O nepostojanju neutralnosti ili mit o Srbiji između istoka i zapada

Mit o Srbiji između istoka i zapada

Često se navodi kao poželjna uloga Srbije kao mosta i spone između istoka i zapada. Ne znamo zašto Mađarska, Poljska, Slovačka ili Bugarska i Rumunija nisu prihvatile ovu ulogu spone i mosta nego Srbija, mogli bi s istim ili sličnim pravom.

Zapravo se radi o sledećem: Srbija je kao mladoženja koji ima u svom selu jednu zdravu i jedru devojku koje se malo ipak stidi zbog njenog seljačkog porekla. Mladoženja u gradu ima drugu devojku, koja je malo dekadentna i isprazna u razgovorima, ali ga je pridobila na glamur koji nije u svom selu viđao, a i čuo je da joj je otac bogat, pa se nada mirazu i skoku na društvenoj lestvici, tj. bekstvu u veliki grad jer je čuo da je tamo dobro, umesto mukotrpnog rada u svom selu (ne zna, siromah, da joj je otac najveći džimrija, kao i svi preci, koji nikom ništa ne daje a kome može i kožu oguli s leđa). Ne može da se odluči sa kojom će, pa je nekako u sredini između, sa obe, a u stvari i bez jedne i bez druge (kako će i ostati do kraja). Sve je tako jer mladoženja, valjda, ne voli i ne ceni mnogo samog sebe pa onda misli kako ne može da valja ono što je iz njegove najbliže okoline, po logici ako "ja" nije dobro i sve u vezi s njim, onda "ne-ja" sigurno jeste.

Druga slika bi bila da je Srbija čovek koji sedi na dve stolice i, što se one više razmiču, on ne prelazi ni na jednu, već pravi špagu, očajnički se rasteže ne želeći da se opredeli na kojoj će stolici da sedi. Izvesna je samo nestabilnost i na kraju pad na pod, što će biti i adekvatna kazna.

Srbija nije most između istoka i zapada, Srbija je sa istoka zagledana u zapad. Srbija je poreklom sa istoka, ali je u svojoj novijoj istoriji "prelakirana" zapadom. Ovo "lakiranje" je počelo još posle ustanaka u devetnaestom veku kada su u Srbiju nagrnuli evropski obrazovani "nemačkari" - Srbi iz Austrije, kako su ih ovdašnji zvali, nastavilo se preko prvih srpskih studenata koji su iz Beča dolazili sa zinutim ustima, a možda je najintenzivnije bilo za vreme dve Jugoslavije i posle. Ovaj "lak" daje takozvana "elita" u Srbiji, koja nije nikakva stvarna elita, već su to samo ljudi na pozicijama na kojima se nešto odlučuje a koji lično žele Srbiju da vide na zapadu jer sebe tamo žele da vide.

Srbija nije ni nešto treće što ima svoju fizionomiju i da se lako opisati. Ovo nije bolji položaj nego da se opredelila, već gori, a nije ni neutralan. Kako kad liči? Srbija nije na istoku i nema zajednicu s njim, ne stvara, ne zarađuje i ne troši tamo, nema jedinstvo, savez ni zaštitu. Nije na zapadu jer zapadu ne treba kao deo, već samo u meri odvojenosti od istoka. Zapadni organizam Srbiju doživljava kao strano telo i odbacuje je kao tuđi presađeni organ. Srbija je potrebna kao neopredeljena jer je tako najslabija. Ova njena "neopredeljenost" je u stvari pasivno služenje, istok se ne "izliva" u nju i ne "dolazi" blizu zapadu preko nje, zapad je ne prihvata već koristi njenu želju da mu se približi zbog kontrole i za održavanje željene distance prema onome što je "iza" Srbije.

Srpska "neutralnost" nije nikakav most, sinteza, spoj, obogaćenje dvema stranama. Srpska neutralnost je neodlučnost, nemanje stava, nedostatak samopouzdanja za neophodan iskorak, naivno kalkulantstvo, rajinska kombinatorika, prostitucija s jednim i s drugim kao činjenje svega bez ubeđenja. Srpska neutralnost je jedan sin u četnike, drugi u partizane, četnicima gibanica, partizanima pršut (valja se, jedni će pobediti), ćirilica i latinica, socijalizam i rokenrol, Tito i Holivud. Srpska neutralnost je sve, odnosno ništa. Na gubitku je na kraju uvek bio i biće samo srpski narod.

Mit o Titovoj dobroj spoljnoj politici baziranoj na ravnoteži između istoka i zapada

Postoji mit o tome kako je Srbima i Srbiji bilo dobro kad je Tito vodio spoljnu politiku "između istoka i zapada". To je naravno zabluda. Tadašnja spoljna politika nije bila politika Srba i Srbije, već Jugoslovena i Jugoslavije. Ovaj novi narod u koji je trebalo pretopiti Srbe je imao drugi identitet i s njim druge vrednosti, ciljeve i interese nego što su srpski. Tito je vodio politiku između istoka i zapada kako bi Jugoslavija i Jugosloveni ostvarili svoje interese u skladu sa svojim novim vrednostima i idealima. I ostvario je. Putovalo se zbog te politike s "crvenim pasošem" i u Trst na Ponte Roso i u Segedin.

Ova politika bi mogla da se opiše ovako: "prvo morate da postanete nešto što niste, a onda ćemo voditi spoljnu politiku u odnosu na istok i zapad da ciljeve toga što niste dovedemo do svog maksimuma". I doveo je. Samo da li je to uspeh? Ovde je bitno razumeti da ciljeve onoga što Srbi jesu nije moguće ostvariti ovakvom politikom.

O neutralnosti ili "hramanje na obe noge"

Neutralnost ne postoji i nikad nije postojala. Enciklopedije definišu ovaj pojam kao "nezauzimanje nijedne strane pri sukobu". Može li čovek da bude "neutralan" uopšte u ovom svetu? Za jednu grupu ljudi ovo je pitanje koje zadire "iza" ljudske empirijske i racionalne spoznaje i logičkog zaključivanja. Pogledajmo deo iz "Besede o neutralnima" vladike Nikolaja Velimirovića izgovorene 1948. godine u Čikagu na Vidovdan:

"I sam Bog odbacio je kao proklete one, koji su neutralni u presudnim borbama između Hrista i antihrista. Svedočanstvo o tome nalazimo u poslednjoj knjizi Svetog Pisma, gde Hristos zapoveda evanđelistu Jovanu, da napiše crkvi u Laodikiji i da kaže: „Znam da nijesi ni studen ni vruć. O da si studen ili vruć! No, kako nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te."...Ako sad primenite kosovsku etiku na naše pokolenje, videćete dva suprotna tabora širom sveta. Jedan tabor čine hristoverni a drugi bezverni. Između njih ramlju na obe noge maloverni ili neutralni...Strah i račun stvara od ljudi neutralce. Lud strah i pogrešan račun...Jer ko može da pomogne istinu protiv laži a ne pomogne je, taj pomaže laž...I ko može da pomogne pravdu protiv nepravde, a ne pomogne je, taj pomaže nepravdu. U borbi istine i laži, i pravde, neutralnost znači pomaganje zla. Hristos je kao oštrim mačem podelio ljude u dve grupe rekavši: „Ko nije sa mnom, protiv mene je." Oni, koji nisu ni vrući ni hladni, dakle, neutralni, Njemu su odvratni...Biti neutralan, nije odlika srpskog naroda. Vekovima boreći se za istinu vere, za slobodu i za pravdu, srpski narod postao je veoma osetljiv u pogledu ove tri neophodnosti za dostojanstven život pojedinaca i društva, tj. vere, slobode i pravde...I tako Srbin nije mogao biti neutralan ni u jednoj borbi zla protiv dobra, ni u jednoj borbi mraka protiv svetlosti, ni na najudaljenijim krajevima sveta, a kamoli pred svojom kućom i u svojoj kući. Najmanje priliči Srbinu biti neutralan u sadašnjosti...I zaista, vrlo je malen broj neutralnih Srba u svetu. No i taj mali broj, nažalost, veoma je štetan." [1]

Postoje šanse da će jedan deo čitalaca će ovde da kaže "Ma!" i da odmahne rukom, stvarno ili u mislima (Postoje razne vrste "Ma", ovo je "Ma" kome će pribeći "realisti"). Pošto u kulturi u kojoj mi živimo danas neki smatraju da je teologija i filozofija nešto odvojeno od života, navešćemo priču iz života.

Priča iz života za realiste

Zamislimo da Realista i njegov Brat od Tetke s kojim je i žena idu noću kroz mračan park. Pred njima se pojave dvojica momaka sa velikim bicepsima na kojima su istetovirani zmaj i škorpija (kao znaci identifikacije jer su momci opasni)- Zmaj i Škorpija kažu uglas Bratu od Tetke: "Ajde ti malo prošetaj da se mi zabavimo s tvojom ženom". Brat od Tetke ne pristane i dalje su scene nasilja koje nećemo opisivati. Za to vreme Realista razmišlja ovako: "Zašto da se mešam, to nije moja stvar. Meni se nisu ni obratili. S ovim bratom od tetke nisam čak ni mnogo blizak, skoro se i ne viđamo. Uostalom, bliskost je prividna, na engleskom bi bio samo cousin, dakle rođak. Treba priznati realitet situacije i odnos snaga...Šut s rogatim...Moj interes...itd., itd." Nakon svega dođe policija koja Realistu pita šta se desilo, na šta on ponavlja "Ja sam neutralan. Ja sam neutralan".

Pitanje: Da li je Realista stvarno bio neutralan?

Policija Realisti nije zamerila što nije stao u odbranu Brata od Tetke, a ne zamerimo mu ni mi (zašto bi svako bio sposoban za to), trebalo je samo da kaže šta je video, da kaže "bobu bob", da se opredeli na onom nivou kao kad decu pitaju "jesi li bata ili seka" ili kao kada bi pitali čoveka da li je danas padala kiša ili je sijalo sunce. Međutim, on je uporno ponavljao "ja sam neutralan". Na kraju nije sigurno ko će biti uhapšen jer su Zmaj i Škorpija u policiji tvrdili da su napadnuti.

Mit o "opštecivilizacijskom diskursu" i "objektivnosti"

Koncept obrazovanja humanističkog prosvetiteljstva je postavio sledeću dogmu: "Nemojte učiti samo to jedno, jedan moral, jedan sistem vrednosti, jednu istoriju (svog naroda), jedan jezik i književnost, bili ste ukorenjeni u jednoj kulturi. To je suviše jednostrano. Učite od sad sve pomalo. Razne "morale", razne "sisteme vrednosti", istorije mnogih naroda, učite osnove raznih kultura". Zašto? Zbog pretpostavke da je u jednome malo i nedovoljno, da je taj jedan pogled "subjektivan" i "pristrasan" ka određenom (hrišćanskom) poretku i vrednostima, a da je u sintezi svega istina.

Jedna od posledica humanističkog prosvetiteljstva je što je dotadašnji evropski pogled na svet u svesti ljudi učinila "jednim od" pogleda na svet, nije ga obogatila, već ga je relativizovala, tako da je nakon toga evropski čovek kao u nekom supermarketu u kojem se na policama nalaze i svi mogući pogledi na svet, filozofije, religije iz svih krajeva sveta. Sve je jednako dostupno, ima otprilike istu cenu i sve je na jednakom akcijskom sniženju i ne košta mnogo. Sada će on uz pomoć svog razuma i "tovara" koje mu je isto ovo obrazovanje dalo da prikupi, proanalizira, uporedi, pa će da pronađe mnogo puniju istinu nego neki njegov polupismeni i jednim izvorom i nasleđem ograničeni predak. Zvuči logično, jel da?

U osnovi je bila dogma da se iz mnoštva uglova gledanja dobija kvalitetnije jedno na kraju - analizom i rezonovanjem. Očigledno je da se ne dobija.

Humanističko prosvetiteljstvo je donelo stav da ne treba donositi sud koji se bazira na veri u neke vrednosti, već na osnovu svog razuma. Čovek je postao mera svih stvari. Ovo, nažalost, nije ukidanje vere u temeljima, već zamena vere u Boga sa verom u razum. Razlika je, nasuprot mišljenju osnivača ove filozofije, kvalitativna, a ne principska.

Takođe je donelo učenje o trećoj poziciji kao objektivnoj. Izvučenosti izvan događaja, izvan vrednosti, izvan dotad poznatih moralnih kategorija u vidu polova dobro-zlo, istina-laž, na poziciju koja je analitičarska i navodno neopredeljena, a ovo bi trebalo da znači i "objektivna" i "nepristrasna", opštecivilizacijska, nevezana za određenu kulturu, tradiciju, veru i vrednosti.

Privlačnost "neutralnosti"

Zbog čega je takozvana neutralnost privlačna mnogima? Jer deluje najbezbednije (a nije), jer daje lažnu mogućnost boravka u zavetrini, jer ne zahteva aktivan korak, jer ne zahteva rizik opredeljivanja, iako Kinezi vele u poslovici "najveći je rizik ništa ne rizikovati". Osim toga "neutralan" čovek izgleda "mudro" (svi su se za nešto zapalili, samo je on ostao "hladne glave".

Upravo ljudi koji su dublje primili postulate humanističkog prosvećivanja veruju u "opštecivilizacijski diskurs" ne videći da je to zapravo proizvod novije zapadnoevropske misli poslednjih nekoliko vekova, čiji su verni vaspitanici, kao i ne videći koliko su naviknuti da ovaj način mišljenja koriste u svakodnevnom životu i da kroz njega sude pokazujući jednu novu vrstu pristrasnosti i neobjektivnosti (ukoliko ovi pojmovi imaju ikakvog smisla).

"Kako druge države mogu da budu neutralne, a mi ne?"

A koje, na primer? Svi znamo za čuvenu "neutralnost" Švajcarske. A nacističko zlato koje je tamo čuvano? I ne samo tamo, nego i u Švedskoj, Španiji, Portugalu. Pa zar je čuvanje zlata dobijeno od zlatnih zuba koje su nacisti povadili i bogatstava koje su opljačkali po raznim zemljama neutralnost? A šta s "vojno neutralnom" Austrijom i drugim zemljama Evrope? Pa ne učestvuju li u "mirovnim operacijama" koje zapad pokreće? Učestvuju. Da li je javno mnjenje i politika ovih zemalja "na pola puta" između istoka i zapada? Ni slučajno, oni dobro znaju gde pripadaju.

Zašto su za nas važna ova razmatranja?

Važna su jer ukoliko neutralnost ne postoji kao mogućnost, tada bi svaku neutralnost trebalo shvatati pod znacima navoda i samo kao stilsku figuru, kao eufemizam koji treba nešto da ulepša i nekome da zamaže oči.

Ako to budemo imali u vidu, onda ćemo znati da kad nam neko kaže da će poštovati volju Evropske unije i da neće podsticati izvoz za Rusiju, a Rusiji neće uvoditi sankcije, da to ne vidimo kao neutralnost između dva pola, jer neutralnost nije činiti sve što jedan hoće a s druge strane ne činiti baš sve protiv drugog, već je to veština baratanja rečima. (Šta li se desi kad izvoznik ode u Privrednu komoru Srbije u otvoreni Koordinacioni centar za izvoz za Rusiju, valjda mu tamo saopšte kako oni ne podstiču izvoz za Rusiju. Mislim tu su, sede, koordiniraju...Ali ne podstiču. Balansirana politika!)

Takođe, kad nam budu pričali o "vojnoj neutralnosti", treba da znamo da je to zapravo vojna nemoć i prepuštenost na milost i nemilost onome ko je najjači i najzlonamerniji i pasivno stajanje na njegovoj strani na najniži i najsramniji mogući način. Ako budemo ovo imali u vidu, razumećemo i stav zvanične politike o "poštovanju teritorijalnog integriteta Ukrajine", dobrovoljcima iz Srbije i svemu drugom.

Kad nam budu pričali o političkoj mudrosti Miloša Obrenovića, treba da znamo da je razlika najmanje u smeru kretanja, jer je Miloš svojim ulizivanjem Turcima i taktiziranjem imao krajnji cilj oslobođenje svog naroda od okupatora i zlotvora, a ne njegovo što potpunije porobljavanje od istih, što je danas u Srbiji slučaj. Takođe, treba imati u vidu da se na ovaj način glumljenja neutralnosti koja nije moguća i očekivanja milostinje nijedan narod na svetu nikad u istoriji nije izborio ni za šta.

Ako ne znamo ko nam želi dobro, naučili smo do sad ko nam dobro sigurno ne želi. Budući "neutralni" najlakši smo plen svim svojim neprijateljima, a ova prostačka kalkulacija sitnih trgovaca će na kraju sigurno da se pokaže kao pogrešna, pri čemu ćemo izgubiti i sav ulog zajedno sa poštovanjem i prijatelja i neprijatelja (samopoštovanje smo već izgubili kad smo dovde došli). Ako se opredelimo svesno za istinu, još ima šanse za srpski narod i državu, a svi znamo na kojoj je ona strani.

Evroazijski komunikacioni centar Srbije