Pohvala Borisu, ili zašto Srbija više ne može nazad

Izlažući se nepotrebnom riziku da zazvučim kao prosečni idolopoklonik ili da se ovi redovi pretvore u skribomanski hvalospev ili, bolje reći, politički rekvijem, reči koje utiskujem u belinu pisane su srcem, a takve su obično nezgrapne, teško razumljive i slojevite. Reči koje bi iz mog subjektivnog ugla opisale Borisovu zaostavštinu njegovim protivnicima bi sigurno izgledale isprazne, uvredljive, strane… Ali, ja sam odavno navikao da u Srbiji i rođena braća govore istim jezikom, ali se ne razumeju i pate iste patnje, ali ne saosećaju.

Hvala ti, Borise, što si u doba kada je tetrajumvirat demokrata doveo svoju partiju do stečaja smogao snage da preuzmeš skoro ugaslu baklju, podigneš je visoko i sa njom se popneš na Olimp. Bio si potreban Srbiji, ne samo stranci, jer je samo dvostruka antibiotska terapija mogla da zaustavi radikalnu sepsu koja bi u svojoj terminalnoj fazi značila reinkarnaciju devedesetih. Sa dve ruke je trebalo daviti tu aždaju koja je Srbiju dovela do ponora, a iza čijih je krvavih tragova ostalo milion izbeglica u zemlji i toliko van zemlje, država razorena višegodišnjim sankcijama, rekordnom inflacijom, političkim ubistvima, izbornim krađama, a kolevka duhovnosti amputirana od matice. Dve ruke su bile potrebne da se slože da bi Srbija doživela 24. septembar, kada se posle decenijskog pijanstva otreznila i smogla snage da kaže NE, da se okrene sa ivice provalije i krene drugim putem.

Dve ruke su bile potrebne da bi Srbija preživela 5. oktobar kada je sav svoj bes generisan dugogodišnjim ponižavanjima i nepravdama sa svih strana pretvorila u snagu da neutrališe i odbaci represivni aparat i oseti miris slobode posle skoro šest decenija.

Sloboda sa sobom nosi i odgovornost, i to smo ubrzo naučili, a još brže smo naučili posledice sopstvene neodgovornosti i zloupotrebe teško stečene slobode na čijem talasu su hteli i uspeli da isplivaju najgori među nama, lešinari koji su najbrojniji posle bitke. Šteta koju su napravili ne meri se valutom, već prljavštinom mrlje koju su bacili na onaj plamičak koji nas je ogrejao te varljive jeseni na početku novog milenijuma kada nam je sve izgledalo novo i kada smo, naivni kao novorođenčad poverovali da zlo više nikada ne može trijumfovati i da su procesi započeti posle „plišane revolucije“ ireverzibilni.

 …Litle did we know…

Previše je ostalo obezglavljenih pipaka koje smo zaboravili u žaru pobede, ili sa kojima se moralo kohabitirati kao zalog za beskrvno preuzimanje vlasti. Previše tereta, premalo razumevanja, prečesta saplitanja, prebrzo razočaranje moglo je da dovede do revizije svega što je urađeno.

Te zime 2003–2004, možda i slučajno, postao si ona druga ruka koja je nedostajala kako bi se stvari dovele u ravnotežu. Zahuktali radikali bili su spremni da ponove svoj suludi eksperiment nad izmučenim i izmorenim narodom, ovog puta još besniji i bezobzirniji...

Hvala ti, Borise, što si bio dovoljno sposoban, politički talentovan i dovoljno dosledan u pravljenju kompromisa da postaneš predsednik Srbije po Miloševićevom ustavu i tako prekineš institucionalni vakuum koji je našu državu činio neozbiljnom.

Kampanja koja je tome prethodila zacementirala je Demokratsku stranku kao bastion oko kojeg će gravitirati sve ostale građanske opcije, mogućnost da demokratska Srbija i pored svih nedaća može da bude dovoljno moćna, artikulisana i prepoznatljiva da dobije većinsku podršku birača.

Naša masovnost privukla je i naše „bivše“ saborce te smo, ne u kohabitaciji, već u koordinaciji i kooperaciji zajedno, opet sa dve ruke pokušali da raskrčimo put ka boljoj budućnosti. Na kraju, takva ujedinjujuća politika rezultirala je donošenjem mitrovdanskog Ustava, što je postavilo temelje srpske nezavisne države.

Hvala ti, Borise, što si i tada, kada su se karte ponovo podelile, crta podvukla, a novčić se još okretao u vazduhu bio dovoljno hrabar i umešan da staneš na crtu i Srbiji ponudiš novi pravac, novi put, put kojim se ređe ide, ali kojim se ne ide sam.

Pobeda te zime 2008. kada ti je Srbija potvrdila mandat bila je prekretnica za srpsko društvo koje je još krvarilo iz kosovske zagnojene rane. Tas je mogao prevagnuti na drugu stranu. Bila je to raskrsnica bez znakova, vreme maglovito, a ljudi uplašeni, sa očajničkom željom da se istorija ne ponovi. Desnica regrutuje, a levica edukuje. A svi znamo kako Srbi reaguju na regrutaciju. Znamo da u Srbiji uvek pobeđuje pozivar, a ne učitelj, da je uvek glasniji dobošar od mirotvorca.

Uvek, ali ne i ovog puta. Pobeda je bila tako velika, tako značajna, tako simbolična da je promenila političku scenu Srbije, čini se, zauvek. I posle te pobede tražio si i našao novu ruku, kao što će i svi ostali pobednici posle tebe.

Tada je i socijalistima i radikalskim pokajnicima postalo jasno da ako sebe ne promene, ako ne počnu da liče na demokrate, ako ne postanu varijacija na istu temu, da za njih nema političke budućnosti i da su osuđeni na poraz iznova i iznova.

Iz te pobede nastale su dve nove partije koje će te u sledećem izbornom ciklusu pobediti, ali ubrzo posle otrežnjenja shvatiće da su u stvari oni, sada tako jaki i veliki, samo proizvod tvoje pobede, da si im ti sašio odelo koje nose, da si im ti utabao stazu kojom će i oni krenuti, možda i brže i bolje od tebe.

Retko se u politici dešavaju takva tektonska pomeranja kakva su se desila u bivšoj radikalnoj stranci. Desnica je ostala nedorečena, vidno oslabljena i zbog toga postoji opasnost i bojazan šta će se iz tog vakuuma izroditi, čime će se ispuniti, jer nezadovoljnika, gubitnika tranzicije, ksenofoba, povodljivaca je sve više, spremnih da budu regrutovani.

Hvala ti, Borise, što si od bivših pozivara, dobošara i grobara napravio prihvatljive zamene, što se tlo posle zemljotresa smirilo i što Srbija najzad ne koči i ne ispada iz šina posle svakih izbora, već ako je i u postizbornom leru, ako i usporava dok novi vozači preuzimaju volan i otpočinju svoju smenu/mandat pravac ostaje isti, a putnici sigurni da kompozicija ide ka željenoj destinaciji.