Спремте се, спремте – избори!

Речи које почињу дванаестим словом азбуке обележиле су политичку сцену Србије у протеклих месец дана.

1. К као Косово

После сусрета двојице премијера и договора о договору о интегрисаним прелазима, као и договора о договореном Фонду у који ће се сливати наплаћене даџбине од стране царинских служби, али и договора о почетку договарања о паралелним институцијама на Северу, други чин ове српске драма почеће сусретом председника Србије Томислава Николића и "председнице Косова" Атифете Јахтјаге.

Бивши лидер напредњака и сам осећа ону врсту нелагодности која је и Бориса Тадића мучила када је као председник који је устоличен милионском бирачком подршком морао да посматра полуге власти у другим рукама током прве Коштуничине владе.

Парадокс јесте у томе што би Николић требало да има онај политички утицај као и његов претходник јер је странка, чија је изборна листа носила његово име, победила на парламентарним изборима и формирала већину, али како време пролази он се све теже мири са „председничким мандатом у оквиру уставних надлежности“ и жели да његов крст буде трн у оку осталима чије ноге клецају под теретом „крстића“.

Видно узнемирен због „неискрене“ посете премијера Хрватске Зорана Милановића и схватајући то игнорисање од стране Владе као рукавицу у лице у тренутку када неспретно покушава да са Македонијом и Црном Гором опере флеке које је направио са другим бившим југословенским републикама, он зна да укључујући се у решавање косовског проблема он најмање може да изгуби, јер су председнички избори и евентуални други мандат још увек довољно далеко, али сигурно је да неће дозволити да премијер Дачић однесе макар листиће од ловорика после сваког позитивног помака у тој рововској борби.

2. К као Косовска Митровица

Други шамар који је добио, не само председник, већ и Влада био је скуп у Косовској Митровици под називом „КиМ је душа Србије“.

На том скупу упадљиво је било присуство председника Општине Крстимира Пантића који је као награду за политичку послушност добио и место заменика директора Канцеларије за КиМ.

Ничег спорно у свему томе не би било да поруке које су послате у виду Декларације са поменутог митинга нису заправо косовска агенда Демократске странке Србије и других антиевропских партија које траже проверу уставности постигнутих бриселских споразума, као и прекид преговора све док се не постигне свеобухватно решење.

Да ли је та Декларација заправо подсећање председника на изворну и непромењену Резолуцију и његов недавни пораз у Парламенту, да ли је то нови моменат у односима Срба са севера и нових власти, да ли њихови политички желе да продубе подељеност између Владе и председника страхујући да су они први на реду ако бриселски преговори буду настављени, остаје да се види, али оно што је сигурно, иако је Косово готово на последњем месту од наведених разлога за скраћивање мандата Владе, јасно је ко би од нових избора имао директне користи.

3. К као криминал

Везе политичара са Шарићевим кланом, Мишковић у пратњи полиције на гробљу, Милан Беко саслушан у полицији....

Наслови таблоида који су заменили судске пресуде из дана у дан држе јавност у тензији која сужава свест и активира примитивне емоције код већине становништва.

Осветољубивост, бес, огорченост, идолопоклонство – све су то разлози због којих први потпредседник Владе убедљиво води као најпопуларнији политичар у држави. Али, после уздизања на такво брдо обично следи пад са планинских висина.

Пре једне деценије Србија је преживела „Сабљу“ која је увучена и корице пре него што је прописно и употребљена.

Скалпел или перорез Александра Вучића могао би постати прави институционални мач само онда ако га користи, не рука, већ разум, не истраживање јавног мњења, већ државотвроност.

3. К као „ Кју клукс клан“

Иако су нове власти покушале да покажу како домаћој, тако и страној јавности да је политичка промена која се летос догодила заправо достигнуће демократског процеса, да они нису револуционари, да ће се Србија посветити и себи и међународним обавезама, друштвени потреси који су се десили као последица детронизације Демократске странке су толико видљиви да их чак ни функционери владајућих странака не могу игнорисати.

Паљење војвођанске заставе, прављење спискова „страних плаћеника и домаћих издајника“, укидање пресуде Младену Обрадовићу, легитимизација параполитичких/парамилитарних организација и присуство министра правде на скуповима са познатом иконографијом је само инерција клатна које се заљуљало и које под хитно треба вратити у равнотежу.

Србија је једно шешељевско, социо-националистичко, демагошко дивљање деведесетих једва преживела. Политичке метастазе из тог времена мировале су на маргинама или биле игнорисане од стране постпетооктобарских власти довољно дуго да евроинтеграцијску хемотерапију преживе.

Тај осми путник показује своје пипке охрабрен неадекватним одговором Уставног суда и како време пролази биће све теже санирати штету коју су „њихови“ спремни да направе.

4. К као камера

Избори као да висе у ваздуху иако готово рефлексно прваци владајуће каолиције у глас говоре да су односи стабилни.

Свима је јасно да ће евентуално добијање датума за почетак преговора бити заправо датум за почетак предизборне кампање која се на нижим таласним дужинама води увелико, а на националном нивоу фреквенца је све већа тако да је и аматерски радари могу регистровати, али и дешифровати невешто упаковане најаве могућег распада Владе.

Ивица Дачић и његова партија трпе ударце са свих страна и готово да се и јавно види жал за бившим коалиционим партнером који је сада изгледа ближи напредњацима него онима са којима су правили програмске споразуме о сарадњи, укљичивали у међународне организације, рехабилитовали их и историјски се мирили пред камерама.

Као да је премијер свестан да му неко припрема судбину Војислава Коштунице који је као мањински премијер (прва подударност) у свом другом мандату (друга подударност) био задужен за вођење државне политике према Косову (трећа подударност) па је 2008. године са власти отишао у дубоку опозицију без изгледа да у скорије време буде у комбинацији за нову владајућу већину.

Скривена камера је само још једно скидање рукаваца у сукобу који тиња још од почетка.

Трагови  апотеозе Владе избијају на површину и никаква хапшења или нови скандали то не могу сакрити.

Кобно слово прати нас у стопу и што би кафански аналитичари рекли: „ Када четнички војвода отцепљује Косово, а социјалиста враћа Краља у отаџбину, када Динкић опет узима кредите, онда смо заиста отишли у ...“.