Politički mazohizam Demokratske stranke

Na našoj političkoj sceni gotovo svakodnevno možemo otkrivati mnoštvo apsurda, nelogičnosti i nedoslednosti. Može se slobodno reći da je politika u Srbiji čudesna tvorevina, sazdana od isključivosti, kontroverznih i nemogućih političkih saveza, i iznad svega želje da se vlast održi po svaku cenu i bez obzira na osnovne političke ideje na koje se stranke pozivaju u izbornim kampanjama, kada daju najnerealnija obećanja i najneverovatnije izjave. Tako dobijamo čudnovate i nelogične političke koalicije, u čijoj su osnovi vapijuća nedoslednost i odsustvo elementarne načelnosti.

Ideološku konfuziju možemo prepoznati na svakom koraku, naročito u vreme izborne kampanje, kada na površinu ispliva najcrnji politički talog. To su specifični politički derivati koji svedoče o tome da se politika u našoj sredini pretvara u neku vrstu švedskog stola na kome se može naći za svakog ponešto. Izgubljena je ona neophodna profilisanost političkih koncepcija i organizacija, i sve se sliva u mutnu i tmastu plutajuću političku kaljugu.

U ovako pulsirajućem političkom vašarištu posebno mesto zauzima Demokratska stranka kao politička organizacija koja pretenduje da bude ona u svakom stabilnom društvu neophodna središnjica koja ostvaruje toliko potrebnu političku ravnotežu, tragajući za racionalnim i efikasnim političkim kompromisima i obezbeđujući sprovođenje jasno oblikovane državne i nacionalne politike. Osećaj za državna pitanja i državotvornost je kroz istoriju Demokratske stranka bio je i ostao glavna politička odrednica. Njen predsednik Boris Tadić je u jednom intervjuu govorio o Demokratskoj stranci kao organizaciji koja ima jasno određenu državnu i nacionalnu politiku. „Insistirao sam na državotvornom karakteru DS-a, na tome da se interes stranke podređuje državnim, to jest da ništa ne sme biti važnije od same države. To je odgovorna nacionalna politika. Obavljajući dužnost predsednika Srbije, sve vreme se trudim da gradim jednu novu nacionalnu politiku.“

Problem nastaje kada se ispostavi da vodeći funkcioneri DS -a nevoljno, i to ne samo u ovoj izbornoj kampanji, slede ovako koncipiranu politiku. Oni veoma retko pominju i samo postojanje nacionalne politike u DS -u, i više su skloni da se utope u niz opštih fraza o neophodnosti evropskih integracija. To se naročito može videti u političkim sučeljavanjima sa predstavnicima Liberalno demokratske partije, koji žestoko i bespoštedno kritikuju i sâm pomen nacionalno odgovorne i državotvorne politike DS-a. Međutim, njihovo političko kidisanje ostaje bez adekvatnog odgovora upravo od onih koji bi morali da brane osnovne principe nacionalne politike.

Predstavnici DS-a tvrde da dele mišljenje LDP-a o najbitnijim državnim i nacionalnim pitanjima, pri čemu je jedino sporno određenje prema nezavisnosti Kosova. Reč je o svojevrsnom političkom mazohizmu i političkoj raspolućenosti funkcionera Demokratske stranke, koji nemoćno podilaze i politički koketiraju sa jurišnicima Liberalno demokratske partije u njihovoj negaciji ne samo državne i nacionalne politike o očuvanju teritorijalnog integriteta Srbije. Prosto je žalosno gledati kako predstavnici DS-a prećutno podržavaju najekstremnije stavove funkcionera Liberalno demokratske partije, dovodeći sebe u duboku političku defanzivu i položaj nemoćnih statista u ovoj izbornoj kampanji. Međutim, ne propuštaju da izraze zadovoljstvo što će možda biti u prilici da zajedno konstituišu proevropsku vladu.

Demokratska stranka ne reaguje na permanentne i otvorene napade LDP-a, čija je očigledna namera – koju i ne skrivaju – da svojim političkim radikalizmom i tzv. beskompromisnošću preuzmu što veći deo njenog biračkog i stranačkog tela, pri tome ih neprestano optužujući i napadajući za oklevanje, kompromiserstvo, nedoslednost, kohabitaciju i nekonzistentnost. Ova namera je uočljiva u nastupima predsednika LDP-a, koji se javlja kao tutor nedorasle i zalutale Demokratske stranke, stalno joj držeći lekcije o političkoj doslednosti i potrebi da se vrati na put Zorana Đinđića, koji on, kao novi politički mesija, u svom pseudoharizmatskom nadahnuću veruje da sledi. „DS treba da se vrati na Zoranov put. Ako neće da priđu nama, neka priđu onome što su nekada bili, onome što je taj čovek radio. Predsednik Srbije i DS-a Boris Tadić treba da bude lider države, a ne statista u Koštuničinom sistemu vrednosti. Glas za Tadića u ovom trenutku je glas za Koštunicu i Nikolića, a Demokratska stranka nastavlja stranputicom kojom je krenula. Da bismo bili u stanju da završimo taj posao, potrebna nam je veća politička snaga. Zato su ovi izbori test za birače Demokratske stranke koji treba da izvrše pritisak na Tadića da promeni svoju politiku. Ako on nije u stanju da se menja, birači treba da svoju političku podršku usmere ka onima koji su u stanju da urade ono za šta Tadić više nije sposoban, da vrate Srbiju na Zoranov put.“

Iz ovih reči politička namera predsednika LDP-a je više nego jasna, njegova stranka treba da jača tako što će razarati Demokratsku stranku i koristiti svaku priliku da je izlože najžešćim napadima za kolebljivost i neodređenost politike. Na taj način će privlačiti nezadovoljne članove, kojih je očigledno sve više. To jedino ne vide funkcioneri Demokratske stranke, budući da su izgubili kontakt sa realnošću i veruju da će im izborni uspeh doneti prosta inercija biračkog tela sa predsedničkih izbora.

Šef izbornog štaba Liste za evropsku Srbiju Marko Đurišić je izjavio da stranka Čedomira Jovanovića nastavlja praksu započetu tokom predsedničkih izbora kada je uskratila podršku Tadiću. LDP, umesto da svoju političku aktivnost zasniva na napadima na one stranke koje su protiv evropske Srbije, najveći deo kampanje posvećuje napadima na listu za evropsku Srbiju.

U borbi za političke poene mora se pokazati minimum političke čestitost, uveliko zakasnele i neubedljive. Šta još treba da se dogodi da bi Demokratska stranka izašla iz svoje defanzivne pozicije u odnosu na LDP, i odlučnije i rezolutnije afirmisala i branila svoju novu nacionalno odgovornu državnu politiku. To ne može da radi samo predsednik, već je to obaveza svih predstavnika DS-a.

Razlike između LDP -a i DS-a nisu samo u vođenju državne i nacionalne politike, već i kada je reč o ekonomskom i političkom programu. Liberalno demokratska partija u ovoj kampanji sebe otvoreno deklariše kao stranku koja zagovara apsolutnu liberalizaciju u ekonomiji i povlačenje države iz sfere ekonomije, dok Demokratska stranka sebe sve češće profiliše kao modernu socijal-demokratsku stranku, u čijim je temeljima zastupanje principa socijalne pravde i uvođenje socijalnih korektiva u delovanje slobodne tržišne privrede u kojoj država ima ulogu i značaj. To su izuzetno velike i duboke političke razlike i ne mogu se pokrivati zajedničkom proevropskom ideološkom mantrom i tzv. proreformskom orijentacijom i mogućom postizbornom saradnjom, u kojoj će ipak mlađi partner biti tretiran kao razmaženo i nedoraslo političko derište, kome je u prirodi da se ponaša kao da mu je dozvoljeno da neprestano sebe predstavlja kao glas razuma.

O tome nam najbolje svedoče politički istupi kandidatkinje LDP-a za gradonačelnika Beograda Biljane Srbljanović, koja je uspela da samo u nekoliko javnih nastupa u kampanji demonstrira kako izgledaju arogancija, netolerancija, vređanje i odsustvo osećanja za odgovoran politički govor, a sve pod pokličem i zalaganjem za departizaciju gradske uprave. Ona pokušava da sebe predstavi kao glas ojađenih i obespravljenih građana, a pokazala je da nije sposobna da vodi ozbiljan politički dijalog, sasluša sagovornika i uvaži drugačije mišljenje. Ona nam je slavobitno saopštila da je došla do epohalnog političkog otkrića da su organi vlasti u ovoj državi i u glavnom gradu u kandžama partijskih oligarhija, čime se preporučila kao borac za neposrednu demokratiju i izvorne interese građana. Samo je propustila da citira na svu sreću zaboravljenog teoretičara delegatskog sistema Edvarda Kardelja, ali biće verovatno i toga, kampanja je tek na pola puta.

Očigledna je velika protivrečnost što se ona bori protiv partitokratije kao kandidat jedne partije, bez obzira na to što pokušava da ovu partiju predstavi kao širok građanski pokret. Biljana Srbljanović je takođe propustila da nas obavesti kako su njeni partijski prijatelji delili mesta u državi i upravnim odborima u vreme kada su bili na vlasti. Ne sećam se da su se tada pitali nešto građani, već su odlučujuću ulogu imale partijske kvote. Sada ti isti ljudi govore o pogubnosti partijske države, a u svoje vreme ništa nisu učinili na njenoj razgradnji, naprotiv, samo su je stabilizovali i ojačali. Zalaganje Biljane Srbljanović deluje kao bajati politički performans, u kome je njoj dodeljena uloga razbesnelog borca protiv partitokratije.

Međutim, i u ovom slučaju DS nije reagovao na teške i ozbiljne napade ove ostrašćene Alise u zemlji političkih čuda. A upravo je ona – ponavljajući ispraznu i izanđalu političku mantru da se ne bori za vlast, već za odlučujući uticaj i glas građana – sasula mnoštvo najtežih osuda i diskvalifikacija na račun aktuelne gradske vlasti i Demokratske stranke. DS je preko ovih nervoznih i neartikulisanih napada prešao kao preko usputne nezgode na sjajnom proevropskom putu, jer je opet reč o mogućem koalicionom partneru. Ne bih se iznenadio da nakon izbora upravo Biljana Srbljanović, kao samozvani predstavnik i branilac glasa i interesa građana, dobije mesto zamenika gradonačelnika kako bi Demokratska stranka još jednom demonstrirala svoju političku širinu, evropsko opredeljenje i zalaganje za odbranu beogradskog duha.

To ne bi bilo prvi put da Demokratska stranka upravo zbog svoje nedoslednosti i kolebljivosti propusti priliku da afirmiše odgovornu nacionalnu i državnu politiku, nastojeći da postigne nemoguće – da vodi nacionalnu i državnu politiku i da ulazi u neprincipijelne koalicione saveze upravo sa političkim snagama koje su očigledan primer negacije i poništavanja takve politike. Ta su vremena definitivno prošla, i ona politička snaga koja to bude shvatila moći će da se izvuče iz ove razarajuće konfuzije, u kojoj su već dugo naša politika i društvo.

23. april 2008. godine