Srbija i "verolomna EU"

U svom obraćanju javnosti Boris Tadić nije uspeo da prikrije razočaranje i gorčinu zbog zaključka Evropskog saveta kojom je odluka o prijemu Srbije u status kandidata prolongirana do marta. Tadić se čak drznuo da prvi put, doduše bez konkretnih navoda, kritikuje, kako je rekao, svoje kolege iz EU da nisu ispunili ono što su rekli.

Da je ova odluka ipak ozbiljno uzdrmala redove demokrata, postalo je jasno nakon ostavke ministra za evrointegracije Božidara Đelića. Posle nekoliko promašenih obećanja i poigravanja sa datumima važnih političkih koraka na putu Srbije ka Evropi, Đelić je, navodno pod bremenom moralnog imperativa, podneo ostavku. Razume se uz zaklinjanje da će ostati veran putu koji nema alternative. Naravno, nije nam ni na kraj pameti da lamentiramo nad sudbinom Đelića koji je svoju neiscrpnu energiju i entuzijazam već usmerio ka izvršenju novih radnih zadataka, a još manje da ga neumereno hvalimo zbog ovog, ruku na srce, na srpskoj političkoj sceni retko viđenog poteza.

Pre dolaska na srpsku političku scenu Đelić je kao mladi finansijski stručnjak od poverenja zadužen za sprovođenje neoliberalnog programa ekonomskih reformi zauzimao visoke pozicije u zemljama nastalim posle sloma Sovjetskog Saveza. U periodu 1991-1992. godine bio je savetnik ministra finansija Poljske, a od 1992. do 1993. savetnik vršioca dužnosti predsednika Vlade Ruske Federacije Jegora Gajdara i ministra privatizacije Anatolija Čubajsa.

Đinđić je imao strategiju za Kosovo i bio je ubeđen da će njegov diplomatski genije staviti međunarodnu zajednicu pred svršen čin.

Đelić je, dakle, bio čovek od poverenja, koji se mogao poslati na ovako odgovorne zadatke i neko ko naravno savršeno dobro poznaje političke odnose i običaje u zapadnom političkom miljeu iz kojeg je i potekao. Može se osnovano pretpostaviti da je Đelić upućivao obećanja srpskoj javnosti tek nakon što je ta ista obećanja dobijao od zapadnih političara sa kojima je bio u stalnoj komunikaciji. I sigurno je da se više puta našao u čudu kada je shvatio da je obmanut. Edukovan u kulturi poverenja i odgovornosti za javno izgovorenu reč, on je i posle brojnih razočaranja zadržao refleks poverenja, što ga je posle još jedne pogrešne prognoze koštalo funkcije potpredsednika Vlade. Partnerski odnosi podrazumevaju da obe strane govore istinu i ispunjavaju preuzete obaveze i obećanja. To je pravilo koje važi u političkoj kulturi zapadnih zemalja i koje je Đelić očigledno uzimao zdravo za gotovo, verujući da je Srbija postala integralni deo porodice demokratskih zemalja. Pokazalo se međutim da za Srbiju, odnosno srpske političare, važe neki drugi standardi opštenja i političkog ponašanja, pa čak i u slučaju Đelića. Pobedom demokratske opcije 2000. Srbija je stekla poziciju partnera u odnosima sa takozvanom međunarodnom zajednicom. Bar su nam tako govorili naši zapadni prijatelji dok su nas tapšali po ramenu i obasipali nas neumerenim obećanjima. Kada je euforija minula, zaboravilo se na obećanja. Istini za volju, nismo mi baš toliko lakoverni pa da u sve te bajke poverujemo. No, verovali smo i nadali se da ćemo neuporedivo lakše u partnerskom odnosu rešavati sva otvorena pitanja sa našim američkim i evropskim prijateljima.

Kosovo je tada od strane međunarodne zajednice tretirano kao demokratsko pitanje, pa se činilo savršeno logičnim da su dolaskom nove demokratske vlasti u Srbiji stvoreni preduslovi da se i oko ovog pitanja postigne kompromisno rešenje. Nakon ekspresnog izručenja Miloševića Hagu nije bilo nikakve sumnje da tadašnje srpske vlasti sa punim poverenjem gledaju na ključnu ulogu međunarodne zajednice u pravednom rešavanju kosmetskog problema. Možemo samo pretpostaviti koliko je veliko i gorko bilo razočaranje pokojnog premijera Đinđića kada je shvatio da je nakon krupnih i po njega moguće fatalnih ustupaka međunarodnoj zajednici bio, prosto rečeno, izigran i ostavljen na milost i nemilost atentatorima. Koban je po svemu sudeći bio njegov zahtev da se pitanje Kosmeta stavi na dnevni red i konačno postigne pravedno i na međunarodnom pravu zasnovano rešenje.

Đinđić je imao strategiju za Kosovo i bio je ubeđen da će njegov diplomatski genije staviti međunarodnu zajednicu pred svršen čin. Njegov prethodnik, Milošević je takođe verovao da ima šansi u diplomatskom nadmudrivanju sa zapadom. Činilo se tada da mu je potpisivanje Dejtonskog mirovnog sprazuma dalo za pravo. No, treba imati na umu jednu činjenicu. Dejtonsko dostignuće je bilo poduprto herojskom borbom srpskog naroda u BiH i velikim odricanjima Srbije koja je odlučno pomogla ratne napore svoje braće u Republici Srpskoj. Sve dok je Milošević u svetskoj i domaćoj javnosti demonizovan i nazivan balkanskim kasapinom, ili u najblažoj varijanti jakim čovekom iz Beograda, stvari su po njega išle dobro. Ali onog trenutka kada je ponet dejtonskim lovorikama poverovao laskanju stranaca da je faktor mira i staabilnosti i partner bez koga se ne može, počeo je njegov sunovrat.

Milošević je naravno bio više puta prevaren i sigrurno je morao gajiti duboko podozrenje i sumnju u odnosu na pregovarače koje mu je slala takozvana međunarodna zajednica.

Milošević je naravno bio više puta prevaren i sigrurno je morao gajiti duboko podozrenje i sumnju u odnosu na pregovarače koje mu je slala takozvana međunarodna zajednica. Već na prvom koraku rešavanja jugoslovenske krize, jednim delom i pod snažnim pritiskom tadašnje opozicije on je nesmotreno prihvatio arbitražu Badinterove komisije. Bio je to verovatno plod pogrešnog uverenja da će Evropa ispoštovati ključna načela na kojima počiva njen demokratski poredak, među kojima najistaknutije mesto zauzima vladavina prava. Odluka profesora Badintera bila je poražavajuća po Jugoslaviju, ali je zato mnogima otvorila oči. Na delu je bila neprincipijelna koalicija moćnih koja ne preza od brutalne upotrebe dvostrukih standarda.

Miloševićeva diplomatija je naravno shvatila s kim ima posla i svi kasniji dogovori i ugovori koje je međunarodna zajednica pre ili kasnije pogazila su više bili posledica iznudice i taktiziranja, a nikako poverenja. I konačno kada je nakon Dejtona izgledalo da je Milošević pobedio, dobio je nož u leđa otvaranjem kosovske krize. Naime, Dejtonskim sporazumom međunarodna zajednica je garantovala teritorijalni integritet i celovitost tadašnje državne zajednice Srbije i Crne Gore, a samim tim i Srbije. Takvom verolomstvu se neoprezni Milošević nije mogao nadati. Kasnije je prema Srbiji primenjena doktrina tvrde sile u izvođenju SAD, sa brutalnim diktatom u Rambujeu i još brutalnijim zločinačkim bombardovanjem Srbije.

Miloševićev naslednik na kormilu Srbije, Vojislav Koštunica na političku scenu je stupio kao zagriženi pristalica evrintegracija. Koštunica je takođe verovao da će izručenjem čelnih ljudi Miloševićevog režima steći poverenje međunarodne zajednice i da će Srbija biti nagrađena visokim stepenom integracije u Evropsku uniju i kompromisnim rešenjem kosmetskog pitanja. Iz aktuelnog političkog konteksta gledano zvuči čudno, ali Koštunica je bio prvi protagonista politike i EU i Kosovo. Tako postavljenoj strategiji principijelno se nema šta zameriti ukoliko ste uvereni da je možete sprovoditi sa iskrenim partnerom ili bar sa partnerom koji vam prikriveno ne radi o glavi. Možda će Koštunica jednom i reći zašto je kao iskusan političar naviknut na balkanska politička šibicarenja tako lako naseo na diplomatske ujdurme i ofanzivu šarma međunarodnih diplomata, a pre svih ozloglašenog Havijera Solane. Poznato je da je upravo Solana imao ključnu ulogu u ubeđivanju Koštunice da pristane na referendum o nezavisnosti Crne Gore. Naravno, ne možemo isključiti mogućnost da je u ovom slučaju po sredi bio neki složeniji aranžman u kojem je Koštunica opet izigran. Bilo kako bilo, Koštunica je izvukao pouke i napravio radikalni ali realistični politički zaokret. Još uvek ne odustajući od ideje o ulasku u EU, on je zahtevao garancije za teritorijalni integritet i celovitost Srbije kada uđe i tokom procesa integracija.

Koštunica je takođe verovao da će izručenjem čelnih ljudi Miloševićevog režima steći poverenje međunarodne zajednice i da će Srbija biti nagrađena visokim stepenom integracije u Evropsku uniju i kompromisnim rešenjem kosmetskog pitanja.

Koalicija Koštunica–Tadić polomila se na pitanju strategije evropskih integracija i Kosova. Demokrate su sa puno samopouzdanja i već toliko puta viđene vere u sopstvene pregovaračke sposobnosti i dobronamernost međunarodne zajednice nastavile politiku i EU i Kosovo. Svi ustupci koji su učinjeni na zahtev međunarodne zajednice pravdani su pogubnom tezom da se do povoljnog rešenja može doći samo uz saradnju i partnerski odnos. Zagovornici takvog pristupa nas i sada nakon očiglednog kraha politike partnerstva uveravaju da će naše pregovaračke pozicije oko Kosova jačati sa stepenom integracije u EU jer će nas tada tobože više uvažavati. Reč je naravno o već toliko puta viđenoj igri kojom se odricanje od vitalnih nacionalnih interesa pravda nekom budućom, boljom integrisanijom partnerskom pozicijom sa EU, kako bi nas oni konačno doživeli kao iskrene evropejce. To bi nam onda, tvrde zastupnici ove strategije, omogućilo da zajedno sa našim evropskim prijateljima rešimo pitanje Kosova na način da i mi nešto dobijemo. Problem je samo u tome što je igra postavljena tako da se lestvica koncesija koje Srbija u procesu evrointegracija treba da ispuni, podiže sve više, pa bi se moglo dogoditi da na kraju tog puta ostanemo bez države i većeg dela naroda.

Srbija će u EU ući za najmanje 10-ak godina, a to je više nego dovoljno vremena da se primenom mera iz arsenala meke imperije koju predstavlja EU i tvrde imperije oličene u SAD, svede na granice pre Berlinskog kongresa. Ipak, povoljna okolnost za nas je evidentna sveopšta kriza koja je zahvatila zapadnu civilizaciju, a koja se manifestuje pre svega kao kriza vrednosti postmoderne države. Mi smo, nažalost, imali tu nesreću da na svojoj koži osetimo sve bogatstvo užasnog arsenala kojim su nas nemilosrdno zasipale obe imperije. Dugoročno gledano, čini se da nam mnogo više zla nanosi doktrina meke liberalne imperije čiji je idejni otac britanski diplomata i, gle čuda, posrednik u pregovorima Beograda i Prištine Robert Kuper. U svojim radovima Kuper zastupa primenu politike dvostrukih standarda za države koje pripadaju predmodernoj fazi razvoja. To konkretno znači da su u diplomatskim i svim drugim kontaktima sa takvim zemljama dozvoljena sva sredstva.

Čestitog evropskog postmodernog diplomatu ne treba da grize savest zato što je beskruplozno slagao ili prevario nekog kolegu koji pripada svetu samodovoljnih nacionalizmom zadojenih država devetnestog veka. Na delu je očigledna obnova kolonijalne političke doktrine i psihologije sa elementima diskriminacije i rasističkog prezira. Tadić je dakle prevaren kao nekada Milošević, Đinđić, Karadžić, Koštunica i mnogi drugi. A vrhunac perverzije i pokazatelj opake moći doktrine meke imperije je njena sposobnost da javnost ubedi u verolomnost srpske politike i političara. Ipak, najviše bi trebalo da nas brine to što izjave naših političara i diplomata sve više podsećaju na žalopojke indijanskih poglavica koje je beli čovek lažljivog jezika izigrao po ko zna koji put. Kako su završili naivni Indijanci dobro je poznato, a ni mi, nažalost, nismo daleko od njihove tragične sudbine.