О узроцима понижења са сребреничког мезарја

Тужна слика о изгону председника Владе Србије са гробља у Поточарима пуна је политичких порука. Свакојаке анализе баве се информацијама да је српски премијер тамо морао ићи јер су тако одлучили други („умолили га“), да је организовано нападнут са намерама понижења, освете, чак и убиства, да је напад природна реакција на српско „непризнавање геноцида“ или руски вето на „британску резолуцију“ и др. Али кључно питање овим поводом ипак је: каква је то наша држава данас и која јој је будућност ако председник Владе, трчећећи, спасава живу главу са историјске посете Сребреничком мезарју? Све уз директан пренос за светски аудиторијум (паде ми на памет - пошто је уживо одгледан Гадафијев „спонтани“ смртни линч, држава Либија је нестала). А власт годинама као свој први плус истиче велики углед који Србија ужива међу пријатељима са свих страна. Нешто ту не штима.

Политика светског владара (САД), негових савезника и послушника према Србији истоврсна је од времена председника Слободана Милошевића до данас. За владаре са Запада пожељан си на месту председника државе или премијера све док чиниш њиховом политичком, војном, економском и културном интересу. Али уз игру по њиховим нотама, паралелно теку притисци и критике. Јавно се, у једном периоду, челник српске власти похваљује од стране амбасадора, (под)секретара, портпарола, медија, ређе министара, а истовремено - тајним комуникацијама - исти ти га критикују, притискају и уцењују.

Када, пак, јавно негодују, потајно паралелно шаљу поруке подршке. И тако наизменично, све док не оцене да од премијера или председника државе више не може бити користи. Тада се сваколике активности планирања, финансирања, пропагирања и организовања усредсређују на изборну победу или револуционарни преврат (већ према датим околностима) у корист новог западног миљеника.

Пример „љубави и мржње“ према Милошевићу је у том смислу поучан. С почетка подржан као реформатор социјалистичког (или омрзнутог им комунистичког) политичког система у социјалдемократски капитализам (попут шведског), стручњак западњачког профила који је држао да економија треба да води политику, личност са даром (харизмом) да се интимизира са обичнима и слабима, „гарант стабилности“ брже-боље је притиснут санкцијама (које нису ништа друго до вид геноцида). По истеку „рока трајања“, Милошевић је постао жилав непријатељ чију земљу треба бомбардовати (НАТО агресија, 1999). Али чак и као политички отписан, држан је и паликућом и ватрогасцем коме је Клинтонова администрација (а посебно Ричард Холбрук) посвећивала кључну пажњу. Све док део опозиције није довољно ојачао за „петооктобарски преврат“ (2000).

У закључцима се не губи ништа ако прескочимо 15 година и осмотримо ову мању, немоћнију, сиромашнију и безвољнију Србију и њену власт. Пред њом расте брдо нових, претешких захтева, често у облику уљудних, дипломатских молби. Повући се из сопствене јужне покрајине, „нормализовати односе са Републиком Косово“, императивно наставити бескрајним „европским путем“, увести - исте онакве - санкције Русији, повољно продати странцима све што је иоле ваљано остало - и пољопривредно земљиште наравно, изнова покајнички отићи у Сребреницу...

Неисцрпан је број таквих уцена на које власт пристаје не би ли добила нешто јавне политичке подршке и финансијске позајмице. Истовремено, иза кулиса, док пешчани сат цури, Влада се критикује због недовољно „транспарентности“ (sic!), финансирања јавног медијског сервиса и мањка „медијских слобода“, подршке Додику, нaпредавања Шешеља, војне параде „за Путина“, непризнавања „пресуђеног геноцида“ и чега све још не.

Опет је све персонификовано, као за Милошевићевог вакта, у „харизматичном“ премијеру Александру Вучићу. Народ га тренутно већма воли, а Запад подржава и крадомице критикује. Не интересује их живи ли он за политику или од полититике (М. Вебер), већ да ли има разумевања за њихове интересе. А ако се промени или кад се „потроши“, порадиће се на политичкој промени којом се наставља тамо где он стаде. Само што наставак хода тим стазама и богазама носи још већа понижења него што беше оно са Мезарја. А и не назире се да је ту ичега доброг за наш напаћени народ и посрнулу државу.       

Аутор је члан Српског правничког клуба