Opoziciona mimikrija

Vlada je povukla prvi potez. Pred ključno otvaranje i taktičko pozicioniranje koje sledi u predizbornoj kampanji, sklonila je figure koje su joj smetale i napravila veliku rokadu u svojim redovima.

To je bio najbezbolniji međupotez u ovoj neizvesnoj partiji koja će se uskoro pretvoriti u brzopoteznu.

Sa druge strane, opozicija najavljuje mirne demonstracije i blokadu prestonice sve do ispunjenja postavljenih zahteva, od kojih je najvažniji – prevremeni parlamentarni izbori.

Svesna je i opozicija da Srbi nisu Česi niti Poljaci i da će teško dočekati „praško proleće“ u Beogradu ili sebe pretvoriti u Solidarnost.

Srbija nema mnogo iskustva sa nenasilnim protestima.

Svesna je i opozicija da Srbi nisu Česi niti Poljaci i da će teško dočekati „praško proleće“ u Beogradu ili sebe pretvoriti u Solidarnost.

Za ovih 20 godina samo su tromesečne šetnje zime 1996–1997. tadašnje koalicije Zajedno bile nenasilne i delimično uspešne.

Ali, povod tih demonstracija bio je jasan, definisan, toliko očigledan da je na njega retko ko mogao ostati ravnodušan – bezočna izborna krađa.

Koji je povod današnje opozicije?

Ekonomska kriza, nesposobnost Vlade, neizdrživa korupcija, prodaja javnih preduzeća u bescenje, maligna nezaposlenost...

Da, mora se priznati, to jesu dovoljni razlozi za bunt, pa i za pad Vlade, ali ne i u društvu koje je obamrlo od svih tih sistemskih bolesti, čije je stanje blisko dubokoj komi, tako da se čini da je iscrpljen svaki društveni imunološki auto-mehanizam za samoodbranu, za buđenje, za volju za oporavak.

Za paralizu sistema Srbije, što opozicija priželjkuje, potreban je mnogo veći razlog, jači povod, varnica koja bi zapalila masu nezadovoljnih ljudi svih socijalnih kategorija čija bi se snaga pod političkom artikulacijom opozicije skupila na jednom mestu, u jednu tačku, pronašla svoje težište i polugom narodnog nezadovoljstva zbacila vladajuću garnituru.

Ono što opozicija pokušava jeste oponašanje jedine uspešne opzicione koalicije,one koja je uspela da sruši Miloševića – DOS.

To jest, oni žele provociranje svojevrsnog društvenog Pavlovljevog refleksa. Ako stvorite iste ili slične okolnosti, ako primenite istu ili sličnu draž i odgovor eksperimentalnog kunića, u ovom slučaju naroda, biće isti.

Prvo, treba prikazati trenutno stanje kao reprizu kraja devedesetih. Često se čuje da je danas gore nego pod Miloševićem, da su plate manje, a cene više, da je standard niži...

Naravno, sve to je posledica deceniju duge vlasti demokrata.

Drugo, tu vlast treba nazivati režimom, jer i to u mnogo čemu asocira na prošlo vreme. Režim jedne stranke, jednog čoveka. Narod malo i kratko pamti, to je kunić ogromnog tela, a sitne, dezorjentisane glave čije ganglije reuguju samo na jake i jednostavne nadražaje.

Mora postojati jasan krivac, a konkretizacija problema, to jest njegova krivica kao projekcija uzroka celokupnog nezodovoljstva, jeste uslov za uspešno animiranje građanja. To otvara mogućnost nuđenja jeftinih obećanja i jednostavnih rešenja jer je rušilački kapacitet ogorčenih i razdraženih demonstranata veliki,a stvaralački potencijal njihovih vođa tome obrnuto srazmeran.

Treće, opozicija mora imati i svoje medije. I taj recept je prekopiran iz devedesetih. Tada radio B92, danas radio Fokus, tada Blic i Vreme, danas Pravda i Pečat.

Četvrto, opozicija mora imati podršku nevladinih organizacija. Opet stari recept. Tada navijači („Spasi Srbiju i ubi se, Slobodane!“), hapšeni, prebijani, zabranjivani; danas navijači („Spasi Srbiju i ubi se, Borise“), takođe hapšeni, prebijani, zabranjivani. Tada Otpor, danas Obraz.

Mora postojati jasan krivac, a konkretizacija problema, to jest njegova krivica kao projekcija uzroka celokupnog nezodovoljstva, jeste uslov za uspešno animiranje građanja.

Za nekadašnju bazu u Budimpešti logističku, finansijsku i moralnu podršku pobrinuće se lokalna ruska ambasada.

Kada se sva ta četiri nivoa maskiranja aktiviraju, opozicija očekuje isti rezultat.

Vlast je na vreme izbegla bočni udar za koji zna da je potencijalno opasniji od zahuktavanja naprednjačke mašine.

Pasivizirala je sindikalne proteste ili ih bar stavila u stanje mirovanja. Munjevito se dogovorila sa sindikatom policije, jer zna da bi i minimalno nezadovoljstvo ljudi koji treba da kontrolišu i kanališu proteste moglo da naraste geometrijskom progresijom u tim vrućim aprilskim danima.

Konsolidovala je svoje redove rekonstrukcijom i stvorila privid novog početka, početka kraja. Dala je sebi šansu da dobije bele figure u poslednjoj partiji, da donekle bude u stanju da sama stvara okolnosti pod kojima će se boriti za svaki glas, za svakog birača.

Ona neće učestvovati u toj pozorišnoj kvazipetooktobarskoj reprizi. Neće organizovati kontramitinge, neće aktivirati optužnicu za ratne zločine Tomislava Nikolića, neće imati svoje Gorane Matiće ni Ivane Markoviće.

Peti faktor koji je svakoj opoziciji potreban da bi uspela u svojim namerama danas je izgubio na značaju. Međunarodna podrška.

Ona je i relativno nepotrebna jer niti je Tadićeva vlast tako okorela i surova kao Miloševićeva, niti Zapad veruje Nikoliću u ono za šta on pokušava da se predstavi. Zato će se opozicija iz sve snage truditi da stavi do znanja da će lice Srbije prema spolja ostati gotovo isto: prljavo, gladno, izmoreno, u ožiljcima, ali prisilno nasmejano, osmeh stisnutih zuba.

Promene su usmerene prema unutra, ne prema spolja, jer da su takve lako bi bile onemogućene još na početku.

Zato i sledi do sada najsiromašnija podrška Zapada ovoj vladi.

Vlast je na vreme izbegla bočni udar za koji zna da je potencijalno opasniji od zahuktavanja naprednjačke mašine.Pasivizirala je sindikalne proteste ili ih bar stavila u stanje mirovanja. Munjevito se dogovorila sa sindikatom policije, jer zna da bi i minimalno nezadovoljstvo ljudi koji treba da kontrolišu i kanališu proteste moglo da naraste geometrijskom progresijom u tim vrućim aprilskim danima.

Slabost pobednika EU će iskoristiti za učinkovitost sopstvenih ucena i sređivanja završnih računa u svoju korist na predstojećim pregovorima Beograda i Prištine i eventualnog srpskog tvrđenja pazara.

Tu deobu plena predosećaju i sitniji krokodili u srpskoj političkoj bari.

Zato se i bude svi oni gladni instantne, feudalne, veštačke, političke moći čije se pitanje može internacionalizovati – danas muftija, sutra Ragmi Mustafa, prekosutra Ištvan Pastor... Svako će pokušati sa svoje strane da ubode grogiranog medveda i uzme kašiku meda za sebe.

Opozicija u svom planiranju izostavlja dan posle. Isuviše je zaokupljena pomenutim maskiranjem i organizacijom protesta, zaslepljena je kanalisanjem nezadovoljstva naroda prema vladi da ne vidi da će te ruševine zaparložiti i izjaloviti zemlju koju treba posejati i požnjeti posle izbora.

Njihova vladavina mogla bi imati sledeće faze: prve godine jurenje veštica kao inercija oluje bunta koja ih je dovela na vlast; druga godina provetravanje Srbije od dima sa još neugašenih lomača;treća suočavanje sa predizbornim očekivanjima jer realnost polako gasi pobedničku euforičnu anesteziju; četvrta kopanje rovova za sledeću izbornu kampanju.

U svom tom haosu koji bi ličio na 2004–2005. gotovo na sredini mandata sledi provera – redovni predsednički izbori. Težak ispit još neuigrane, osvetničke, umorne vlasti koja je sa narodnim vetrom u leđa, možda njegovim poslednjim trzajem i izdahom, bačena na pučinu sa pocepanim jedrima i bez sidra, na milost i nemilost kako unutrašnjih, tako i spoljašnjih talasa.

Jedino ubedljiva pobeda odgovara naprednjacima i spasava ih ovakvog scenarija, plebiscitna podrška koja bi im dala snagu da izdrže i promašaje i poraze koji su u još prvim postizbornim mesecima gotovo neminovni.

Vlast, pak, sa druge strane može sebi dati spasonosnu injekciju samo sa jakim LDP-om, da njene evrointegracijske i reformske floskule dobiju na svežini i ubedljivosti. To bi joj smanjio prostor za kalkulacije i unutarpartijsko mešetarstvo, značio bi konsolidaciju prioriteta, jasnoću puta koji je krivudav, trnovit, pun raskrsnica i zaustavnih traka.

Jak LDP mogao bi joj doneti prevagu za novu skupštinsku većinu, ali bi i ta većina mogla vrlo brzo pokazati svoje centrifugalne osobine. Prvi bolni rezovi bi na površinu izneli svaku nesuglasicu i antipatiju u toj širokoj koaliciji, naročito zbog njene zavisnosti od partija koje će predvoditi SPS.

I ubedljiva pobeda naprednjaka i jak LDP malo su verovatna mogućnost.

Šta će doneti april ostaje da se vidi.

Opozicija, a i vlast kao da su zaboravili da se u Srbiji najčešće značajne stvari događaju u martu.