Priština se Vašingtonskim sporazumom na godinu dana „odrekla“ da aplicira za prijem tamo gde i inače ne može da uđe

Dejan Zlatanović: Da li ovaj sporazum može jednog dana biti rušen u Skupštini Srbije? I da li je on uopšte validan, jer je potpisan u trenutku kada mi nemamo saziv skupštine, predsednika skupštine, a i nemamo ni izabranog premijera?

Đorđe Vukadinović: Oni su se, formalno, bar minimalno pokrili time što su konstituisali skupštinu. Mada, naravno, konstituisanje skupptine nije završeno dok se ne izabere predsednik i rukovodeća tela, ali su verifikovali mandate, tako da mi imamo „poluskupštinu“. A „poluimamo“ i Vladu, jer je ona prethodna, kako bih rekao, još uvek u funkciji – makar, u izvesnom smislu, u tehničkom mandatu.

Na stranu i to što predsednik, i kad imamo i kad nemamo skupštinu, nije taj koji je nadležan da potpisuje takve stvari, a pogotovo ne bez konsultacije. No, vidim da su bukvalno juče, ili prekjuče, oni obezbedili neku načelnu i blanko podršku Vlade, koja mu je time, na neki način dala prerogative i mandat za to. Iako je to Vlada za koju je pitanje da li i koliko i sama ima mandat i prerogative. Ali nemojte imati iluzije. To što se jednom potpiše, teško se vraća – kao i kada je bila reč o „Briselskom sporazumu“.

Doduše, jedino što je, koliko-toliko utešno u ovom konkretnom slučaju jeste to što je ovo toliko apsurdno da će u velikoj meri biti i teško sprovedeno. Po običaju, opet će biti sprovedene stvari koje nama ne odgovaraju. (A, praktično, više ili manje, sve nam ne odgovaraju.)

Priština se nije ni našta obavezala, sem da godinu dana neće tražiti prijem u međunarodne organizacije. Pa, naravno da neće tražiti prijem, jer je očigledno da im u poslednje vreme sa prijemima loše ide

Priština se nije ni našta obavezala, sem da godinu dana neće tražiti prijem u međunarodne organizacije. Pa, naravno da neće tražiti prijem, jer je očigledno da im u poslednje vreme sa prijemima loše ide, što zbog naše akcije „otpriznavanja“, što zbog toga što se Rusija i Kina, pa i neke druge zemlje poput Španije, suprotstavljaju priznavanju „Kosova“ (što je, da budemo realni, i glavni razlog relativne uspešnosti ove naše akcije). Ali, svejedno. Formalno gledano, dakle, tih desetak, petanest povlačenja priznanja jedini je rezultat i uspeh ove vlasti i naše diplomatije. Kažem, dve trećine toga obezbeđeno je direktnim angažmanom, pre svega, Moskve i Pekinga – a mi se sada obavezujemo da tu akciju obustavimo?!

A na šta su se obavezali oni? U ovom trenutku, Kosovo prosto ne može nigde da uđe. Dakle, oni su se obavezali na nešto što i ne mogu da ostvare – da neće tražiti prijem tamo gde inače ne mogu da uđu. A mi smo sebi vezali ruke, ponižavajuće vezali ruke time što smo rekli da nećemo nastaviti, eto, tu jedinu uspešnu, ili relativno uspešnu liniju borbe protiv nezavisnosti „Kosova“. Na svim drugim frontovima smo, što zbog pritiska, što zbog svoje krivice i gluposti – kapitulirali. Govorimo o državi. Znači, to nije nikava simetrija, iako piše „na godinu dana, i mi i oni“. To smo, nadam se, objasnili.

Elem, najverovatnije dobar deo toga što je potpisano neće biti sproveden, pa nas to donekle teši. E, da. Amerika obećava i neke pare, ali te pare su, naravno, krediti koji se moraju  vraćati. A i „velikodušno“ se nudi kako će da preuzme, odnosno da „posreduje“ oko Gazivoda. Pa će oni i njihova energetska agencija da učestvuje u tome i da presuđuje oko opravdanosti zahteva i da nam deli naše pare, odnosno raspodeljuje koliko će sredstva, novca i energije iz Gazivoda pripasti Beogradu, a koliko Prištini. Eto, to vam je još jedna tačka ovog sporazuma. I to će verovatno pokušati da primene, kao što će i ovaj moratorijum, nažalost, biti primenjen. Ovaj put, željeznica i ostale stvari – to je na dugom štapu. Ali će se, nažalost, verovatno ući i u gradnju toga.

Bez sumnje, jeste faktičko priznavanje kada vi sa njima kao ravnopravnom stranom potpisujete sporazum. Pa, onda kažete – „nismo mi potpisali sa njima, nego sa Amerikom“

Ovo nema, kako bih rekao, direktne formalno-pravne implikacije u smislu državnog statusa, ili formalnog priznanja „Kosova“. Ali ovo, bez sumnje, jeste faktičko priznavanje kada vi sa njima kao ravnopravnom stranom potpisujete sporazum. Pa, onda kažete – „nismo mi potpisali sa njima, nego sa Amerikom“. A, onda vas predsednik Amerike, a pre toga Grenel, demantuju i kažu da smo ipak mi potpisali, a da su oni „samo garant toga što je potpisano“.

Dakle, u roku od tri sata šta god izjavi Aleksandar Vučić bude demantovano. I to bude demantovano ne od „zlobne opozicije“, „zlonamernih tviteraša“ i ljudi na društvenim mrežama, već bude demantovano od strane glavnog američkog pregovarača i od američkog predsednika. Pa, sada neka im Vučić kaže da „lažu“! Vučić je juče rekao (ovo je citat): „Ovo je bilateralni sporazum sa SAD, a ne sa nekom trećom stranom“. A onda ta Amerika, preko Grenela i Trampa, kaže: „Ne, mi smo tu samo da obezbedimo garant potpisa, kao neka vrsta garanta da će sporazum biti sproveden“.

U varijanti Aleksandra Vučića i SNS deluje kao da oni misle da je suverenost to što ćeš svakome dati ono što ti traži

Naravno da i od ishoda američkih izbora zavisi šta će sa tim sporazumom biti. Ali, nezavisno od ishoda tih izbora, mislim da se nastavlja poguban trend spoljnopolitičke katastrofe, inače, a posebno kada je reč Kosovu i Metohiji. Pokazuje se da takozvana nezavisna, suverena politika, koja doduše nije laka, nikada nije laka, ali u varijanti Aleksandra Vučića i SNS deluje kao da oni misle da je suverenost to što ćeš svakome dati ono što ti traži. Pa, ćeš nekome dati, ne znam, Bor, nekom ćeš dati i autoput, nekom ćeš dati energetski sistem, nekom metro - a Nemcima sve ostalo – pa ćeš tako da zadovoljiš svaku svetsku silu. (Ovi ostali su bili Amerikanci, Rusi, Kinezi i Francuzi.) To nije suverena politika.

Nezavisna suverena politika podrazumeva da vi stvarno vodite računa o sopstvenim nacionalnim i državnim interesima. Aleksandar Vučić i srpska politika pod vođstvom SNS-a i Vučića nalikuje loptici u fliperu

Dakle, nezavisna suverena politika podrazumeva da vi stvarno vodite računa o sopstvenim nacionalnim i državnim interesima. Aleksandar Vučić i srpska politika pod vođstvom SNS-a i Vučića nalikuje (ja nemam bolju sliku, evo možda mi vi pomognete, ili neko ko nas gleda) loptici u fliperu. Loptica u fliperu leti levo-desno, kako je piknu, kako odleti i kako se odbije. E, ta, dakle, loptica u fliperu – nije autonomna, nezavisna i suverena politika. Odnosno, koliko je ta loptica u fliperu suverena i nezavisna – isto toliko je i Vučićeva politika suverena i nezavisna.

Mislili smo da ne može gore od Briselskog sporazuma, ali nas je Aleksandar Vučić demantovao – ispostavilo se da može i gore! I ne samo gore, nego bih rekao i komičnije i farsičnije. I Kumanovski sporazum je bio težak i bolan i ponižavajući u nekim aspektima, da se ne lažemo. To je bio sporazum posle jednog rata u kome smo, doduše, sačuvali nešto obraza i infrastrukture – ali naravno da je to bio poraz. (Da se ne lažemo, Kumanovski sporazum jeste bio poraz.) Da li ćemo to zvati „kapitulacijom“, „polukapitulacijom“, „nepovoljnim sporazumom“, to je druga stvar. I sporazumi sa Hrvatskom posle „Oluje“ (mislim na Erdutski sporazum) bili su loši,kapitulantski i nepovoljni. Ali ovakve farse i ovakvog blama kakav izaziva pogled na ovaj Vašingtonski sporazum – zaista nije bilo u srpskoj istoriji.

Videti još: Đorđe Vukadinović: Briselski sporazum – diplomatski galimatijas sa potencijalno fatalnim posledicama

Dokumenti: Tekst Sporazuma o „ekonomskoj normalizaciji odnosa“ Srbije i Kosova*