Politika uslovljavanja i evropska "perspektiva“ Srbije

Eu-ropsko dresiranje Srbije se nastavlja, sa sve većim uspehom. Sada je sasvim očigledno da ono što nije uspelo Ivanu Pavlovu sa psom, uspelo je Evropskoj Uniji sa srpskom državom. Dok je Pavlovu bilo potrebno više pokušaja, i to uz pomoć vrlo realnog i opipljivog dobitka (hrane), da na zvuk zvona izazove uslovnu reakciju kod psa (lučenje pljuvačke), dotle se naša vlast (nominalno nova, a suštinski stara, jer sledi istu politiku) iz prve oblizuje, bez ikakvog stvarnog potkrepljenja, na samu zvonjavu mantre „evropska perspektiva“ od strane briselskih vračeva, opsenara i prodavaca magle (ova mantra često se čuje poslednjih dana u njihovim izjavama). Time se „srpska“ vlast, kako vidimo, žalosno srozava ispod nivoa dostojanstva i pameti jedne životinje. U liku premijera spremna je da se hvali i ponosi kolaboracijom s agresorom, i da sebe i narod uverava u navodno neprocenjiv značaj jedne notorne iluzije zvane „jasna evropska perspektiva“. Pošto je „evropski put“ za nju bezuslovan („Evropa nema alternativu“, ponavlja ona udarni refren „žutih“), logično je da ni za nju, kao ni za ove prethodne, nema tog uslova, briselskog ili haškog, koji neće krajnje poslušnički, ponizno i  bespogovorno, prihvatiti i izvršiti.

A na tom putu u evropski „raj“ uslovi se neprestano nižu i umnožavaju, i nove prepreke iskrsavaju (kao što Voren Kristofer tamo negde oko Dejtona reče Miloševiću - mi nemamo nikakve posebne uslove, sem da se od vas zahteva da uvek ispunite ono što se traži). Krenulo se tako sa „demokratizacijom Srbije“ (čitaj rušenje patriotske vlasti), zatim „normalizacijom“ odnosa sa Crnom Gorom (čitaj prihvatanje njenog odvajanja) i Haškim tribunalom (čitaj izručenje branilaca zemlje i naroda, setimo se samo Mladića koji je dugo važio za poslednju prepreku pred ulazom u EU), da bi se poslednjih godina uporno naglašavala i zahtevala „puna normalizacija“ odnosa sa Kosovom (kako direktno reče Štefan File)[1]. Tek od ponekog usamljenog evropskog političara, i to vrlo stidljivo, možemo čuti priznanje da sa takvom politikom stalno rastućeg uslovljavanja ipak nešto nije u redu (kako npr. reče belgijski ministar spoljnih poslova Didije Rejnders, „stekao sam pomalo utisak da se Srbiji dodaju uslovi“[2]). Trenutno je aktuelno pitanje šta se to od Srbije očekuje da učini kako bi dobila ono što joj ovih dana nije uspelo, a to je datum početka pregovora o članstvu u EU (novi uslovi se, znači, mogu dobijati, ali ne i „uslovni“ datum). Drugim rečima, šta znači „ostvariti dodatni napredak u normalizaciji odnosa sa Kosovom“, kao glavni uslov za otpočinjanje ovih pregovora[3]? Ako ima nekog ko još uvek ne veruje da se radi o našem faktičkom priznanju Kosova (zvanično je onda nepotrebno), što inače izdajnička vlast uporno demantuje (samo zato što to zvanično ne kaže), tu je Miroslav Lajčak da odagna svaku sumnju: „Konačno, tu je i pitanje struktura na severu Kosova. Od Srbije se očekuje da u potpunosti sarađuje sa Euleksom, tako da Euleks može da implementira pun mandat na severu Kosova, a to podrazumeva i saradnju preko kosovske policijske službe. Preciznije, to znači prihvatanje jedinstvenog administrativnog i institucionalnog uređenja na čitavom Kosovu”. Naravno, misli se na prihvatanje uređenja Kosova, a ne Srbije, tj. „integraciju policije i sudstva na severu Kosova pod prištinsku administraciju“[4]. Isti uslov ponavlja se u zaključku tek završenog samita EU u Briselu. Nemačka je posebno istakla da „srpske vlasti počnu da povlače svoje prisustvo na severu Kosova“[5]. Prethodno je Evropski parlament u svojoj rezoluciji jasno naglasio da je „rešenje za status Kosova suštinski sprovedeno“ i da „podela Kosova nije rešenje“, pružio podršku „teritorijalnom integritetu Kosova“, i u skladu s tim stavom, zatražio „ukidanje paralelnih struktura na severu Kosova koje održava srpska država i to posebno povlačenje službi bezbednosti i pravosudnih tela“[6]. O Srbima na severu Kosmeta u ovoj rezoluciji govori se kao o „srpskoj manjini“. Za Gvida Vestervelea, odnosno Nemačku, koja očigledno diktira politiku proširenja EU, poštovanje teritorijalnog integriteta Kosova je od presudnog značaja (toliko o jednakosti unutar EU - iako je većina zemalja bila za davanje Srbiji, makar uslovnog, datuma za početak pregovora, nadjačao ih je glas Britanije i Nemačke koje se zalažu za „tvrđi pristup“ Srbiji[7]). Vesterveleu se pridružuje austrijski šef diplomatije Mihael Špindeleger, koji govori da su granice na Balkanu nacrtane (osim ako se ne radi o granicama Srbije, primećujemo mi), i da je Kosovo stoga nedeljivo[8]. Tu je i britanski ministar Vilijam Hejg koji govori o neophodnosti razvoja „dobrosusedskih odnosa“ između Srbije i Kosova[9]. Konačno, EU je pozvala „obe strane da nastave put ka EU bez međusobnog blokiranja“[10]. Iz svega ovoga neposredno je uočljivo da se o Kosovu govori kao o posebnoj, nezavisnoj državi. Jer, jedino nešto što je konstituisano kao država može da ima teritorijalni integritet (nedeljivost), da bude sused nekoj drugoj državi, i da, nezavisno od nje, ide putem EU. Takve atribute besmisleno je primenjivati u slučaju neke pokrajine (oblasti) koja je u sastavu određene države, pogotovo ako se misli na njen odnos prema (vlastitoj) državi (apsurdno je reći da npr. Baskija ima teritorijalni integritet, da je sused Španiji i da, mimo nje, može da ide ka EU). Ali, gledano iz „evropske perspektive“, to što je besmisleno za Baskiju, nije za Kosovo. Iz te perspektive, sve je dozvoljeno samo ako tako odluče EU moćnici i nasilnici. Naročito kad je u pitanju već dugo silovana i ponižavana Srbija.

Sve u svemu, naši toliko pominjani „benefiti“ se u ovoj magli „evropske perspektive“ jednostavno ne razaznaju, a nacionalni i državni gubici su vrlo evidentni i neosporni. Zarad ulaska u EU, nečega o čemu naš narod na referendumu nikada nije odlučivao, treba da se odreknemo Kosmeta, nečega o čemu narod na (ustavnom) referendumu jeste odlučio, potvrđujući da je Kosmet deo Srbije. Dakle, vlast i EU u jednom mahu dva puta bahato ignorišu volju našeg naroda. Zato je nama i većini građana Srbije sasvim jasno koliko „istine“ ima u rečima Ketrin Ešton da su „ljudska prava, demokratija i vladavina zakona u srcu spoljne politike EU“[11]. Jer, kada je reč o ljudskim pravima građana Srbije, tj. njihovoj (neposredno) demokratski izraženoj volji na referendumu, ovi principi se rasprskavaju kao mehur od sapunice. Iz „evropske perspektive“, imate ljudska prava i za vas važi demokratija sve dok se ne dokaže da ste Srbi. Za Vensana Dežera Kosmet može biti „kamenčić u cipeli“ koji „žulja“ Srbiju na njenom „evropskom“ putu[12] (kao što je, iskreno, za nas Korzika kamenčić koji ponekad zažulja Francusku), ali za rodoljubive, nacionalno svesne i obrazovane građane Srbije, to je kamen-temeljac naše države, nešto za šta su žrtvovani toliki životi naših predaka, zahvaljujući kojima i mi danas postojimo, ali i naših savremenika, onih najvrednijih među nama koji su 1999. hrabro i časno branili svoju zemlju i narod, ili onih koji i dan-danas bivaju na Kosmetu napadani i ubijani samo zato što ne žele da napuste svoju rodnu grudu. Stoga je odricanje od Kosmeta jednako rušenju temelja sopstvene države, i nešto što pokazuje krajnje odsustvo savesti, obzira, poštovanja i zahvalnosti prema onima koji su svoje živote položili u oslobođenju i odbrani Srbije, počev od Kosovskog boja, pa sve do agresije NATO-a i današnjeg vremena. Nema druge reči koja takvu gnusnu i sramotnu rabotu može tačnije da imenuje od veleizdaje.

Na primeru Kosmeta neposredno je vidljivo da je perspektiva „evropskih integracija“ jednaka dezintegraciji Srbije, povlačenju granica unutar njene teritorije koje se obmanljivo i drsko nazivaju „integrisanim prelazima“. Zato čitav ovaj dominantni, pervertirani govor o „integracijama“ treba da prikrije pravu suštinu stvari, a to je siledžijsko razbijanje naše države. Teritorijalni integritet (granice) Srbije mogu se nesmetano kršiti i prekrajati, ali se teritorijalni integritet (granice) Kosova ne smeju ni pipnuti. Ništa novo, ista dvolična i razbojnička politika bila je u slučaju granica SFRJ i njenih republika (opet, sem Srbije, koja se uvek predstavlja kao izuzetak, „presedan“, nekakav istorijski jedinstven i nečuven primer države nasilja nad drugim, ne-srpskim narodima). Kao što se i danas primeri evropske dvoličnosti mogu videti, recimo, u slučaju Hrvatske i Slovenije koje takođe imaju nerešene teritorijalne sporove, koji katkad prerastu u ozbiljnu zategnutost, ali ni jednu ni drugu to nije ometalo na „evropskom putu“. Taj put se otvoreno nudi i Kosovu. Ne čudi da se među uslovima koji se postavljaju pred Kosovo da bi dobio „Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju“, nigde ne pominju kosmetski Srbi. Srbi su za „Evropu“ uvek građani drugog reda, manje važni od svih ostalih. Sa njima će se već oprobanim metodama, pomoću štapa i kanapa, i nešto malo virtuelne šargarepe „evropske perspektive“. Takođe, u svim susretima i razgovorima na relaciji Srbija-EU-Kosovo, ne vidi se šta albanska strana gubi. Za Kosovo, naravno, nije nikakav problem da prizna Srbiju bez Kosova. Kao što za Tačija nije nikakav problem da razgovara, posredno ili neposredno, sa Dačićem kao premijer takve krnje Srbije. Ali, za Srbiju bi itekako trebalo da bude problem priznanje Kosova van Srbije, kao što bi za Dačića trebalo da bude problem što, makar posredno, razgovara sa Tačijem jer time priznaje njegovu samozvanu funkciju, a time i nezavisnost Kosova (kao što je poseban problem i što se ništa ne zamera EU na njenoj otvorenoj pro-albanskoj, bolje reći, anti-srpskoj politici). Na žalost, Dačić ovde ne vidi nikakav problem; on se, naprotiv, ponosi svojom „hrabrošću“ što se susreo sa Tačijem. Pa kad je on mogao da učini takvo „veličanstveno herojsko delo“, „žrtvujući se“ za „dobrobit“ Srbije, zašto onda neki tamo radnici ne bi mogli da čiste sneg?![13]

Diskurs „srpskih“ i evropskih činovnika prepun je ovakvih odurnih izokretanja, floskula kojima se vređaju zdrav razum i osećaj časti i samopoštovanja. Na prvom mestu, upadljivo je ponavljanje pohvala EU upućenih „srpskoj“ vlasti za „hrabrost“ koju ispoljava u razgovorima oko Kosova. Tako npr. Štefan File ističe „hrabrost u teškim vremenima za proces proširenja“[14] i „konstruktivno angažovanje“ Srbije[15], a Jelko Kacin „hrabre odluke srpske vlade“[16]. Tako „hrabrima“, treba da nam se pruži „jasna evropska perspektiva“ (File)[17], kako bismo konačno shvatili da je „budućnost Srbije jedino u procesu približavanja EU“ (Kacin)[18]. Ali, nije li ova „hrabrost“ aktuelne vlasti Srbije zapravo izdajnički kukavičluk i ludost? U čemu je hrabrost ne suprotstavljati se moćnijem (EU), tj. „hrabro“ ići protiv volje vlastitog naroda koji je, na žalost, nemoćan? „Srpska“ vlast je naravno „konstruktivna“ u pristajanju na politiku Brisela i Prištine, ali rezultat te politike je de(kon)strukcija naše zemlje. Nije li, zatim, ludost u ovom trenutku bezglavo srljati u maglu „evropske perspektive“? Jer, ima li EU kao takva perspektivu i budućnost (koja nije maglovita)? Kakva je perspektiva njenih pojedinih članica, Grčke, Španije, Slovenije, drugih zemalja koje tresu ekonomska i finansijska kriza, i prateći socijalni protesti? Osim toga, koliko cinično u našem slučaju zvuči Fileova izjava da je „najbitnije da se i EU i zemlje kandidati osećaju udobno tokom procesa proširenja“ i da se taj „zamah održi“[19]. Jel' treba da se osećamo udobno što nam se, na putu evropskog „proširenja“, vlastita država sistematski i nezadrživo sužava?! I kada logično strahujemo i pitamo se koji deo njene teritorije je sledeći na redu otkidanja u tom evropskom „zamahu“ otimanja, jug Srbije, Vojvodina ili Sandžak? Ili cinična Dežerova izjava da je „Srbija ključna zemlja u regionu“[20]. Pre bi se moglo reći da je nezavisno Kosovo (da ne pričam o Hrvatskoj koja 1. jula ulazi u EU) „ključnije“ jer se njemu i njegovim interesima sve podređuje. Na kraju, svaki građanin ko je iole patriotski orijentisan bi se s pravom uznemirio i, da ne kažem nešto teže, negodovao kada bi čuo da dokazani „prijatelji“ Srbije poput Gvida Vestervelea ili Jelka Kacina hvale „srpsku“ vlast. Jer kada Vestervele pozdravlja njen „napredak“ i poziva je „da ostane na tom putu“[21], a Kacin tvrdi da se „Srbija kreće u dobrom pravcu“[22], jasno je da je reč o našem nacionalnom nazadovanju na putu u totalnu propast. A kada Karl Bilt kaže da je „napredak veći nego što smo očekivali“[23], to samo znači da Srbija, čak i za ponekog evropskog funkcionera, iznenađujuće brzo „napreduje“, gledano iz naše, srpske perspektive, ka potpunom samouništenju. Ipak, jadni predstavnici „srpske“ vlasti, ne samo da ne brinu zbog podrške istaknutih srbomrzilačkih  persona, nego se tom podrškom još hvale i ponose, graktajući da datum pregovora „samo što nije“, k'o da većinu naroda Srbije to uopšte zanima i k'o da će time nešto stvarno dobiti. Sem, razume se, „benefita“ daljeg nacionalnog slabljenja i ponižavanja. Taj „benefit“ nam je, kad je EU „usrećitelj“ i „spasitelj“ u pitanju, unapred zagarantovan.

„Evropska perspektiva“ je za Srbiju, što se tiče njenog istinskog napretka i konkretnih dobitaka, maglovito nejasna, ali je zato u pogledu nazadovanja i vidljivih gubitaka, sumorno jasna. Predsednik EU Herman Van Rompej, prilikom nedavne dodele Nobelove nagrade za mir EU, izjavio je: „Želimo da Evropa ponovo postane simbol nade“[24]. Što se nas i „Evrope“ tiče, ovo može da zvuči „samo se vi nadajte“. A ako „nada umire poslednja“, onda bi pre ove „evropske“ nade trebalo da umre Srbija. Pokušajmo da učinimo sve što je u našoj moći da se to ne desi.