Postparadna represija

Prvi čin

Kako je zapravo došlo do otkazivanja "Povorke ponosa"? Najava paradiranja sopstvenom seksualnošću ulicama Beograda od samog početka nije uživala simpatije većine građana. Ipak, jednom delu publike, kako se vreme za održavanje "Povorke ponosa" približavalo, sve manje su se dopadale i najave pojedinih navijačkih grupa da će, kao odgovor na "Kvirijinu" provokaciju nazvanu "Vazelin za Uroša"[2], razbiti gej paradu[3]. Obični ljudi uvek su na strani žrtava nasilja. Stoga su mnogi građani mislili da LGBT aktiviste (LGBT je "politički korektna" skraćenica za "lezbo, gej, biseksualnu i transseksualnu populaciju") treba ostaviti da na miru iskoriste svoje pravo okupljanja i demonstriranja.

Međutim, dva dana uoči Parade, na blogu čije je ime "Beogradska Povorka ponosa 2009", a koji je nosio zvanični znak Organizacionog odbora parade, najavljeno je da će na početku skupa biti izvršeno "ceremonijalno paljenje državne zastave Republike Srbije u znak protesta protiv uporne institucionalne diskriminacije nad LGBT populacijom u Srbiji". "Ovaj protestni gest", stajalo je dalje u saopštenju, "koji je potpuno legitiman oblik iskazivanja nezadovoljstva u jednom demokratskom društvu, ima za cilj da privuče pažnju srpske i svetske javnosti na upornu diskriminaciju institucija Republike Srbije nad LGBT populacijom u ovoj zemlji"[4].

O nameravanom protestnom paljenju srpske zastave odmah su izvestili tabloidi[5], a vest se munjevito proširila i sajber prostorom. Reakcija je bila opšte ogorčenje zbog ovakvog poteza. "Ova država troši 400.000 evra da bi toga dana platila policiju da obezbedi gej paradu, a oni spaljuju državnu zastavu!" – bio je srditi komentar većine čitalaca[6]. "To, to – samo upalite zastavu!", radovali su se navijači[7]. Jer, oni su znali da bi obični policajci, koji su imali da zaštite LGBT demonstrante, nakon paljenja državne zastave i sami uzeli pendreke u ruke i pridružili im se u dovođenju "protestanata" u red.

Zvanični Organizacioni odbor, međutim, ogradio se od ovakve akcije. Ipak, kod mnogih je ostao utisak da tu "ipak nečeg ima". Sa jedne strane, na naslovnoj stranici oficijelnog portala gej parade[8], među organizacijama koje su joj pružale podršku, nalazio se i znak Anarho-sindikalističke inicijative, čiji su članovi inače poznati po javnom spaljivanju zastava[9]. Sa druge strane, i pojedini gej aktivisti sami su ranije, na svojim blogovima, postavljali fotomontaže na kojima su izazivački prikazivali srpsku državnu zastavu u plamenu[10]. Zbog svega toga, demantije članova Organizacionog odbora da oni neće da spaljuju srpsku zastavu mnogi nisu ozbiljno shvatali.

Sa ogorčenim građanima na svojoj strani, navijači su zaista mogli da probiju policijski kordon i nanesu ozbiljne povrede LGBT demonstrantima. Iako je najavljen dolazak 5.000 policajaca, u MUP-u su procenjivali "da bi sa suprotne strane - navijača i ekstremista - moglo da bude i duplo više"[11]. Policija je imala informacije o dolasku navijača PAOK-a iz Soluna, u dogovoru sa navijačima Partizana, kao i o pristizanju fanova Olimpijakosa, kao gostiju zvezdaša[12]. Očekivalo se i prispeće grupe navijača iz Sofije, kao i iz Republike Srpske. "Najstrašnije je to što se deca po školama organizuju da dođu i što će biti puno maloletnika", tvrdila je policija[13]. Posle stravičnog događaja sa francuskim navijačima, policija zaista nije imala iluzije o opasnosti koja je pretila i LGBT aktivistima, i policajcima iz kordona.

Navijači su ne samo najavljivali bacanje molotovljevih koktela, već su, prema rečima Slobodana Homena, državnog sekretara u Ministarstvu pravde (Utisak nedelje, 20. septembar) bili pokupovali sve lovačke praćke koje domet huliganskih projektila povećavaju na 200 metara. Prema izjavi predstavnika policije, bili su spremljeni i "topovski udari", baklje, kamenice, bejzbol palice i drugi "rekviziti". Da je gej parada održana, kao što se planiralo, u uskim uličicama, u centru grada, u Beogradu bi, tog 20. septembra, sigurno pala krv. A verovatno bi bilo zapaljeno i "pola grada", kako je to procenio bivši ministar policije, Boža Prelević[14].

"Da je došlo do parade", objašnjavao je Prelević, "najverovatnije bi stradala i imovina građana. Policija i država ne treba da štite samo ljudska prava gej populacije, nego i ljudi čija se imovina nalazi na mestu održavanja skupa. Ako je to visokorizičan skup, nigde u svetu im ne bi dozvolili da se okupljaju gde oni hoće. (...) Ali, gej aktivisti ovog puta pokazali su preterani egzibicionizam, jer su odbili sve što je manje egzibicionističko od njihovog prvobitnog plana i što ne bi zapalilo pola grada", zaključio je Prelević.

Drugi čin

Pošto su organizatori odustali od parade, različiti medijski i politički servisi Druge Srbije započeli su propagandnu kampanju pod nazivom "država je kapitulirala pred fašistima". Pri tome se definicija "fašiste" sve više širila, sve dok se dok nije došlo i do same Srpske pravoslavne crkve i njenih velikodostojnika.

Helsinški odbor odmah je zatražio sudsko gonjenje "klerofašističkih i desničarskih pokreta Obraz, Srpski narodni pokret 1389 i Naši"[15]. Već pominjani Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, najavio je da će javni tužilac pokrenuti postupak za zabranu organizacija kao što su "1389, Obraz i Dveri" (Utisak nedelje, 20. septembar). Pominjanje Dveri u ovom kontekstu bilo je potpunio besmisleno, jer se ova NVO, od samog osnivanja, vrlo odgovorno i pažljivo ponašala u svom društvenom i političkom delovanju, i uvek bila daleko od svakog ekstremizma. Verovatno je državni sekretar pomešao "Dverjane" sa "Našima". Ali ako je i tako, javnom tužiocu neće biti baš lako da ni kod 1389, Obraza i Naših dokaže "udruživanje radi vršenja diskriminacije", "ugrožavanje ustavnog poretka" ili štagod da je neophodno da se te organizacije zabrane.

Teško je, naime, navesti neku konkretnu izjavu ili čin koje su dolazile od zvaničnika ovih triju organizacija, a koji bi se mogli tako okvalifikovati. To do sada, naime, nije uspeo da učini ni jedan jedini drugosrbijanski glasnogovornik. Uostalom, glavni pozivi na nasilje u ovoj zemlji – prizivanje "gvozdene metle", "španskih lomača" i "modernizacije, sa Srbima ili bez njih" – i nisu dolazili iz 1389. i sličnih organizacija, već upravo od strane onih koji sada, okupljeni u gomili za linč, u glas uzvikuju "Hapsite ih, hapsite ih!".

Sa druge strane, ako već hoćemo da budemo do kraja objektivni, utisak je i da kod nekih od članova ovih organizacija ima nečeg pomalo nepromišljenog, pa i izazivačkog... To verovatno dolazi od mladosti njenih vođa, kao i od ogorčenja zbog nesposobnosti nacionalne elite, kako političke tako i kulturne, da bolje zaštiti nacionalne interese.[16] Ipak, činjenica da su neke od vođa ovih organizacija trenutno u zatvoru – Mladen Obradović, iz "Obraza" i Miša Vacić, iz "1389", pristojnim ljudima nalaže da se uzdrže od kritičkih ocena, sve dok se ne vidi za šta će ovi momci biti stvarno okrivljeni i koliko će ozbiljno te inkriminacije uopšte biti potkrepljene.

Ono što se, međutim, već sada događa jeste nastojanje evroatlantskih medija da, nakon stigmatizacije ovih organizacija kao "fašističkih", njihovu stigmu pokušaju da "preliju" i na druge antiglobalističke organizacije. Tako je B92, u svojim vestima o reakciji na zahteve za zabranu "ultradesničarskih organizacija", zlobno napomenuo da su "`Obraz` i `Pokret 1389`, organizacije koje su se zajedno sa DSS našle u nedavno održanoj porodičnoj šetnji"[17]. Time je "fašistička" stigma sa Obraza i 1389 "razmazana" ne samo po Dverima (koje su upriličile šetnju), kao i po DSS-u (čiji su pojedini funkcioneri prisustvovali šetnji), već i po svim učesnicima Porodične šetnje – uključiv i decu. Izgleda da B92 ovu manifestaciju, zbog njenih izrazito "dobrih vibracija", pitomosti i vedrine, ne može dovoljno da prekrije "medijskom kiselinom" kako bi je njeni gledaoci mogli konačno "ideološki da svare". Zato je bilo potrebno da se i na ovaj način pokuša da se Porodična šetnja kompromituje i prikaže kao "ekstremizam" i "ultrafašizam"[18].

Boško Jakšić je u "Politici" takođe spremno utvrdio da je "`Nacionalni stroj`, `Obraz` i `Pokret 1389` iz mraka istorije izvukla nova srpska politička misao" (pazite samo kakva formulacija!), i da su svi ti nasilnici i fašisti "iako takvi, ili baš zato što su takvi, postali izvođači ozbiljnih radova iza kojih stoji – Crkva"[19]. "Kako mantijama ne priliči puška, mada i takvih ima, zapaljivom retorikom regrutuju dobrovoljce za krstaške ratove sa sekularnom državom", grmeo je Jakšić, sa stranica "Politike", protiv SPC – baš u najboljem maniru posleratnih novinara-politkomesara.

A da bi i najviši predstavnici SPC mogli da dođu pod udar zakona, sasvim ozbiljno je, sutradan, javio i B92. Ova tv stanica je ceo dan, u svojim informativnim emisijama, ponavljala izjavu Saše Gajina, predstavljenog kao "asistent na pravnom fakultetu Union" (premda je on jedan od oficijelnih predstavnika Koalicije protiv diskriminacije[20], koju, između ostalih, čine i NVO Labris - Grupa za lezbijska ljudska prava i Gayten LGBT) da bi vladika Amfilohije Radović mogao biti osuđen na tri godine zatvora zbog "govora mržnje". Naime, kao što je objašnjavao objektivni i neutralni Gajin, ako državni tužilac pažljivo analizira šta je zapravo vladika Amfilohije rekao u svojoj izjavi o gej paradi[21], lako će pronaći "ocenu da je Povorka ponosa `Sodoma i Gomora`, što može da se podvede pod odredbu `javno izlaganje poruzi`, dok se formulacija `drvo koje ploda ne rađa siječe se i u oganj baca` može podvesti pod krivično delo `javna pretnja aktivnostima koja spadaju u krivična dela`"[22]. Stoga je Gajin, preko B92, sasvim ozbiljno savetovao državnog tužioca da što pre povede proces protiv vladike Amfilohija i SPC.

Zamenik glavnog urednika "Politike", Dragan Janić, takođe je, u svom tekstu, zahtevao da se, osim počinioca nasilja na beogradskim ulicama "identifikuju i... nalogodavci"[23], pozivao BIA-u da sakupi ne samo "podatke o grupama i ljudima koji organizuju nasilje", već "i o onima koji iza njih stoje", i upozoravao da se "ideologija na kojoj je narasla aždaja sa kojom se društvo sada suočava nesmetano širi godinama i to ne samo po ulicama nego i po školama i fakultetima". "Društvo, zapravo, ima posla sa spregom navijačkih i desničarskih grupa i mafijaških klanova koji traže političku podršku desno orijentisanih partija", objašnjavao je vezu srpskih nacionalista i narkomafije Janjić, i zahtevao hitnu akciju BIA-e, policije, pravosuđa i celog državnog aparata (NATO ipak još nije spominjao).

I E-novine su kao saučesnike i jatake "profašističkih" organizacija odmah nabrojali ne samo "uticajne institucije poput Srpske pravoslavne crkve", već i "desničarske partije" i "razne analitičare..."[24]. Posebno su E-novine upozorile sve nadležne da su se "danima uoči najavljene Parade ponosa, na web sajtu Nove srpske fašističke misli smenjivali homofobični i preteći tekstovi koji su najavljivali nerede, obračune, borbe po ulicama, razbijanje Beograda…"[25]. Pošto su identifikovali Janjićeve "podstrekače i nalogodavce", E-novine su dostojanstveno prepustile policiji, BIA-i i državnom tužiocu da do kraja odrade preostali deo posla.

Konačno, u identifikaciju onih koji stoje iza "fašista" i koji su njihovi pravi nalogodavci, uključio se i Svetislav Basara, u "Danasu". On je zahtevao od policije i BIA-e da strpaju u zatvor ne samo "nasilnike" , već i "da uhapse promotere i prinadležne ideologe srpskog banditizma"[26]. Naime, objašnjavao je liberalni Basara, ti "huligani ...samo sprovode u delo `patriotizam`, onakav kakvim ga zamišlja Koštunica, a teoretski uobličavaju Vukadinović i Antonić". Kako su Koštunica, Vukadinović i Antonić, imenom i prezimenom, ti, od Janjića traženi, "podstrekači i nalogodavci", Basara je logično zahtevao da policija treba "da uhapsi (te) promotere i prinadležne ideologe srpskog banditizma". Tako je naš književnik svoju novinsku kolumnu veoma uspešno "umetnički transferisao" u denuncijantsko-žandarsku poternicu.

Epilog

"Lov na veštice", koji je u Srbiji započeo nakon 20. septembra očigledno da je obol koji vlast mora da plati zbog neuspešne realizacije još jednog domaćeg zadataka, određenog iz Vašingtona i Brisela. Jer, gej parada u Knez Mihajlovoj bila je, izgleda, još jedan zahtevani dokaz podobnosti Srbije da može biti primljena u EU. Ne samo da su ambasadori vodećih zemalja iz EU u Beogradu pisali srcetrogateljna saopštenja podrške "Paradi ponosa", već nam je i znameniti Jelko Kacin, izvestilac EU za Srbiju, svečano objavio da "Srbija na putu ka punopravnom članstvu u EU, mora položiti veliki ispit demokratije, kroz stvaranje svih neophodnih uslova da jedan takav događaj prođe bez provokacija i incidenata" i izrazio "uverenje da će jedan takav događaj pokazati da se društvo u Srbiji modernizovalo i približilo EU i njenim osnovnim vrednostima "[27].

I sad, pošto se 20. septembra ipak pokazalo da se društvo u Srbiji nije "modernizovalo i približilo EU i njenim osnovnim vrednostima", a bojeći se da bi nam evrobirokratija mogla uskratiti jedino što ćemo od nje dobiti za svoju servilnost – ukidanje ponižavajućih viza, naša vlast je rešila da pohapsi tridesetak mladih nezadovoljnika i da najavi zabranu tri njihove organizacije. Huligani su huligani. I ako je neko zbilja kršio javni red i mir zaslužio je svoj "mesec kopanja krompira" u Padinskoj skeli. Ali, sve preko toga – uključiv i zabrane organizacija, ma koliko marginalne one bile – prestaje da bude policijska i postaje čisto politička stvar. Policijska intervencija tim zabranama namah se pretvara u jasnu političku represiju.

Većina slobodnomislećih ljudi u Srbiji već je uverena da smo predmet tzv. meke okupacije. Nju simbolišu zarobljeni mediji i teledirigovani političari. Ali, sa političkom represijom – zabranom raznih organizacija i hapšenjem njihovih lidera – više nećemo imati "meku" okupaciju. Dobićemo pravu, "tvrdu" okupaciju. A svako onaj ko je želeo Srbijom tako da vlada veoma brzo se pokajao. Ima li sadašnja vlast i jedan razlog da veruje da tako neće biti i ovoga puta?

Zato je teško verovati da će vlast želeti da ode predaleko u najavljivanoj represiji prema ovim organizacijama. Ali, ono što se svakako može očekivati jeste snažno nastojanje ideološki pravovernih medija i NVO da tu vlast neprestano gura u obračun sa poslednjim džepovima aktivnog otpora prema hegemoniji Vašingtona (i Brisela) u Srbiji. Parlamentarna opozicija već je uspešno neutralisana podelama (SNS i SRS) i zamorom materijala (DSS), a zatim efikasno medijski marginalizovana. Kao što su pokazali događaji pre i posle 20. septembra, ona kao da više nema ni ideje, niti snagu da nešto preduzme.

Aktivni otpor, međutim, još pruža intelektualna, medijska i politička "gerila". Reč je o sistemskoj kontra-eliti, koja svoje uporište ima na univerzitetu, u pojedinim medijima i u autohtonim nevladinim organizacijama. Ta subverzivna kontra-elita aktuelno teško može da ugrozi sistem, ali potencijalno za njega može biti veoma opasna. Ona je, naime, rasadnik ideja i akcija koje lako mogu da "zapale" društvenu scenu prezasićenu "benzinskim isparenjima" koje konstantno proizvodi ekonomska kriza, kao i arogancija briselsko-vašingtonske birokratije. Ta varnica, koja neprestano seva po rubovima sistema, uvek može da padne na sasušeno tlo radničkog nezadovoljstva, srednjoklasne socijalne frustriranosti ili opšteg osećaja nacionalne poniženosti. Plamen koji tako nastane mogao bi da probudi iz anestetičkog dremeža sindikate, opozicione stranke i istinske profesionalce u medijima, ili, ako do toga ne dođe, da podstakne stvaranje sindikata, stranaka i medija bližih stvarnim potrebama društva.

To bi moglo ugroziti ceo sistem laži, manipulacije i pljačkaškog porobljavanja. Zato su ta mesta intelektualnog i političkog "varničenja" naši ideološki komiteti prepoznali kao poslednji izvor opasnosti za njih i njihove poslodavce. Sistem je već ušao u završnu fazu ekonomskog, političkog i medijskog zaokruženja. Ali, ta faza konačnog porobljavanja društva neočekivano je ugrožena, na jednoj strani ekonomskom krizom, a na drugoj strani žilavim otporom socijalnih i nacionalnih idealista-buntovnika (kojih u Srbiji ionako nikada nije manjkalo). Zato je, pre konačnog zgasnuća svake autentične životne energije ovoga društva, neophodno utuliti i one poslednje iskre koje ideje slobode i pravde prirodno proizvode.

Evo nas na još jednoj raskrsnici i u još jednoj važnoj bitki. Svi koji čitaju ovaj tekst njeni aktivni su učesnici te bitke. A po tome da li će se ovakvi tekstovi i dalje moći čitati, vrlo brzo će se moći znati ko je u toj bitki pobedio.