakta u žalosnom stanju. Sankcije ne mogu biti opravdanje za to stanje, jer dok je vojska imala zastarelu opremu, policijske snage su bile opremljene savremenom i kvalitetnom opremom i to u doba tih istih sankcija. Dakle, radi se o svesnoj politici, jer Milošević nije imao poverenje u vojsku sastavljenu od regruta, tj. od mobilisanih građana, dok su profesionalne jedinice lakše za kontrolu jer im je prvenstveni motiv za delovanje novac. Taj novac je najverovatniji razlog što su ga te jedinice ostavile na cedilu 2000. godine, jer inostranstvo uvek može da plati više. Kada smo kod novca, ne treba zaboraviti da proces tajkunizacije[10] i pljačkaške privatizacije[11] počinje za vreme njegove vladavine, dok posle njega te tendencije dobijaju na još većem i radikalnijem  zamahu.

Milošević je posle raspada SFRJ zadržao postojanje autonomnih pokrajina, nasleđenih od te države, time održavajući nepovoljnu unutrašnju organizaciju Srbije, na kraju omogućavajući pravni okvir za separatizam i dalje rastakanje Srbije. Tu činjenicu ne mogu da ublaže ni raniji Miloševićevi potezi povodom amandmana na ustav SR Srbije, koji se tiču nadležnosti tih pokrajina. Taj isti Milošević je uveo sankcije bosanskim i krajiškim Srbima, ćutke prešao preko etničkog čišćenja Srba iz Krajine, uz skoro potpunu medijsku tišinu u Srbiji na državnim medijima. Prisilio je Srbe u Baranji i Zapadnom Sremu i njihovo rukovodstvo da se reintegrišu u Hrvatsku, kao što nikad nije priznao Republiku Srpsku Krajinu niti Republiku Srpsku. Takođe je za vreme njegove vladavine došlo do de fakto otuđivanja Crne Gore, nad kojom potpunu vlast preuzima Milo Đukanović, tako da je u vreme rata 1999. komunikacija između Miloševića i rukovodstva Crne Gore bila svedena praktično na minimum. Pored svega toga, Milošević naređuje vojsci i policiji da napusti Kosmet, uprkos sistematskim pobedama istih nad albanskim separatistima na terenu, prepuštajući kosmetske Srbe milosti NATO trupa i OVK. Taj potez je predstavio kao veliku pobedu nad NATO paktom.

Miloševićeva partija – SPS predstavlja kontinuitet nekadašnjeg Saveza komunista Srbije.[12] Iz svega ovoga sledi da Milošević nikako nije mogao da bude da bude srpski patriota, a kamoli nacionalista. Tačno je da je on tolerisao iskazivanje srpskih nacionalnih osećanja, čak i nacionalizma, ali on sam nije delio ta uverenja niti se ponašao u skladu sa njima. Tu toleranciju mu nisu oprostili prozapadni ideološki krugovi u Srbiji. Čak i njegov čuveni govor na Gazimestanu[13] je primer tipično dosadnog birokratskog titoističko komunističkog „bratstvo i jedinstvo“ govora, koji je paradoksalno predstavljen u „susedstvu“ i u zapadnim medijima kao ratnohuškački i velikosrpski.

Kad smo već kod Zapada (sa posebnim osvrtom na SAD), zanimljivo je da su Milošević i njegovi ljudi sa tim Zapadom održavali najprisnije odnose skoro sve vreme. Sam Milošević je boravio u SAD, nekoliko desetina puta, kao bankarski stručnjak, pre početka svog političkog uspona 1984. godine. Tamo je bio gost raznih seminara i kurseva. Jedan od glavnih ideologa Miloševićevog SPS-a i njen potpredsednik akademik Mihailo Marković[14] je položio doktorat 1956. na Londonskom univerzitetu. Boravio je dve godine na specijalizaciji na Londonskom univerzitetu (1953-54 i 1955-56). Stipendiju Fordove fondacije je dobio 1961. za jednogodišnji boravak u SAD a 1976. je proveo u Međunarodnom naučnom centru "Woodrow Wilson" u Vašingtonu. Treba se setiti američkog milionera Milana Panića, kao i američkog državljanina Dragoslava Avramovića, koje je Milošević dovodio po potrebi na ključne pozicije u zemlji.

Verovatno je najzanimljiviji slučaj Jovice Stanišića, jednog od najbližih saradnika Slobodana Miloševića i načelnika službe državne bezbednosti Srbije. Naime, po američkim izvorima[15] Stanišić je bio bitan agent CIA-e u Srbiji. Dakle, načelnik naše obaveštajne službe pod Miloševićem je bio agent zapadne obaveštajne službe. Isto tako, Milošević je većinu svojih kontakata i odluka donosio sa SAD i Zapadom, što uključuje Dejtonski sporazum, koji je dogovoren u vojnoj bazi SAD. Samog Miloševića su, dok im je bio koristan, na Zapadu slavili kao „mirotvorca“,[16] dok je Ričard Holbruk bio njegov čest gost na Dedinju. Sa druge strane, Milošević se obraćao Rusiji i tražio njenu podršku samo onda kada je sa Zapadom dolazilo do „nesporazuma“, da bi se onda ponovo dogovarao sa Zapadom nezavisno od te Rusije. Mi smo na vlasti u njegovo doba (uključujući i njega samog) imali sve same američke ljude ili ljude sa bliskim kontaktima sa Zapadom, školovane (verovatno i vrbovane) na Zapadu, dok nije bilo skoro nikoga povezanog sa Rusijom (kao ni sa njenom predhodnicom SSSR-om), od koje se očekivala pomoć protiv tog Zapada. Simptomatično je takođe, da je sadašnji SPS (koga je Milošević osnovao) veran poslušnik zapadnih interesa i naloga.

Neko može da kaže da je Miloševićeva politika ipak uspela da se izbori za Republiku Srpsku kroz Dejtonski sporazum, kao i da postigne rezoluciju 1244 UN, kojom Kosmet pravno ostaje deo Srbije, kao kontratežu gorenavedenim činjenicama. Ovo su takođe velike zablude. Naime, Dejtonski sporazum je pre svega rezultat otpora ljudi iz Republike Srpske pritiscima iz Beograda da usvoje Vens-Ovenov plan[17], koji je predviđao unitarnu BiH, a koga je podržao Milošević. Zbog odbijanja tog plana, Milošević uvodi sankcije na Drini spram RS, a što znači takođe i RSK, koja je sa njom bila geografski povezana. Rukovodstvo RS je vodilo samostalnu politiku spram Beograda i često bilo u sukobu sa Miloševićem, dok je u RSK Milošević uspeo da utiče na smenjivanje nezavisnog Milana Babića i na dovođenje na vlast Milana Martića, kao svog poslušnika. Kao rezultat toga, RSK je pala skoro bez ikakvog otpora, dok su sam narod i vojska Krajine bili napušteni od sopstvene vlade tokom operacije „Oluja“, koja je prva pobegla, pre nego što je ofanziva i počela. To se nije moglo dogoditi bez „sugestija“ Miloševića. Sa druge strane, otpor vlade RS prema Beogradu se isplatio, pa su na kraju uspeli da im se bar prizna formalno postojanje, iako su i tu naterani da postanu deo BiH. Dakle, Dejtonski sporazum je prvenstveno rezulat otpora RS prema Miloševiću i njegovoj politici, ne Miloševićeva lična zasluga.

Što se tiče Kosmeta i rezolucije 1244, svima je sada jasno da je ona bila samo „šargarepa“, kojom se omogućilo da SAD i sateliti postignu ono, što nisu postigli vojno – da isteraju naše snage bezbednosti sa Kosmeta i da dovedu svoje. Pošto su to postigli, ti isti koji su Miloševiću ponudili tu rezoluciju kao „utešnu nagradu“ su prestali da obraćaju pažnju na nju, što smo mogli da lepo vidimo.

Postavlja se pitanje, kako je onda tako kooperativni Milošević završio u Hagu i sa etiketom „balkanskog kasapina“, od strane njegovih bivših partnera? Tom prilikom bih uputio čitaoce na sudbinu panamskog generala Norijege, koji je lično bio američki agent i saradnik CIA, a koji je počeo da daje sebi previše na značaju i da uzima određene pare od droge, namenjene vladi SAD, za sebe. To je rezultiralo njegovom satanizacijom od SAD i vojnom intervencijom. Milošević, poput njega, je bio koristan istim krugovima da postignu šta su hteli, pa su ga posle odbacili. Surov tretman koji je dobio posledica je Miloševićevog pokušaja da trguje sa tim istim Zapadom, zaboravljajući da su najlukaviji trgovci na svetu upravo sami zapadnjaci. Takođe je nemušto i nesigurno na trenutke pokušavao da vodi donekle nezavisnu politiku i da sa Zapadom pregovara kao sebi jednakim, u trenucima sukoba interesa sa istim. To mu očigledno nije oprošteno, pošto se konačno faktički pokorio volji Zapada. Njegova medijska satanizacija je omogućila Zapadu da opravda svoju neokolonijalnu intervenciju na Balkanu, čime je odigrao još jednu korisnu ulogu za taj isti Zapad.

Vojislav Šešelj

Jedan od retkih srpskih političara koji je jako malo menjao svoje političke stavove i ostao im dosledan je Vojislav Šešelj. Isto tako, on je platio cenu te doslednosti. Kao rezultat, postao je svojevrsni „rekorder“ u istoriji pravosuđa, jer mu suđenje za navodne zločine u Haškom tribunalu traje već čitavu deceniju.[18] Ne treba zaboraviti da je suđenje tokom Nirberškog procesa trajalo svega oko godinu dana, iako se radilo o znatno ozbiljnijim i obimnijim optužbama, o zločinima počinjenih tokom svetskog rata i to u doba kada su sredstva komunikacije i dokumentovanja bili znatno primitivniji nego danas. Šešeljevo suđenje lepo demonstrira besmislenost i politički karakter Haškog tribunala, kao što to demonstrira i sam Šešelj lično. Njegov otvoreni prkos tom tribunalu nesumnjivo budi simpatije i saosećanja, čak i kod ljudi koji se ne slažu sa njim lično ili njegovom političkom ideologijom. Takođe, veliku simpatiju budi i njegova doslednost u stavovima, koja je veoma retka kod savremenih srpskih političara, poznatih po „prilagodljivim“ kameleonskim ličnostima. Sve to čini Šešelja sve poštovanijom ličnosti u Srbiji, kao i njegova moć predviđanja, posebno oko politike sadašnjeg predsednika Srbije i njegovih najbližih ljudi[19].

Pošto je jasno da sam Šešelj nije lično učestvovao u ratnim sukobima, niti je pravio paravojne formacije[20], kao lideri nekih stranaka[21] koje se sad smatraju „evropskim“ i „građanskim“, iz toga sledi da mu se u Hagu zapravo sudi zbog verbalnog delikta. Drugim rečima, sudi mu se zbog „dugog jezika“. U suštini, ta osobina odslikava lik i delo samog Vojislava Šešelja. Uprkos njegovoj ličnoj hrabrosti, doslednosti i prkosu, šta je on učinio zaista korisno za ovu zemlju ili svoj narod? Šta je konkretno učinio kada je imao veliku poličku moć u Srbiji za tu istu Srbiju? Odgovor je da nije učinio skoro ništa. Šešelj je pre svega orator, šoumen i demagog, bez ikakve sposobnosti da nešto praktično učini u korist svoje zemlje, što ga čini sličnim većini naših političara, iako za razliku od njih, nije činio ni preteranu štetu u praktičnom smislu.

Njegova partija, SRS, se svodi na pseudoverski kult obožavanja njegovog lika i dela, dok se on doživljava skoro kao mesijanska figura, koja će rešiti sve naše probleme. Njihova parola „Srbija čeka Šešelja“ oslikava celu nacionalnu strategiju te partije. Ispada da kada (i ako) on izađe iz Haškog trubunala, Srbiju čeka dramatični preokret nabolje. Postavlja se pitanje, šta je sa vremenom pre nego što je on otišao u Hag? Šta je on to konkretno činio za Srbiju ili Srbe, dok je bio u zemlji, sem prazne demagogije? Kako su to njegova partija i on lično delali u našu korist, kada su bili skoro najjača pojedinačna partija u zemlji? Sem verbalnih estradnih nastupa po skuštini, oni nisu učinili skoro ništa. Šta su konkretno tada moćni SRS i Šešelj učinili kada se dešavao egzodus Srba iz Krajine, ili kada je doneta odluka da se povuku naše snage sa Kosmeta? Praktično ništa.

Treba spomenuti da je SRS priznala pobedu DOS-a protiv Slobodana Miloševića[22], istog onog DOS-a koga su smatrali izdajničkim. Kad smo već kod toga, malo je simptomatično da su najveći Šešeljevi rivali i neprijatelji upravo njegovi bivši najbliži saradnici i prijatelji, koji su ga napustili i zabili mu nož u leđa. Treba se setiti njegovog kuma Vuka Draškovića, protiv kojeg je Šešelj napisao čitavu knjigu.[23] Isto tako je upozorio javnost Srbije na odricanje Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića od Kosmeta, što se pokazalo u najvećoj meri istinitim. Protiv njih je takođe napisao čitave tomove[24]. Kako je moguće da se nekadašnji najbliži Šešeljevi saradnici i prijatelji budu najveći politički kameleoni na našoj političkoj sceni? Što je najšokantnije, ispostavlja se da je on prilično dobro poznavao njihov karakter. Šta to tek govori o samom Šešelju i njegovom odabiru saradnika i prijatelja?

Ako je sklon biranju takvih ljudi, zar onda nije jasno da Šešelj u suštini nije dobar političar i strateg? Šta nam garantuje da on takav katastrofalan i fatalan odabir kadrova neće činiti i u budućnosti? Iako je čovek izuzetne inteligencije i obrazovanja, kao i ubedljivih argumenata, on svojim teatralnim i skandaloznim ponašanjem doslovno izvrgava ruglu samog sebe, pa i te iste argumente koje iznosi. Možda jedino u Hagu ta teatralnost uspešno raskrinkava pravu prirodu te institucije, ali na praktičnom planu mi (kao ni on) od toga nemamo ništa. Dok su sa jedne strane njegove knjige potkovane gomilom referenci i dokaza, sa druge strane smešni i suludi naslovi koje im daje[25] ih potpuno obesmišljavaju i odvraćaju ljude od čitanja. Drugim rečima, on je čovek koji samom sebi zadaje autogolove i doslovno ismejava sopstvene argumente, koji su u suštini prilično zasnovani i racionalni. Šta je on u stanju da pruži sem demagogije? Tačno je da je on u svojoj demagogiji ostao dosledan, ali šta mi imamo od toga? Ceo kult, koji SRS pravi oko njega je lep primer političkog mesijanstva u Srba, koji veruju da naša sudbina zavisi od izvesnih političara-mesija koji će da nas spasu. Političari su, opšte uzev, demagozi, a prepuštanje sudbine cele nacije takvim ljudima nas je i dovelo tu gde se nalazimo. To što su neki od njih dosledniji u retorici i ideologiji nije baš neka uteha, kada se uzme da se praktično delovanje (bolje rečeno nedelovanje) tih „patriota“ ne razlikuje od onih koji su skoro otvoreni vazali i agenti SAD i EU. To nas vodi ka još jednom od „doslednih“ političara.

Vojislav Koštunica

Može se reći da je izuzetno malo aktivnih, živih i slobodnih političara u Srbiji zadržalo sliku u narodu kao nekompromitovanih. Vojislav Koštunica je jadan od retkih starijih političara nacionalne orijentacije, koji je još uvek politički aktivan i na slobodi, a koga veliki broj ljudi u zemlji smatra poštenim i nekorumpiranim. Kao i kod Šešelja, Koštunicu obeležava doslednost u toj nacionalnoj priči, iako je ona blaža nego kod njega. Dakle, može se reći da je on ostao prilično nekompromitovana osoba, bez obzira na medijsku hajku koja se vodi protiv njega od strane raznih medija i pojedinaca. Kao i u Šešeljevom slučaju, postavlja se pitanje šta je pored te lične doslednosti i poštenja, on kao političar učinio za svoju zemlju i narod? Ne treba zaboraviti da on ne nastupa u javnosti kao privatno lice, već kao vođa političke stranke i u ime države i građana. Biti lično pošten i dosledan su vrline pojedinačnog čoveka, ali boriti se protiv nepoštenja i nedoslednosti u društvu zahteva praksu, ne samo verbalnu osudu. Verbalnim osudama tih nepočinstava bi trebalo da se bave društveni teoretičari i mediji, ne aktivni političari, koji treba da delaju protiv njih. U tom delu su Koštuničini rezulati izuzetno loši.

Šta govore Koštuničini praktični potezi kao političara? Tačno je da je uticao na stvaranje sadašnjeg ustava Srbije, koga nažalost nemilosrdno krši sadašnja (takođe je to radila i prethodna) vlast u zemlji i njen aktuelni predsednik. Očigledno da u politici nije dovoljno samo stvoriti neki zakonski okvir, već ga i primenjivati u praksi. Šta ta ista praksa govori o Koštunici kao političaru? Ne treba zaboraviti da je on davao ličnu političku podršku i potporu svim onim ljudima koje je kasnije osuđivao, što je obrazac sličan onome kao kod Šešelja. Njegov lični integritet je iskorišćen da bi na vlast došli ljudi znatno gori i destruktivniji od Miloševića, protiv koga se borio. Isto tako je dao podršku Borisu Tadiću[26] i Tomislavu Nikoliću[27], koje je posle oštro osuđivao za izdaju nacionalnih interesa. Možda je tačno da je on verovao da će ti ljudi braniti državne interese i poštovati pravo (kao što su tvrdili) ali to pokazuje njegovu potpunu stratešku nesposobnost procene kao političara. Pošto on nastupa kao političar, to je jedino što treba da nam bude bitno, a ne da li je on lično valjan čovek.

Može se čak reći da je upravo ta slika njega kao doslednog i poštenog čoveka, udružena sa istorijatom njegovih podrški moralno bankrotiranim ličnostima, dovela do znatne paralize i zbunjenosti javnosti, koja je po zna koji put prevarena u svojim očekivanjima. Verovanje u Koštuničine procene i poteze, zbog njegovog ličnog integriteta je učinila da mnogi budu prevareni, tako da u političkom smislu to njegovo lično „poštenje“ čini više štete nego koristi tim istim nacionalnim interesima. Koštunica, kao i Šešelj je najobičniji demagog „patriotskog“ usmerenja, dok je kao političar potpuno nesposoban za bilo kakvo praktično političko delanje, sem tihog pasivnog otpora. Svojim nemuštim verbalnim osudama sadašnje vlasti, njegova partija i on više igraju ulogu „konstruktivne opozicije“, koja koristi sadašnjem režimu rada stvaranja privida demokratije i različitosti mišljenja. O sistemastkom izlaganju svih njegovih grešaka, zabluda i štetnih poteza bavili su se detaljnije drugi tekstovi[28].

O drugim političarima u Srbiji ne treba trošiti previše reči, jer je kod njih situacija znatno očiglednija u negativnom smislu. Ovde je više bilo reči o onim političarima koji su smatrani liderima kojima je stalo do nacionalnih interesa, za razliku od ostalih koji su (a to se sada potpuno razotkriva) strane marionete i poslušnici. Dakle, ti „nacionalni“ političari su imali prostor za delovanje od oko nekoliko decenija, a praktični rezultati njihovog delanja (ili nedelanja) su katastrofalni. Uprkos retorici tih „nacionalnih“ političara o izdaji nacionalnih interesa, postavlja se pitanje šta su oni učinili da je spreče? Kao što vidimo, većina od njih je omogućila tim izdajnicima nacionalnih interesa delanje na ovaj ili onaj način. Mesijanski i verbalno-patriotski duh „nacionalno svesnih“ političara je mnogo više štetan po te iste nacionalne interese, nego otvorena izdaja istih, jer njihova jalova demagogija i nesposobnost zaluđuje narod i oduzima mu vreme, koga je sve manje. Jasno je da bilo kakvo „buđenje naroda“ ne mogu pokrenuti političari koji su u stvari svojim nebuloznim postupcima otupeli taj isti narod. Ukoliko je zadatak izdajnika da izdaje i ukoliko to on uspešno radi, šta se njemu ima zameriti, ukoliko već znamo da je takav? Veći je problem u onome koji je protiv te izdaje, priča o njoj, ali kad treba da dela ne čini ništa da je spreči, nego joj čak time i doprinosi. Tu grešku su dotični političari i njihove stranke ponavljali ne samo jednom, nego bezbroj puta u periodu od par decenija.

O „patriotskim“ nevladinim organizacijama

Ukoliko su „patriotske“ političke partije i njihove vođe promašaj, šta je sa tzv. „patriotskim“ nevladinim organizacijama i pokretima, kao i nekim manjim partijama novijeg datuma? Stvar je u tome što su te organizacije i pokreti u suštini ideološke sekte. Iako se pozivaju na „naciju“, većina njih se ne bavi opstankom iste, već svojim ideološkim fantazijama nadahnutim tom nacijom. Za većinu ljudi u njima to je oblik bekstva od stvarnosti koja je sve mračnija kako vreme teče. Zato se veliki broj njih više bavi nacionalnom istorijom i jalovim raspravama oko iste (šta bi bilo kad bi bilo). Većina njih nisu zaista patriote, nego ideolozi koji bi Srbiju da preoblikuju u skladu sa tim svojim fantazijama. Dakle, za njih Srbija i Srbi su samo sredstvo ostvarivanja ideoloških maštarija. To je zanimljiva zajednička crta kako nacionalnih, tako i anacionalnih NVO, kako desnih, tako i levih nevladinih pokreta.

Svako ko barem delimično prati razne „patriotske“ forume i portale može da se uveri u to sektaštvo, gde praktično dva čoveka iz različitih organizacija ne mogu da se dogovore ni oko čega. Međusobna optuživanja tih organizacija da su „izdajice“ i „strani plaćenici“ je istrošilo te pojmove, tako da sada kada se zaista radi o otvorenoj izdaji i očiglednim stranim plaćenicima, te reči više nemaju težinu. Slično se dogodilo u onoj priči u kojoj je pastir iz šale stalno vikao „vuk!“, pa kada je pravi vuk došao, nije bilo nikoga koji mu je poverovao. Kada se neka zemlja izdaje ili pretvara u strani protektorat to se tiče svih, kako desničara tako i levičara, kako „nacionalno svesnih“, tako i „građana sveta“. Propast jednog društva se tiče života svih njenih građana, a pretvaranjem nacionalnih interesa u svoj ideološki obor, oni su otuđili sve one Srbe i građane koji ne dele njihovu ideologiju. Tako su se najelementarniji nacionalni interesi, koji čak nemaju veze sa nacionalizmom kao takvim, postali izjednačeni sa tim ideološkim sektašima, pa bilo kakvo zastupanje istih stvara otpor kod mnogih ljudi. Sama reč „patriotizam“ je zbog svega toga postala predmet sprdnje (patriJotizam).

Tako je kod nas sve ideologizovano (kako na desnici, tako i na levici), od nacionalne politike, preko pisma, pa sve do običaja. Ovde ne postoji slaganje oko tih najosnovnijih stvari. Imamo gomilu „nacionalnih“ organizacija koja prave nekakve megalomanske „nacionalne programe“ u skladu sa svojim ideologijama. Uporediti taj haos, sa potpunim slaganjem koje postoji u Hrvatskoj između levice i desnice povodom osnovnih nacionalnih pitanja i interesa. Kod njih je general Ante Gotovina heroj kako kod najokorelijih fašista, tako i kod kosmopolitskih individualističkih liberala građanskog usmerenja tipa Vedrane Rudan[29]. Tamo se sledbenici ustaša i hrvatski SUBNOR slažu oko prirode “domovinskog rata“ i da je taj rat bio protiv „velikosrpske agresije“. Sa druge strane, ovde ljudi ne mogu da se međusobno dogovore da li je Kosmet treba da bude deo Srbije, pa makar i samo formalno. To je sve posledica (između ostalog), što su kod nas neki megalomani pretvorili nacionalne interese u svoje ideološko vlasništvo, automatski otuđujući ih od ostalih ljudi, koji njih počinju da izjednačavaju sa tim megalomanima. Tako je i pitanje Kosmeta postalo ideologizovano, gde je pretvoreno prvenstveno u stvar verskog i etničkog ponosa, kada je u stvari ono pre svega pitanja osnovnih državničkih i etičkih principa. Zbog toga, ideologizacija i svojatanje pitanja Kosmeta od strane izvesnih „patriota“, rađa odbojnost protivnika njihove ideologije prema ideji Kosmeta kao dela Srbije i uopšte napora da ono bude deo Srbije. Drugim rečima, krenuli su iz tipično srpskog inata „patriotama“ da propagiraju suprotna gledišta. Nažalost, time na duge staze teraju inat i sami sebi. Naravno da ta raspolućenost društva nije samo posledica delovanja tih „patriota“ (daleko od toga), ali su oni svojim nastupanjem takođe dali doprinos takvoj situaciji, umesto da je ublaže. Mnoge od tih „nacionalnih“ NVO predstavljaju idealni propagandni materijal i „municiju“ za NVO finansirane od Zapada i njihovu rušilačku propagandu. Dakle, teško da nas takve organizacije mogu izvući iz sadašnjeg stanja ili nam pomoći.

O Miloševoj politici

Često se u Srbiji kao opravdanje sadašnje vazalne i samouništavačke politike navodi državnička mudrost i strategija kneza Miloša Obrenovića. Naime, vlastodršci u Srbiji tumače Miloševu politiku kao vazalni i pokorni odnos prema Otomanskoj imperiji, od čega je na kraju imala korist Srbija i Srbi. Naravno, ništa ne može biti dalje od istine. Mnogi zaboravljaju da je jedna od glavnih stvari po kojima je Miloš bio poznat, „sitnica“ poznata pod nazivom Drugi srpski ustanak[30], a on je bio usmeren direktno protiv te imperije, za razliku od Prvog, koji je bio protiv odmetnutih dahija. Taj ustanak je pomogao da Srbija konačno i trajno počne da izlazi iz okvira te Otomanske imperije. Iako je tačno da je Miloš upotrebljavao diplomatiju, pa ponekad i glumio pokornost, iza njegove politike je uvek stojala pretnja silom, koju je koristio da bi ojačao svoj diplomatski položaj. U politici je ipak sila krajnji argument, a diplomatija bez neke sile (ili pretnje nekim oblikom sile) ne znači ništa. Miloš je koristio svoju diplomatiju da bi uvećavao suverenitet i nezavisnost svoje zemlje, razvijao organe sile (vojsku) u odnosu na Otomansku imperiju, a Drugi srpski ustanak je učinio da njegove argumente uzimaju za ozbiljno.

Kako se to ukalapa u sadašnju politiku? Mi danas imamo obrnut slučaj, gde se suverenitet, teritorijalni integritet i ekonomska nezavisnost sve više smanjuju kroz našu „diplomatiju“, nasuprot slučaju knjaza Miloša koji ih je uvećavao. Suštinski, sadašnji vlastodršci rade potpuno obrnutu stvar od Miloša, pod izgovorom „Miloševe politike i mudrosti“. Cinizam nalik onom aktuelnog predsednika Nikolića na Dan državnosti[31].

Četnici i partizani

Rasprave koje se vode u našoj javnosti povodom pitanja 2. svetskog rata oko četnika i partizana, govori o stanju svesti u našem društvu, koje se više bavi prošlošću, nego sadašnjošću, zbog osećaja nemogućnosti uticanja na sadašnjost. Takođe jasno ukazuje na ideološku raspolućenost srpskog naroda u Srbiji. Zanimljivo je da te ostrašćene ideološke rasprave i navijačkog duha nema u Republici Srpskoj, već samo u državi Srbiji. Očigledno da užasna iskušenja rata u Bosni i borbe za opstanak u tom ratu su učinili da to pitanje bude stavljeno u perspektivu davne prošlosti, gde joj je i mesto. U samoj Srbiji, to nije pitanje prošlosti, nego sadašnjosti.

Šta nam govori ta situacija? Pre svega Srbi se međusobno spore oko ideoloških strana dva jugoslovenska pokreta. Mihailović i Tito su se suštinski borili za istu stvar – Jugoslaviju. Jedina razlika se ticala unutrašnjeg uređenja iste. Što je neverovatno u toj situaciji, je da Jugoslavija više ne postoji, ali ideološko navijanje oko nekadašnjih jugoslovenskih gerilskih pokreta u Srbiji ne prestaje. Ovo govori pre svega o patološkom jugoslovenstvu u Srbiji, kao i o sadašnjoj Srbiji kao simboličnom nastavku te Jugoslavije. O svemu ovom će biti kasnije podrobnije rečeno. Srbi iz Republike Srpske su prošli kroz fazu direktnog ratnog sukoba sa drugim narodima bivše Jugoslavije, za razliku od Srba iz Republike Srbije (Albanci su bili narodnost, a ne narod Jugoslavije), pa su stoga uspeli da uvide besmislenost vezanosti za tu temu u sadašnjem trenutku.

U ovakvim okolnostima po Srbe u Srbiji i savremenim iskušenjima, ta ideološka rasprava (koja bi trebala da se prvenstveno tiče nepristrasnih istoričara) ne samo da je kontraproduktivna, već je direktan napad na nacionalne interese i opstanak. Da li su četnici ili partizani bili „izdajnici“ ili „borci za slobodu“ je pitanje koje je besmisleno u kontekstu Jugoslavije za koju su se zvanično borili, jer nje više nema, pa je stoga to pitanje suludo za nas danas i ne treba na to trošiti toliku energiju. Sada je jedino bitno da li su ti pokreti bili izdajnici ili borci za srpske nacionalne interese, jer samo oko te perspektive ima smisla voditi bilo kakvu debatu u odnosu na sadašnjost. Pored svega, te stvari spadaju pre svega u prošlost Jugoslavije, koje nema, dok nama izmiče sadašnjost koju imamo sada.

Mit o moći Hrvata i Albanaca

Kao posledica sveopšte demoralizacije i fatalizma, stvorena je kod nas u Srbiji slika o prošlim ratovima, da su nas Hrvati i Albanci vojno i diplomatsko pobedili, zahvaljujući svojoj boljoj sposobnosti, superiornijoj organizaciji i većoj odlučnosti. Sve to, naravno, nasuprot nama nesposobnima, neorganizovanima i neodlučnima. Ono što je istina je da suštinski, Srbi uopšte nisu vodili rat protiv tih naroda, već protiv Zapada čiji su ti narodi eksponenti, pa čak i proizvodi. U suštini, Srbi u Srbiji su putem spinovanih medija i kulturoloških pritisaka spolja, internalizovali nacionalističku propagandu i pseudomitologiju tih naroda. Raskrinkavanje tih mitova, suštinski pokazuje koliko su takva mišljenja smešna i pokazuje pravo lice neprijatelja koji nas je porazio, a on pored zapadnog ima i srpsko lice.

Tako se mnogi u Hrvatskoj (pa i u Srbiji) smeju značaju kosovske bitke za Srbe, jer su u tom sukobu bili „poraženi“, pa se smeju tom veličanju poraza kod Srba. S druge strane, Hrvati veličaju bitku za Vukovar u kojoj su njihove paravojne formacije bile poražene od strane sredovečnih rezervista, koji su činili oko jedan procenat efektiva tada raspadajuće, zbunjene i demoralizovane JNA. Da ne govorimo da je u tom trenutku Hrvatska još bila međunarodno smatrana kao deo SFRJ, čija je zvanična armija bila ta JNA. Kad uporedimo to sa kosovskom bitkom, koja se vodila protiv stranog osvajača, a koji je na kraju stigao sve do Beča i u kojoj su poginule vođe kako Srba, tako i tog stranog osvajača, možemo videti kako bedno deluje mit o bici za Vukovar. Tu takođe trebamo da skrenemo pažnju kako je taj Vukovar stavljen pod kontrolu nove države Hrvatske. Ne treba zaboraviti da su lokalni Srbi bukvalno prisiljeni od strane Beograda, da se integrišu u Hrvatsku[32].

Takođe, u Hrvatskoj se slavi operacija „Oluja“ nad Srbima u Kninskoj krajini, kao veliki vojni „trijumf“ nad Srbima kao takvim (uključujući i samu Srbiju), vešto zaobilazeći činjenicu da su oni u tom sukobu ratovali samo sa vojskom Krajine[33], koja je bila načeta kako sankcijama Beograda, tako i bombardovanjem NATO-a[34], što je znatno oslabilo sposobnost lokalnih Srba za odbranu pre hrvatske invazije. Isto tako, bivši ambasador SAD u Hrvatskoj, Piter Galbrajt je sam potvrdio da su SAD dale „zeleno svetlo za hrvatsku invaziju“[35], pre svega kao posledicu događaja oko Srebrenice. Sa druge strane, hrvatski izvori negiraju da su im Amerikanci dali bilo kakvo „zeleno svetlo“ za „Oluju“, ali se žale da su ih ti isti Amerikanci sprečili da zauzmu Banjaluku[36]. Otvoreno neprijateljsku američku politiku prema Srbima potvrđuju i drugi izvori iz SAD[37]. Iako se možda čine protivrečnim, u jednoj stvari se slažu i američki i hrvatski izvori, a to je da su krajnja naređenja i dozvole za hrvatske operacije izdavale SAD, ne hrvatski vrh, što potvrđuje da je Hrvatska ni u jednom trenutku nije bila zaista nezavisna država ili vodila nezavisnu politiku, već najobičniji zapadni eksponent.

Komšijski mit o „velikosrpskom“ projektu agresije protiv „nezavisne“ Hrvatske je potpuno smešan, jer sam Beograd i Milošević (koji je bio navodni vođa tog projekta) nikad nije priznavao kako RSK, tako ni RS, već im je uveo sankcije i prisilio ostatke krajiških Srba (Zapadni Srem i Baranja) da se integrišu u Hrvatsku. Milošević  je takođe prisilio Srbe iz Republike Srpske da se integrišu u BiH. Ovo je sve samo ne „velikosrpska“ politika, koja valjda uključuje integraciju svih Srba u jednu državu. A Milošević i Beograd ne samo da nisu činili to za šta se optužuju, već nisu pokazali ni najosnovnije razumevanje za aspiracije i borbu Srba van Srbije, pa su direktno radili na njihovu štetu. Hrvati ne bi mogli ništa da postignu bez pomoći samog Beograda, kao i saglasnosti njihovih američkih gospodara.

Gledano i dublje u istoriju, može se reći da je stvaranje sadašnje hrvatske nacije u suštini strani projekat, gde su potpuno različite i međusobno nerazumljive slovenske grupacije, katoličke veroispovesti postajali Hrvati, naročito u periodu posle formiranja Austro-Ugarske od Austrijskog carstva. Integraciji katoličkih Srba u Hrvate je naviše doprineo Rim i Zagrebačke šovinističko-romantičarske partije uz podršku Beča, što potvrđuju i hrvatski izvori.[38][39][40][41] Isto tako su integrisani u Hrvate i Slovenci (postali su kajkavski Hrvati).[42] Zato sada postoji suluda situacija kod Hrvata da tri potpuno međusobno nerazumljiva govora, od kojih dva nisu čak ni štokavica (kajkavski i čakavski) se smatraju „dijalektima hrvatskog jezika“, dok zvanična hrvatska štokavica, koja je skoro istovetna sa srpskim jezikom (preuzetim iz „srpskog rječnika“ prema Bečkom dogovoru) se proglašava različitim jezikom od srpskog. Da ne govorimo o tome da najpoznatije ličnosti, koje su oblikovale hrvatsku svest i pismo, ne samo da nisu bile hrvatskog porekla, nego nisu bile čak ni Sloveni.[43] Tu se može videti do koje mere je oblikovanje sadašnjeg hrvatskog naroda proizvod strane politike, a tu se radi o istorijski skoroj prošlosti, ne srednjem veku. Taj proces oblikovanja hrvatskog naroda je konačno završen u Jugoslaviji, uz prećutnu saglasnost ili čak  pomoć ostalih Srba. Tako je u SFRJ vršena nasilna integracija Bunjevaca i Šokaca u Hrvate, želeli to Bunjevci i Šokci ili ne.[44] Tako imamo i pohrvaćenje Krašovana[45] iz Rumunije, koji su poreklom i jezikom iz istočne Srbije, a koji su prešli na katolicizam u 18. veku. Oni, pod najverovatnijim uticajem crkve, počinju da se masovno popisuju kao Hrvati, iako sa istima nemaju nikakve stvarne veze. Tu se lepo može videti ko je u stvari sve vreme vršio asimilaciju i velikonacionalni program. U slučaju Hrvata, taj program i nacionalno oblikovanje je proizvod stranih sila i podrške Srba opijenim jugoslovenstvom.

Što se tiče Albanaca, situacija je slična, naročito u pogledu njihovih „državnih“ tvorevina. Naime, čak i sama država Albanija nije proizvod borbe ili delovanja albanskog naroda, već stranih sila. Treba znati da je najraniji primer albanske „nacionalne“ politike – „Prizrenska liga“[46] iz 19. veka, bila produžena ruka osmanlijske politike i bila usmerena protiv antiimperijalnih i oslobodilačkih ratova balkanskih zemalja, koje su se borile protiv Otomanske imperije. Albanci, sve vreme postajanja Otomanske imperije su sebe videli kao sastavni deo nje. Sama liga se uopšte nije bavila, niti ju je interesovala bilo kakva nezavisnost i samostalna afirmacija Albanaca spram te imperije, čijom su se produženom rukom i smatrali, već antimperijalna oslobodilačka borba drugih balkanskih država. Tu je postavljen obrazac, gde je albanski nacionalizam obrazovan kao proimperijalistički šovinizam, usmeren protiv onih koji ugrožavaju imperijalnu vlast osvajača na Balkanu. Tako Albanci služe kao marionete i plaćenici stranog imperijalnizma, koji ih koristi kao sredstvo terora spram pobunjenih naroda i nagrađuje dozvolom za pljačkanje tih naroda.

Zato se ne treba čuditi, što sami Albanci nemaju nikakve veze sa stvaranjem Albanije kao samostalne države. Ona je de fakto nastala 1913[47], kao poslednji ostatak teritorije Otomanskog carstva, koji nije oslobođen od imperijalne uprave i kao težnja politike Austro-Ugarske i Italije da se spreči širenje Srbije, Crne Gore i Grčke, kao i da se prvenstveno spreči izlazak Srbije na more.

Tokom prvog svetskog rata, mnogobrojne strane sile su se takmičile za uticaj na teritoriji Albanije, pa su u skladu sa njihovim aspiracijama nastajali i mnogobrojne „albanske“ državne tvorevine, gde su Albanci služili (kao i uvek) kao nečija produžena ruka. Tako su Francuzi stvorili „Autonomnu Albansku Republiku Korču“[48], dok su Italijani stvorili svoju „albansku državu“ na jugu Albanije.[49] Posle tog rata, u periodu od 1924-39, Albanija je praktično bila marionetska država Jugoslavije, čijeg je vođu Ahmeda Zogua[50] doslovno dovela na vlast kraljevska jugoslovenska vojska. Posle toga, Albanija postaje kolonija fašističke Italije.[51] Posle sloma Jugoslavije, 1941, toj fašističkoj koloniji se pridodaju veći delovi sadašnjeg Kosmeta i zapadne Makedonije. Dakle, opet ništa od svega toga nije proizvod albanske borbe ili volje.

Za vreme rata na Kosmetu 1999, albanske paravojske i bande su se pokazale potpuno neefikasnim, gde je glavnu ulogu imao NATO i zapadni pritisak na Srbiju. Povlačenje vojske SRJ je posledica NATO bombardovanja, a ne akcija kosmetskih Albanaca. Ko je tu zaista pravi pobedenik i bez koga ne bi ništa postigli, znaju i sami kosmetski Albanci.[52][53][54] Naravno, neki u Srbiji misle da je rezultat NATO invazije, posledica svemoćnog „albanskog lobija“ u SAD, što je netačno. Albanskom lobiju u SAD je dozvoljeno medijsko delovanje, pre svega jer se ono poklapa sa strateškim interesima SAD, koji sami za sebe nemaju nikakve veze sa „ljubavlju“ prema Albancima. Ukoliko su interesi SAD u suprotnosti sa interesima druge zemlje, nema ništa od mogućnosti lobiranja u prilog toj zemlji u SAD. Primer je u Americi medijski uticajni „tibetanski lobi“, iako je Kina izuzetno moćna, uticajna i bogata zemlja, dok je kineska dijaspora poznata po organizovanosti, marljivosti, bogatstvu i obrazovanju. Naravno da iz ovog, niko neće izuvući zaključak kako su Tibetanci bolje organizovaniji i jedinstveniji od Kineza, kao što neki tvrde u slučaju Albanaca spram Srba. U tom kontekstu takođe treba obratiti pažnju na neprestanu medijsku satanizaciju Rusa u SAD, iako su Rusi narod sa znatnom dijasporom u toj državi.

Dakle, prava „moć“ spomenutih naroda nije u njima samima, već u stranim silama čiji su produžetak, kojima služe kao instrument kolonijalne represije sa genocidnim namerama.