Rusija i srpski evroatlantizam

Još u najavi, poseta Medvedeva izazvala je pravu provalu antirusizma u drugosrbijanskim medijima. Antirusizam je, naravno, sasvim legitiman stav. Ali, ono što je sporno jeste neverovatno licemerje viđeno u poplavi tekstova i komentara koja nas je zadesila uoči 20. oktobra.

Isti oni koji su širokogrudo odmahivali rukom na upozorenje da će jednostrana primena SSP koštati Srbiju na desetine miliona evra, sada su se strašno uzbudili zbog sto hiljada evra koliko je plaćen orkestar od sto truba. Isti oni koji su nas ubeđivali da je Srbija „među najmanje zaduženim zemljama Evrope po glavi stanovnika“ i da je „savladavanje krize nemoguće bez spoljne finansijske podrške“, odjednom su se prepali kredita od milijardu evra, koji Medvedev donosi sa sobom, i počeli da zabrinuto pominju „prezaduženost“ i „buduće generacije koje će sve to morati da vraćaju“. Isti oni koji nam neprestano pune uši pričama o blagodetima stranih investicija i koji su nas uveravali da je sjajno što smo čitav „Sartid“ prodali za 23 miliona dolara, odjednom su se strašno zabrinuli „šta će biti sa našom ekonomskom samostalnošću ako Rusi nastave da kupuju srpske firme“ i „nisu li nas Rusi već opljačkali“ kada su platili polovinu NIS-a „bednih“ 450 miliona dolara. Isti oni koji su nas sve vreme učili da je Srbija Kosovo izgubila još 1912. i da je tu činjenicu NATO samo potvrdio dok nas je pre deset godina bombardovao, odjednom su se opsetili da je Srbija ipak mogla da spase Kosovo „samo da se Rusi nisu kukavički povukli sa prištinskog aerodroma 1999“...

Ovo licemerje gotovo epskih razmera bilo je praćeno i teškim medijskim manipulacijama. One su pre pristajale sirovoj ratnoj propagandi iz 1939, nego „najvišim evropskim standardima objektivnog novinarstva“ iz 2009. Iz istorije je izvlačeno sve što je Ruse moglo da prikaže u rđavom svetlu – od pokolja u Katinskoj šumi 1939. do silovanja po Berlinu 1945. – i od toga je pokušavana da se izgradi platforma za jednu novu pojavu u Srbiji: za rusofobiju. Medvedev je prikazivan kao „diktator“, Rusija kao „imperija koja se širi“, ruski ambasador kao „gubernator“, a čak je i postavljanje spomenika Puškinu poslužilo kao predmet cinizma i izrugivanja. Galama, cika i bes čuli su se sa svih strana i čovek se jedino mogao zapitati šta je to tačno dovelo do tolike provale zlobe i netrpeljivosti u našim „proevropskim“ (zapravo proameričkim) medijima.

I zaista, ko god da je mislio da će se 20. oktobra odigrati samo rutinska poseta jednog predsednika Srbiji, već na osnovu upotrebljene količine negativne propagande morao je da shvati da se ipak dešava nešto važno. Još jedan, posredni dokaz da je dolazak Medvedeva u Srbiju važan politički čin bile su iznenadne optimističke poruke o „evropskoj budućnosti Srbije“ koje su počele stizati iz Brisela. Takođe nas je sve začudila i neočekivana pomirljivost evrobirokrata u vezi otkazivanja gej parade. Obe pojave su morale da se povežu kako sa posetom Medvedeva, tako i sa promenom raspoloženja koje se videla u našem javnom mnenju.

U Srbiji je, naime, došlo do primetnog pada evroentuzijazma kako kod stanovništva, tako i kod elite. U našoj javnosti ne samo da je zabeleženo smanjenje podrške evrointegracijama za 6 posto, već su se sve više i sve češće mogli čuti ozbiljni evroskeptički argumenti. Nadalje, razočaranje vašingtonsko-briselskim odbijanjem da se Srbiji da makar jedna konkretna „šargarepa“, i pored bezrezervne „kooperativnosti“ ovdašnjih administracija,sve se teže prikrivalo čak i u vladajućoj koaliciji. Naša politička klasa je počela sve ređe da koristi onu znamenitu mantru da „EU nema alternative“. A mnogi pripadnici elite, u ličnom kontaktu, nisu krili bojazan da su vizne olakšice možda jedini realni dobitak koji Srbija, kao nagradu za „privrženost evroatlantskim vrednostima“, može očekivati u narednih nekoliko godina.

Niko od tih uglednika, naravno, još neće se usuditi da javno kaže bilo šta od navedenog. Ali, mnogi će vam od njih u poverenju reći da se „to sa EU izgleda zaglavilo“ i da bi bilo dobro „razmisliti o nekoj realnoj alternativi“. Uostalom, Tadićeva nedavna pluralizacija naših strateških partnera u spoljnoj politici jasno pokazuje da je vreme, u kome se Srbija, bez zadrške, prepuštala vođstvu Vašingtona ili Brisela, počelo neumitno da prolazi

Upravo u tome možda i leži tajna pojačane nervoze naših glavnih medijskih dušebrižnika koja se javila uoči posete Medvedeva. Srbija je, naime, prinuđena da počne da razmišlja o alternativi EU. Ta razmišljanja su, naravno, još uvek nesistematična i konfuzna. Ali, ona u budućnosti mogu da dovedu u pitanje ono što se već smatralo svršenim poslom. A taj, kako je izgledalo, obavljeni posao upravo i jeste politička i ekonomska pacifikacija Srbije. Jer, uzdizanje Rusije kao sve važnijeg srpskog ekonomskog i spoljnopolitičkog partnera istovremeno predstavlja i pojavu saveznika koji nam može pomoći da ne moramo pristajati baš na sve ucene koje nam dolaze iz Brisela i Vašingtona. To je važna činjenica koja značajno olakšava političku poziciju Srbije, daje nam samopouzdanje i proširuje nam manevarski prostor.

Kako bi parirali ovom izvlačenju Srbije iz položaja večnog političkog maloletnika, pripadnici našeg evroreformskog propagandnog stroja povremeno ubacuju i jednu „rezervnu priču“. Ona glasi da Rusija zapravo hoće da Srbija postane članica EU, kako bi unutar nje imala jednog važnog saveznika. Ova priča se još i dodatno obrazlaže time da jedino moćna superdržava kakva će biti EU može dovesti do osamostaljenja evropskih naroda od SAD i do ograničavanja američke hegemonije na ovim prostorima.

Problem sa ovom tezom je u tome što pretpostavlja da su Rusi naivni i da više vole „goluba na grani“ nego „vrapca u ruci“. Ako ikada postane članica EU, uticaj malene Srbije u njoj, a naročito nakon lisabonskih promena, biće zaista minimalan. Još je od toga važnije da će Srbija, pre nego što joj se dozvoli ulazak u EU, biti toliko temeljito „isprana“ od svake „politički nekorektne“ ideje da će uticaj Rusije čak i u samoj Srbiji biti sveden na minimum. Takva Srbija, višestruko provučena kroz medijsko-ideološku „varikinu“, sigurno manje može da znači Rusiji od zemlje koja je ostala izvan NATO i EU struktura i nastoji da održi neutralnu poziciju u odnosu na svetske sile.

Još je manje realistična priča o srpskoj pomoći Rusiji u njenom pokušaju da izvuče EU ispod kontrole SAD. Svako ko prati američku politiku u Evropi i vidi njen uticaj, posebno na Britaniju i Nemačku, razume da će SAD pre izazvati rasturanje EU nego što će dozvoliti da ona izraste u samostalnu stratešku političko-ekonomsku silu. Naivno je pretpostaviti da će SAD mirno posmatrati rađanje i osamostaljenje evropske superdržave i da Rusi računaju na takav razvoj događaja. Pogotovo je naivno misliti da Rusi očekuju nekakav važan srpski doprinos tome.

Naravno, Rusi nikada neće Srbima reći javno: „Nemojte u EU“. Ako je to izbor koji su Srbi legitimno napravili, Rusi tom izboru neće prigovarati. Ali, govoreći nakon sastanka sa Tadićem, Medvedev je upotrebio jasnu formulaciju: "Rusija će i dalje podržavati teritorijalni integritet i suverenitet Srbije i to na bazi međunarodnih normi. Međutim, podržaćemo i druge odluke Srbije, kao što su one vezane za evropske integracije". Dakle, naglasak je na „odluci“ Srbije, a ne na nekakvom objektivnom srpskom interesu, kojeg priznaje i Rusija, interesu da se „integriše“ u EU. Ako je Srbija već odlučila da uđe u EU, „Rusija nema ništa protiv evropske perspektive Srbije“, reći će to isto Konuzin. Rusija svakako da neće odgovarati Srbiju od izbora kojeg je ova već načinila. Ali, Rusija svakako neće ni gurati Srbiju u EU, niti ona, za tako nešto, ima želje.

Pitanje je, samo, koliko bi Rusija stvarno podržala moguću odluku Srbije da ostane izvan EU. Rusija je izvukla pouke iz svojevremenog imperijalnog prenaprezanja SSSR i ne želi da sebi komplikuje život tamo gde joj to nije neophodno. Rusiji ne treba obogaljeni saveznik kog će morati da izdržava. Zato je Rusija veoma oprezna u aktivnom pomaganju evroskeptičkih snaga u Srbiji, a one su prvenstveno koncentrisane u nacionalnom delu političkog spektra. Rusija tim snagama daje više moralnu podršku, nego što im pomaže materijalno – dakle, ne onako kako to čine vašingtonske i briselske strukture. Između ostalog i zbog te razlike u logističkoj pomoći, nacionalne snage se nalaze u osetnom povlačenju pred uigranom i dobro opremljenom kolonom evroatlantista.

Ali, ekonomska kriza povećava opšte nezadovoljstvo u Srbiji, što može dati novu šansu nacionalnim snagama. Rusija sigurno neće gurati Srbiju u političku avanturu. Ali, ako bi Srbija, bilo zbog arogancije evrokratije, bilo zbog unutrašnje promene srpskog javnog mnenja, ostala van članstva u EU, Rusija je ne bi ostavila na cedilu. Srbija bi, to je sada sasvim jasno, mogla ozbiljno da računa na pomoć i podršku Rusije u očuvanju samostalnosti i istinskog narodnog suvereniteta.

To je ključna poruka ove Medvedevljeve posete. Ona je demonstrirala snagu i prijateljstvo. Upravo je to ono što je Srbima u ovom trenutku najpotrebnije. Srbi su, posle 5. oktobra, verovali da su tu snagu i prijateljstvo našli u Vašingtonu i Briselu. U ovih devet godina, međutim, mogli su se uveriti na mnogim pitanjima – od Kosova, pa do pitanja viza – da tamo za Srbe, nažalost, izgleda da postoji samo snaga, ne i prijateljstvo. Sa prijateljskom Rusijom pored sebe, Srbiji će biti lakše da odgovori na pitanje kako i kuda dalje. Sa prijateljskom Rusijom pored sebe Srbiju će možda ponovo poželeti da pridobiju i njeni američki i evropski „partneri“. I možda će se ponovo setiti da su nam nekada bili ne samo „partneri“, već saveznici i prijatelji. Zato je ova poseta podsećanje ne samo na istorijski događaj od pre 65 godina. Ona je i podsećanje svih nas na ono što smo nekada bili, i ono što bismo ponovo mogli da budemo: saveznici i prijatelji.