Srbija - kolonija, da ili ne?

Listajući „Prosvetinu“ enciklopediju iz 1959. godine bio sam prijatno iznenađen. Samo 14 godina posle strahovitog višegodišnjeg rata (i svetskog i građanskog!) praćenog velikim razaranjem i još većim ljudskim žrtvama, tadašnja Jugoslavija uspela je da napravi enciklopediju koja je i po sadržaju i po tehničkoj opremljenosti bila na visokom nivou. Enciklopedija obiluje fotografijama objekata koji su podignuti za samo 14 godina u ratom opustošenoj i sankcijama Informbiroa pritisnutoj zemlji. Za ovu priliku izdvojio bih brojne industrijske objekte koji su, praktično iz pepela, nicali širom zemlje.

Tadašnje vlasti nisu čekale ni Godoa, ni strane investitore, niti bilo koga trećeg, već su rešavale ogromne probleme, sa onim što se ima i onako kako se može. Rezultati su bili očigledni i impresivni na svim poljima. Stvorena je odlična osnova za dalji intenzivan i svestrani razvoj.

Od petog oktobra 2000. i promena koje su usledile prošlo je takođe 14 godina. Osećale su se i 2000. posledice ratova, sankcija i agresije NATO pakta, ali je startna pozicija bila znatno bolja nego 1945. Izgledalo je da su sasvim realna očekivanja građana da dolazi opet period intenzivnog razvoja i znatnog porasta životnog standarda.

Danas je jasno da od toga ne samo da nema ništa, već je situacija posle 14 godina još mnogo lošija i to na gotovo svim poljima! Za poslednjih 14 mirnodopskih godina zabeležena je veća degradacija i propast privrede, posebno industrije, nego u periodima najvećih kriza i ratova!

Sagledavajući šta je to što je omogućilo svestrani razvoj od 1945. do 1959, a što je nedostajalo poslednjih 14 godina, izdvojio bih sledeće faktore:

1. Suverenitet

2. Razvoj industrije i energetike

3. Oslonac na sopstvene snage

SUVERENITET

Sloboda i suverenitet uslov su svakog razvoja, u bilo kojoj oblasti, pa je ključna politička odluka koja je omogućila brzi razvoj FNRJ (Federativne Narodne Republike Jugoslavije) bilo „istorijsko NE“ izrečeno Informbirou 1948. Integracija u savez komunističkih zemalja tada nam je nametana kao imperativ, ali su naše vlasti odlučno i energično branile i odbranile suverenitet i pravo na sopstveni izbor. Ne ulazeći u bilo kakve druge analize (Jugoslavija – Srbija, socijalizam – kapitalizam, ...), naglašavam da je potpuni politički suverenitet „uslov svih uslova“, odnosno da samo suverena država može da se uvrsti u red razvijenih i bogatih. Ne postoje bogate kolonije, još manje se to može reći za njihove stanovnike. Postoji svakako i obrnuta korelacija, odnosno samo ekonomski jaka država može sebi da obezbedi potpuni suverenitet.

Za razliku od 1948, nosioci vlasti od 2000. ni u jednom trenutku nisu bili dovoljno jaki, hrabri i odlučni da kažu NE zahtevima EU i SAD i to je najvažniji uzrok našeg propadanja, jer su interesi EU i SAD uvek bili nadređeni interesima naše zemlje. Umesto sopstvenog izbora, koji je Zapad svojevremeno toliko hvalio, danas nam se svim sredstvima nameću „evroatlatske integracije“ kao jedina mogućnost. EU već odavno je prestala da bude zajednica dobro uređenih i ekonomski jakih država i pretvorila se u sredstvo za širenje NATO pakta radi kolonizacije istočnoevropskih zemalja i nametanja hegemonije SAD celom evropskom kontinentu. Siromaštvo se širi Evropskom unijom, mi smo sve siromašniji i u sve težem položaju što se više približavamo EU. Put ka EU nama su pretvorili u Prokrustovu postelju, ali je on i dalje forsiran kao put bez alternative! U oblasti ekonomije, uprkos pogubnim posledicama, bez pogovora su sprovođeni svi zahtevi SB (Svetske banke) i MMF (Međunarodnog monetarnog fonda).

O posledicama koje mere SB i MMF imaju na privrede siromašnih zemalja pisao je i ekonomista Erik S. Reinert u knjizi "Globalna ekonomija – kako bogati postaju sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji" (trebalo bi da je pročitaju naši političari i ekonomisti). Analizirajući primenu preporuka SB i MMF u nekim zemljama Južne Amerike, Afrike i bivšeg komunističkog bloka, Reinert eksplicitno zaključuje da iste ekonomske teorije koje su stvarale kolonijalizam, danas stvaraju neokolonijalizam, jer od globalizacije, kako je sprovode SB i MMF, koristi imaju samo bogate države, dok siromašne zemlje ponovo bivaju pretvorene u kolonije. Reinert navodi da je primenom mera SB i MMF veliki broj zemalja Afrike do te mere osiromašen, da tamo više niko i ne pominje ekonomiju razvoja, već se sasvim prešlo na „palijativnu ekonomiju“ sa ciljem da se samo malo olakšaju posledice ekstremnog siromaštva (palijativna terapija u medicini se primenjuje u poslednjim stadijumima malignih oboljenja sa ciljem da se olakšaju muke pacijentima kojima su dani odbrojani). Nažalost, i naša ekonomija je sve bliže ovom stadijumu.

Da zaključim: očuvanje suvereniteta kao osnovnog preduslova za dalji razvoj svakako je dovoljan razlog da se odustane od integracije u EU (brojne druge da i ne pominjemo!), jer bi ta integracija podrazumevala gubitak suvereniteta, bez naznake kada bi i kako on mogao ponovo da se uspostavi. I premijer Holandije Mark Rute je primetio da je EU kao Hotel Kalifornija (u pesmi Iglsa), možete da uđete, ali ne i da izađete. Kada nam ovolike uslove postavljaju za ulazak, šta mislite kako bi tek bilo ako bismo poželeli da izađemo? Što bi se reklo u narodu: dala baba groš da se uhvati u kolo, a dala bi deset da može da se pusti.

RAZVOJ INDUSTRIJE I ENERGETIKE

U razvoj FNRJ krenulo se svom snagom sa sloganom „industrijalizacija i elektrifikacija zemlje“. Znalo se da bez izgradnje i razvoja sopstvenog elektroenergetskog sistema ne može da bude razvijana industrija, a bez razvoja industrije, zemlja ne može da izađe iz siromaštva i zaostalosti. Raspolagalo se više nego oskudnim sredstvima, ali se ipak ulagalo u razvoj strateški najvažnijih privrednih grana. Nicale su elektrane i fabrike i do 1959. stvorena je odlična osnova za dalji intenzivan razvoj elektroenergetskog sistema i sopstvene industrije. Naš ekonomista Dr Mlađen Kovačević navodi da je u periodu 1955.-1990. prosečna stopa rasta industrijske proizvodnje u Srbiji bila 7% godišnje.

Nasuprot tome, poslednjih 14 godina išlo se u suprotnom smeru. Ne samo da ništa novo nije razvijano i građeno, već je i sve ono što su generacije decenijama stvarale gotovo sasvim uništeno za samo nekoliko godina. 1989. mogli smo da se ubrojimo u srednje razvijene industrijske zemlje. Čak i posle ratova, sankcija i NATO agresije, veći deo industrijekih kapaciteta bio je očuvan. Umesto punog angažovanja na tome da se obezbede poslovi i pokrene proizvodnja kako bi industrija što pre došla do obrtnih sredstava i nastavila normalno da radi, usledila je kriminalna privatizacija. Strateški gledano, privatizacija je predstavljala najveću i najkriminalniju degradaciju srpske ekonomije u istoriji. U toj degradaciji, poseban akcenat je bio na industriji.

Prave razmere uništavanja srpske industrije uglavnom se kriju od javnosti, tek povremeno ispliva poneki podatak. Tako je 2013. na RTS, u emisiji Oko, objavljen podatak da će Srbiji biti potrebno oko 30 godina da bismo, uz industrijski rast od preko 7,5%, dostigli nivo iz 1989.

Radi sticanja što realnije slike o razmeri katastrofe, treba nam i malo matematike. Rast od 7,5% godišnje znači da na kraju godine imate 107,5% = 1,075 puta više od onoga što ste imali na početku. Sa ovih 1,075 započinje se druga godina, pa se na kraju druge godine ima 1,075 h 1,075 = 1,075² puta više. To znači da se na kraju tridesete godine ima 1,075³⁰ = 8,75 puta veća industrijska proizvodnja, nego na početku prve godine, odnosno približno 9 puta treba da poraste industrijska proizvodnja, da bi se dostigao nivo iz 1989! Drugačije rečeno, industrijska proizvodnja danas je skoro 9 puta manja nego 1989. godine! Da zlo bude veće, navedeni podaci se odnose na industrijsku proizvodnju u Srbiji, a srpska industrija proizvodi još mnogo manje, pošto je dobar deo industrije danas u stranom vlasništvu!

Podatak da je industrijska proizvodnja u Srbiji danas gotovo devet puta manja nego pre četvrt veka jeste frapantan i u eksplicitnom obliku nigde nije dostupan, ali je dobijen na osnovu izjave Vidosave DŽagić, potpredsednice PKS (Privredne Komore Srbije) , dakle osobe kojoj su dostupni relevantni podaci. Naš ekonomista Dr Mlađen Kovačević navodi da je kurs dinara u 2013. bio precenjen za više od 95%, pa ovu činjenicu treba imati u vidu kada se gledaju frizirani statistički podaci (prikazane vrednosti približno su dvostruko lošije!). Imajući ovo u vidu, podatak o 8,5-9 puta manjoj industrijskoj proizvodnji mnogo je bliži zvaničnoj statistici, a da se radi o realnom podatku govore ne samo avetinjski opusteli gradovi u kojima umesto fabrika danas rade samo kladionice, kockarnice i poneka banka, nego i činjenica da se sličan rezultat dobija i analizom broja industrijskih radnika.

Podatke o broju industrijskih radnika Politika je svojevremeno objavila na naslovnoj strani, uz komentar koji je profesor dr Ljubodrag Savić dao na „Postkrizni model razvoja 2011-2020.“. U Beogradu je broj industrijskih radnika smanjen sa 245.390 na 13.842 (na 5,64%!!!), u Kragujevcu sa 57.574 na 8.331 (14,47%), u Nišu sa 25.285 na 3.358 (13,28%), a u Novom Sadu sa 24.848 na 5.512 (22,18%). Ukupno, u četiri najveća industrijska centra u Srbiji, broj zaposlenih u industriji smanjen je sa 353.097 u 1990. na 31.043 u 2007. godini, odnosno na svega 8,79%!

Od 2008. do danas, broj industrijskih radnika u Srbiji nastavio je da se smanjuje, pa nema nikakve sumnje da je broj industrijskih radnika u najmanju ruku desetkovan za proteklih četvrt veka, što uz desetkovanu industrijsku proizvodnju, nesumnjivo ukazuje na genocidne razmere uništavanja srpske industrije.

U procesu uništavanja srpske industrije ništa se nije slučajno događalo, već je sve plod planskog i dobro osmišljenog nastojanja da se Srbija dovede u kolonijalni položaj. Potvrda za ovu tvrdnju može da se nađe i u već pomenutoj knjizi Erika S. Reinerta. On navodi da je Mongolija ostala bez 90% svoje ne tako male industrije za samo 2-3 godine upravo zato što je bila „najbolji đak“ u razredu starog komunističkog sistema i primenjivala sve savete SB i MMF, pa je tako vraćena u nomadsku privredu. Sve je rezultiralo drastičnim siromašenjem i padom standarda, jer se čak i u zemljama sa „neefikasnom“ industrijom živi mnogo bolje nego u zemljama bez industrije.

Reinert zaključuje da je danas situacija slična onoj iz prvog perioda globalizacije (od 1840. do 1. svetskog rata) kada su kolonijalne sile sve više razvijale industriju i bogatile se, dok su kolonijama branile razvoj industrije i sve više ih siromašile. Navodi i citat iz tog perioda koji predstavlja zastrašujuću paralelu sa današnjom politikom EU i SAD: „Ako počnu da shvataju povezanost između zabrane da se bave industrijom i sopstvenog siromaštva dozvoliti im da izvoze sirovine, da bi im misli potpuno otišle od ideje da se industrijalizuju, jer je to jedina tačka u kojoj se naši interesi razlikuju od interesa kolonija.“ Privredna struktura u siromašnim zemljama danas je slična strukturi kolonija, jer izvoze sirovine, a uvoze industrijsku robu i napredne usluge.

Dakle, ako želimo da izbegnemo kolonijalni položaj i ekstremno siromaštvo, uz insistiranje na suverenitetu, moramo da krenemo punom snagom u reindustrijalizaciju. Reinert smatra da samo razvoj industrije i naprednih usluga doprinosi rešavanju četiri velika problema u ekonomiji: povećanje dodate vrednosti, povećanje zaposlenosti, povećanje plata i eliminisanje deficita platnog bilansa.

Da bi se ponovo razvila industrija morala bi da se koriste proverena sredstva, koja su koristile i sve danas bogate države: carinska zaštita, jeftini krediti i poreske olakšice za industrijske grane koje treba da se razviju. SAD su visokim carinama (i do 100% za čelik) štitile svoju industriju skoro 150 godina i svim silama su se borile protiv ekonomskih teorija koje danas nameću drugima! Zato je dobro da se zahvalimo SB i MMF na „ekonomskim teorijama namenjenim za izvoz“ i da se držimo mudrosti koje su se držale SAD nakon sticanja nezavisnosti: „Ne slušaj šta ti Englez govori, nego gledaj šta Englez radi!“

Neophodnost reindustrijalizacije jeste razlog više da se odustane od integrisanja u EU. U suprotnom, pristupanjem EU, izgubila bi se mogućnost carinske (i ostale) zaštite svoje industrije, pa bismo svoje siromaštvo i nerazvijenost zacementirali kao trajnu kategoriju!

U razvoju industrije trebalo bi da se krene od onih grana koje su vezane za poljoprivredu, jer tako najbrže može da se postigne ono što se u ekonomiji naziva „trostruki monopol“, da ista zemlja ima i sirovinu i jaku industriju za preradu te sirovine i trgovinu za plasman dobijenih industrijskih proizvoda. U takvom sistemu javljaju se sinergijski efekti, jer se u ekonomiji dešava i ono što je u matematici nemoguće, da bude 2+2 > 4. Pre četvrt veka sve smo to već imali. Imali smo veoma razvijenu poljoprivrednu proizvodnju. Imali smo i veoma razvijenu prehrambenu industriju koja je mogla da preradi sve sirovine dobijene u poljoprivrednoj proizvodnji. Imali smo i veoma razvijenu trgovinu, i domaću, ali i onu izvozno orijentisanu. To je samo početak priče, jer su bili veoma izraženi i sinergijski efekti: poljoprivredu su pratili poljoprivredni fakulteti i instituti, kao i proizvodnja semena i sadnog materijala.

Poljoprivrednici su bili dobro opremljeni, bila je razvijena industrija poljoprivrednih mašina i mehanizacije, kao i hemijska industrija za proizvodnju veštačkih đubriva i sredstava za zaštitu bilja, ... Procesna industrija je pravila linije za stočnu hranu, kao i linije korišćene u prehrambenoj industriji. Rečno brodarstvo je obezbeđivalo plovna sredstva za najjeftiniji transport, a bila je razvijena i proizvodnja sredstava za železnički i drumski transport. Svu navedenu industriju pratili su fakulteti, naučni instituti i niz manjih firmi kao kooperanti ... Deo velike proizvodnje prehrambene industrije plasiran je na domaćem tržištu, čime je podsticana domaća trgovina, kao i razvoj turizma i ugostiteljstva. Izvozna preduzeća su sarađivala sa firmama za transport i špediciju, sa bankama i osiguravajućim kućama, ekonomskim institutima... Imali smo izvanredno razvijen sistem koji je odlično funkcionisao, zapošljavao mnogo radnika, punio budžet i donosio odličnu zaradu. Od svega toga danas gotovo da ništa nije ostalo, a i to malo što je preteklo, dobrim delom nije više u našem vlasništvu. I u ovoj oblasti, posle 2000. je vođena ekonomska politika koja može da se okarakteriše isključivo kao sračunata na izazivanje što veće štete. O tome svedoče brojni poljoprivredno industrijski kombinati koji su uništeni, ili predati u ruke strancima, a još i više fabrike (kompletno rečno brodarstvo!) koje više ne postoje. Ima li veće gluposti nego da se zatvore obe fabrike traktora u zemlji koja ima veliki broj poljoprivrednika čiji su traktori u proseku stari više od 30 godina?!

OSLONAC NA SOPSTVENE SNAGE

U okviru ove tačke dve teme će biti najviše analizirane: vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju i državna regulativa kao pokretač razvoja. U nekadašnjoj FNRJ parola „fabrike radnicima, zemlja seljacima“ označila je opredeljenje državnog vrha da se sredstva za proizvodnju dodele neposrednim proizvođačima. Ova mera je imala višestruko pozitivne efekte, ne samo na planu socijalne pravde i sigurnosti i smanjenju socijalnih razlika, nego i na ekonomskom planu. Mobilisano je i stavljeno u funkciju razvoja celokupno radno sposobno stanovništvo. Mogućnost da sami budu gospodari svoje sudbine dodatno je motivisala veliki broj ljudi koji su do tada bili na marginama, ili sasvim bez izgleda da se izvuku iz potpune bede. Višak vrednosti nije iznošen iz zemlje, nego je ulagan razvoj, jer su i radnici i seljaci želeli da poboljšaju svoje poslovanje. Ravnomerna raspodela podsticala je tražnju i bila još jedan generator razvoja.

U poslednjih četrnaest godina i na ovom planu rađeno je gotovo sve sasvim suprotno. Fabrike koje su već bile u vlasništvu radnika, bez ikakvog pravnog osnova, zločinačkim Zakonom o privatizaciji, država je prigrabila sebi (70% od svakog preduzeća) i krenula da ih krčmi kao Alajbegovu slamu. Zlatne koke (cementare, pivare, duvansku industriju, fabrike vode) odmah su dobili stranci, a ostatak su za bagatelu i najčešće sumnjivim novcem prigrabili ljudi koji se nikada nisu bavili privređivanjem. Stotine hiljada radnika izbačeno je na ulicu, a sa njima i sav rukovodeći kadar, ljudi koji su ni iz čega podizali i razvijali ta preduzeća, zahvaljujući velikom elanu i izraženom preduzetničkom duhu, a takođe i brojni stručnjaci, koji su, svako u svojoj oblasti, mogli da pariraju svojim kolegama iz inostranstva. Svi koji su radili i stvarali izbačeni su, da bi oni koji ne umeju da stvaraju, ali i te kako znaju da uništavaju, mogli preko noći da prodaju preduzeća u koja nikada ni kročili nisu. Tako je za samo nekoliko godina uništeno gotovo sve što su generacije stvarale decenijama.

Da bi se prikrila katastrofa, izvršena je zamena teza. Umesto da cilj bude jaka privreda, a da se privatizacija koristi samo u meri u kojoj doprinosi ostvarenju tog cilja, privatizacija je proglašena za cilj, sam po sebi, čime se izbegavalo preispitivanje pogubnih efekata privatizacije na našu privredu.

Drugi pokušaj podvale građanima ogledao se u infantilnoj paroli da „nije važno ko je vlasnik, važno je da firma radi“. Svakom iole pametnom punoletnom građaninu kristalno je jasno da je pitanje vlasništva ne samo važno, nego je najvažnije, suštinsko, jer je vlasnik taj koji upravlja preduzećem, prisvaja profit, kao i prihod od prodaje preduzeća, ili mašina i opreme.

Posledice su bile sasvim predvidive: potpuno degradirana privreda Srbije i gotovo sasvim uništena srpska industrija, veliki budžetski deficit, zaduživanje, zaduživanje i zaduživanje, ... Ogroman broj ljudi koji su ostali bez posla, mnogo mladih koji ne mogu da se zaposle, život na granici gladi i ispod granice ljudskog dostojanstva – radno sposobne izdržavaju penzioneri! Mali broj zaposlenih u preduzećima suočen je sa surovim iskorišćavanjem sa elementima iživljavanja, ali mora da trpi, jer na svako radno mesto spremno je da uskoči bar deset, još češće bar stotinu nezaposlenih. I opet zaduživanje i zaduživanje. Banke su zelenaškim kamatama očerupale do gole kože i državu i građane i preduzeća, a namerne su i kožu da nam oderu i uvedu nas u dužničko ropstvo.

Oduzeti su nam prošlost, sadašnjost i budućnost.

Pod uslovom da to prihvatimo kao sudbinu, a ne kao nešto što može i mora da se promeni!

EPILOG

Srbija kolonija, da ili ne?

Rekao bih da još uvek od nas zavisi. Sve dok se ne učlanimo u EU, postoji šansa da se spasemo. Rešenje je jednostavno: treba da obustavimo proces pristupanja ovakvoj EU. Proces pristupanja EU imao je za cilj da nas dovede u kolonijalni položaj, pa ne čudi što je do sada imao pogubne posledice po srpsku državu i društvo, srpsku privredu, a posebno srpsku industriju.

Ko želi Srbiju kao koloniju, daleko mu lepa kuća. Mi želimo da sačuvamo svoj suverenitet, da se reindustrijalizujemo i da očuvamo i razvijamo svoje resurse, da povratimo materijalnu sigurnost, a sa njom i ljudsko dostojanstvo. Svemu navedenom prepreku predstavlja proces pristupanja EU i zato imamo, ne samo pravo, nego i obavezu da od Vlade zahtevamo da što pre prekine proces pristupanja EU, baš kao što je to uradio i Island.

Naše probleme nikada neće hteti drugi da rešavaju, niti imaju razloga za to. Poenta je u tome da da budemo sigurni u sebe i svoje snage i sposobnosti, da se oslonimo na sopstvene snage i aktivno i sistematski radimo na poboljšanju svog položaja. Najveću ulogu u svemu morao bi da ima državni aparat, jer on mora da oslobodi sve potencijale kojima raspolažemo i pokrene sve one koji mogu i hoće da rade i zarade i za sebe i za svoju državu. Zaposleni moraju opet da budu generator razvoja, a ne da budu tretirani kao trošak. Dok još ima onih koji znaju kako treba da se radi i zarađuje, treba neodložno da se uključe u rad Vlade i privredu, da bi pokrenuli privredni oporavak, još i više da bi svoje veliko znanje i iskustvo preneli na mlađe. Mladi ljudi, naročito stručnjaci, moraju da dobiju posao i priliku da se dokažu u zemlji, pošto obrazovanje daje rezultate samo ako privredna politika stvara poslove za obrazovane ljude. Mora da se zaustavi odliv mozgova, da bi se podstakli kreativnost i inovacije, kao pokretači razvoja, ali i da bi se zaustavio demografski sunovrat i dramatično smanjenje broja stanovnika. Kao što to rade SAD, na primer, i naša država bi morala, kao siguran i platno sposoban kupac, da podstiče inovacije i razvoj novih tehnologija kod domaćih preduzeća i instituta.

Država mora svim sredstvima da štiti domaća preduzeća i banke i stimuliše njihov razvoj. Ne sme nikada više da se dogodi da strane firme ugovore posao i skinu kajmak, a da naša preduzeća odrade sav posao kao podizvođači, snose sav trošak i svu odgovornost, a budu tretirani i plaćeni kao nadničari. Niti sme da se dogodi da se našim preduzećima uskraćuju bankarske garancije da ne bi mogla da ugovore posao. Država mora da pomogne našim preduzećima da ugovaraju poslove u inostranstvu, jer se veliki poslovi u celom svetu ugovaraju na državnom nivou.

Sve mere ekonomske politike moraju da budu podređene interesima razvoja domaće privrede, prvenstveno industrije. Carinska i poreska politika i kurs dinara moraju da stimulišu izvoz, jer zbog izuzetno male kupovne moći, nije realno da se povećava potražnja na domaćem tržištu. Mora da se suzbije sistemska korupcija, tako što će primerno da budu kažnjeni svi državni činovnici koji prihvate da za šaku dolara rade protiv domaće privrede, da bi obezbedili korist nekoj inostranoj firmi.

Povoljna okolnost za preokret jeste činjenica da smo sačuvali u svom vlasništvu elektroenergetski i telekomunikacioni sistem, kao i poljoprivredno zemljište. To mora da se iskoristi kao osnova za dalji rast i razvoj. Očuvanje poljoprivrednog zemljišta je još jedan razlog više da se odustane od pristupanja EU. U suprotnom, u slučaju prodaje poljoprivrednog zemljišta strancima i pristupanja EU, bio bi to još žešći udarac na našu budućnost čak i od Zakona o privatizaciji. To bi bio ne samo fatalan udarac na naš ekonomski sistem, već i na naš opstanak, jer bi posle toga Srbija i definitivno postala kolonija, sa najboljim izgledima da uskoro sasvim nestane sa geografskih karata.

Dakle, naša vlada mora da deluje brzo, energično i odlučno i da prekine proces pridruživanja EU. Vremena za popravni neće da bude, a ni prilike da se isprave fatalne greške, ako budu napravljene. Moramo da napravimo jedini mogući izbor, da se zaustavimo na ivici ponora i vratimo se na put koji vodi u bolju budućnost. Ali, stvarno!

Vlada posebno mora da se potrudi da u funkciju razvoja uključi društvenu elitu, jer elita vuče napred zato što uvek može bolje i više. Prava elita je cvet, a ne šljam, ona stvara, a ne razara i uvek društvu daje mnogo više nego što od njega dobija! I možda najvažniji uslov za uspeh jeste da se očuva jedinstvo u državi, jer oni koji rade protiv nas, u nastojanju da nas pretvore u koloniju, uvek se rukovode starom latinskom krilaticom: divide et impera – podeli (zavadi) pa vladaj. Da bismo postigli uspeh moramo da delujemo saglasno, jer i osnovni zakon fizike kaže da mnogo sila, ako su i male, daju veliku rezultantu, samo ako deluju saglasno!