Srbija u razbijenom ogledalu

«Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica je nesrećna na svoj način.» U istoriji i politici, međutim, kao da važi nešto upravo suprotno ovoj čuvenoj Tolstojevoj formuli s početka Ane Karenjine. Nesrećne države i narodi, naime, toliko liče jedni na druge da je to gotovo komično. A pri tome je svako od njih, poput bubuljičavog pubertetlije, čvrsto ubeđen u to da mu je sudbina izuzetna, i da su njegova muka i njegovi jadi unikatni.

Glavni simptom ove nacionalne i državne neuspešnosti jeste odsusutvo temeljnog društvenog konsenzusa. Ne mislim, naravno, na ona površinska sučeljavanja koja karakterišu političku svakodnevicu tzv. modernih demokratija, nego na jednu dublju, podrazumevanu, često i nesvesnu saglasnost jedne zajednice oko toga šta su joj osnovne vrednosti, odakle dolazi, čemu stremi i kuda ide.

Uostalom, da i ne zalazimo u dublje sfere, pogledajte samo listu osnovnih spoljnopolitičkih orijentacija ove zemlje, odnosno njene političke elite za poslednje dve decenije – i sve će vam biti jasno. Pokret nesvrstanih, pa Evropska unija, pa Rusija, pa Kina, pa opet EU (sa akcentom na NATO), pa, čini se, opet Rusija, a možda i – u perspektivi – ponovo Pokret nesvrstanih, odnosno ono što je od njega ostalo. Dakle, tamo negde od sredine osamdesetih godina do danas mi smo napravili, ne jedan, već skoro dva puna geopolitička kruga, pri čemu se osnovna spoljnopolitička orijentacija menjala ne samo sa dolaskom svake nove vlade, nego, ponekad, čak i za vakta jedne iste političke garniture.

Uporedimo sada ovu našu konfuziju sa, recimo, jasnom višedecenijskom spoljnopolitičkom linijom jedne Slovenije, da ne govorimo o SAD, gde dolaskom nove administracije, čak i kada je reč o, spolja gledano, zaista dramatično različitim ličnostima poput Bila Klintona i DŽordža Buša Mlađeg, ipak ne dolazi do značajnije promene spoljne politike, čak ni oko relativno marginalnijih pitanja kao što je, na primer, Kosovo. Jeste da se svet u poslednjih dvadesetak godina značajno promenio. Jeste da smo mi mali narod sa velikim problemima. Ali čak i da smo mnogo veći, sve i da nismo tu gde jesmo i sve i da nemamo neprijatelje kakve imamo – nema te zemlje koja bi mogla bez posledica da preživi tolike improvizacije i geopolitička lutanja. I nema naroda koga toliko lutanje ne bi pomelo i na kraju proizvelo opštu konfuziju u srcu i glavi.

Brojni su primeri i simptomi ove pometnje. Prema rezultatima poslednjeg istraživanja agencije Politikum, značajno je opao procenat građana Srbije koji podržavaju državnu politiku prema Kosovu i Metohiji. (Istini za volju, pitanje – šta je to uopšte «državna politika prema Kosovu», jedna je od većih srpskih političkih misterija u ovom trenutku.) Isto tako, vidno je opao i procenat onih koji se zalažu za ulazak u Evropsku uniju – premda je to i dalje za većinu najpopularnija spoljnopolitička opcija. Preciznije rečeno, aktuelnu državnu politiku prema Kosovu u potpunosti podržava 16, a uglavnom je podržava još 35 odsto punoletnih građana Srbije. Sve u svemu, dakle, jedva nešto više od pedeset odsto. E, sad, hajde samo na trenutak zamislite kakvi bi bili procenti i kakav bi bio odgovor na analogno pitanje postavljeno kosovskim Albancima. A i oni imaju nestabilne vlade, relativno česte izbore i političke lidere koji se međusobno ne podnose.

Ništa bolje stvari ne stoje ni kada je reč o strateškim orijentacijama. Za ulazak u EU, u načelu, opredeljeno je oko 64 odsto ispitanika, što jeste visok procenat, ali ipak za desetak poena manje nego što je, na primer, bilo prošle godine. Istovremeno, broj eksplicitnih protivnika EU permanentno se kreće negde oko 20 do 25 procenata. Ovaj podatak je uglavnom nesporan i non-stop se može čuti u javnosti. Mnogo manje se, međutim, može sresti takođe važan i kroz više istraživanja potvrđen podatak kako na direktno pitanje: «Ukoliko bi brže pristupanje EU bilo uslovljeno priznavanjem nezavisnosti Kosova i Metohije, da li mislite da bi taj uslov trebalo prihvatiti» apsolutna većina od preko sedamdeset odsto (70.21, 75.17, 73.92...) odgovara odrečno, dok se za prihvatanje tog uslova i te «trampe» izjašnjava manje od 20 odsto.

Još se ređe u našim «oslobođenim», reformisanim i reformskim medijima može naći podatak koji kaže da se u istom ovom periodu privlačnost spoljnopolitičke orijentacije opisane kao «najtešnje veze sa Rusijom», kreće od 57 do 60 odsto – dok opcija «ulazak u NATO» permanentno opada sa skromnih 26 od leta prošle godine, na današnjih jedva nešto preko 18 procenata (svi ovi podaci mogu se naći na adresi www.nspm.org.yu, u rubrici Istraživanja javnog mnjenja).

Pitanje je, sada, zašto se jedan od ovde navedenih podataka neprestano ponavlja i favorizuje, dok se ostali uglavnom zabašuruju i što je moguće više sklanjaju od očiju javnosti. Dakle, da, manje-više je tačno da se «više od dve trećine građana opredeljuje za ulazak u Evropsku uniju» (ili da je barem tako bilo sve do ovih poslednjih sedmica i faktičkog priznanja kosovske nezavisnosti od strane EU), ali je tačno i to da se više od dve trećine građana eksplicitno protivi trampi «Kosovo za EU». I tačno je, takođe, da se tek nešto malo manje od tog broja opredeljuje za stratešku saradnju sa Rusijom – iako trenutno u Srbiji ne postoje buljuci naširoko reklamiranih i moćnih nevladinih organizacija pod imenom «Ruski pokret» ili «Rusija nema alternativu». (Ne mislim ni da treba i mora da postoje, već samo skrećem pažnju na dvostruke aršine u javnom tretmanu naših potencijalnih spoljnopolitičkih partnera, od kojih, uzgred budi rečeno, jedan podržava i brani naš teritorijalni integritet, a drugi ga brutalno gazi i podriva.) I pri svemu tome, mi ovde ni dan-danas nemamo doslovno ni jednu političku stranku koja bi se, na primer, javno zalagala za to Srbija uopšte ne treba da uđe u Evropsku uniju.

Isto tako, gotovo polovina ispitanika (tačnije 47,84%) apsolutno se protivi izručenju naših građana Haškom tribunalu, dok izručenje podržava svega 15 odsto. (Takodje, oko 15 odsto građana delimično se protivi izručivanjima, a delimično ih podržava još oko 11 procenata). A pri tome je samo istraživanje rađeno krajem marta, što će reći neposredno pre ovog skandaloznog oslobadjanja Ramuša Haradinaja, tako da bi, po svemu sudeći, ovi procenti danas bili još mnogo nepovoljniji po Hag i evro-reformsku priču u Srbiji.

Ovaj poslednji podatak mozda je najkarakterističniji za čitavu priču. Naime, Haški tribunal manje-više već nekoliko godina nije aktuelna politička tema u Srbiji, to jest, više nije u tolikoj meri predmet besomučnih kampanja i žestokih političkih sukobljavanja, što je za posledicu imalo izvesno «sleganje» i relativnu homogenizaciju javnog mnjenja. Nasuprot tome, kada je kampanja u punom jeku, kada se zahukta medijska i politička mašinerija i aktiviraju raznorazni centri za suočavanje sa prošlošću, istinu, mir i pomirenje – i javnost postaje zbunjenija i polarizovanija. Dakle, tačno je da konsenzusa nema, ali tačno je i da u koliko-toliko normalnim okolnostima postoji više nego jasna i ubedljiva (dvotrećinska) antihaška većina koja je otprilike identična sa onom koja odbija ulazak u NATO i bezuslovno se protivi uslovljavanju Kosovo za EU.

Šta hoću da kažem? Samo to da ova konfuzija o kojoj govorimo i koja zaista delimično postoji u svesti srpskih građana nije pala s marsa nego da je namerno proizvedena i da bi bila daleko manja da politička i medijska elita, zapravo, sistematski ne spinuje, bolje reći, sluđuje i siluje srpsko javno mnjenje – a često i elementarnu logiku i zdrav razum. A pošto takva operacija ipak ne može baš u potpunosti da uspe, kao rezulat imamo ovaj aktuelni haos u glavama i ovo razbijeno političko ogledalo. To, bez sumnje, jeste loša stvar, ali u ovom kontekstu se možda može posmatrati i kao izvestan znak normalnosti, ili makar simptom otpora i borbe za nacionalno ozdravljenje. Jer je čak i konfuzija bolja od totalne – mentalne i fizičke – okupacije.

(kraća verzija ovog teksta objavljena je u devetom broju nedeljnika Pečat)