Srpske vlasti i "gej-ponos"

Posle nedavne gej parade u Zagrebu, na kojoj je jedan od učesnika pretučen, a petoro kontra-demonstranata uhapšeno[1], u srpskoj javnosti ponovo je otvoreno pitanje tzv. Parade ponosa, najavljene za kraj leta u Beogradu. Jedna od NVO, koja zastupa homoseksualce, Gej-strejt alijansa, objavila je da će se parada održati 23. avgusta. Istoga dana, ova NVO je isključena iz Organizacionog odbora "Parade ponosa 2009", zbog "ozbiljnog ugrožavanja bezbednosti učesnika"[2]. Naime, Odbor, koji čine nekoliko gej i lezbo organizacija, ranije je naručio Studiju izvodljivosti o datumu i mestu održavanja te manifestacije. Studija je trebalo da utvrdi kada, gde i kako bezbedno organizovati ovaj skup[3]. Objavljivanjem preliminarnog datuma održavanja parade, GSA je, smatraju organizatori, dala dovoljno vremena "desničarima" da se i sami organizuju kako bi razbili ovaj skup. Zato je GSA optužena da ima "političke ambicije", a njen predsednik, Boris Milićević, da se "samopromoviše"[4].

I zaista, neke organizacije krajnje desnice najavile su nasilnu kontra-akciju. Tako je Mladen Obradović, lider Obraza, upozorio da ova organizacija neće sedeti i skrštenih ruku posmatrati održavanje "Parade ponosa" u Beogradu. "Setimo se njihove montaže - glave Patrijarha Pavla na telu razgolićene pevaljke", rekao je Obradović, "stavljanja polnog organa umesto Bogojavljenskog krsta, pravljenja grupe `Kosovo je sused Srbije` na Fejsbuku, proglašavanja devet Jugovića za pedere... Ako je to sloboda kojoj treba težiti, onda u ovoj zemlji nema mesta za nas normalne. Zato im poručujemo samo - čekamo vas!"[5].

Zanimljivo je da je još ranije objavljeno da će "gej parada" imati "podršku Ministarstva za ljudska i manjinska prava". Ovo je najavio državni sekretar u tom ministarstvu Marko Karadžić, a preneo B-92[6]. Takođe je i Boris Milićević pozdravio "podršku ministra za ljudska prava Svetozara Čiplića" gej-paradi[7]. Karadžić i Čiplić nisu bliže objasnili na koji način će njihovo ministarstvo da pomogne "Paradu ponosa". Ali, sama činjenica da jedan državni organ pomaže ovakvu manifestaciju otvara neka važna moralna i politička pitanja.

Najpre, treba reći da je učešće u mirnim, prijavljenim skupovima osnovno pravo svakog čoveka. Homoseksualci na to imaju pravo, baš kao i na policijsku zaštitu od nasilnika. Napadajući i premlaćujući homoseksualce, srpska ekstremna desnica u javnosti se već legitimisala kao nasilna i primitivna. Istinski konzervativci, i hrišćanski, a pogotovu liberalni, osuđuju svako nasilje i smatraju da se neredi, kao prilikom prve Gay Pride parade u Beogradu, 30. juna 2001, ne mogu opravdati i ne smeju ponoviti.

Međutim, iz toga što je homoseksualna »Parada ponosa« bila žrtva primitivnog nasilja 2001, i što pojedine grupe prete da je ponovo rasture 2009, ne sledi da ne možemo imati kritički stav prema njoj, a pogotovo prema državnoj potpori ovakvoj manifestaciji. Reč je o razlikovanju između tolerancije i prihvatanja. Tolerancija znači rešenost da nikakvu vrstu nasilnosti ne primenjujemo prema onome što nam se ne dopada. Ali, iz toga što odbijamo nasilje ne sledi i da moramo da prihvatimo i podržimo neku pojavu ili ponašanje. Pogotovo ne znači da i državne resurse treba da bilo kome stavimo na raspolaganje.

Osnovni problem sa Gay Pride paradom jeste što je ona demonstracija ponosa (što znači reč "rride"). To je upravo ono što kod većine ljudi izaziva ozbiljnu nelagodu. U redu je demonstrirati, kao homoseksualac, zbog toga što je neko prebijen ili otpušten samo zato što je homoseksualac. Ali "Parada ponosa" se ne upriličuje kao protest zbog nekog konkretnog slučaja kršenja zakona ili ljudskih prava, već kao manifestacija radikalnog prkosa uobičajenim moralnim normama. Za većinu ljudi, naime, ima nečeg pogrešnog u tome što neko hoće da izađe na ulicu da bi se opsceno ponašao i pokazivao: »ponosan sam na to što sam homoseksualac«.

Zašto? Zato što »ponos nečim« ima karakter javne normativne poruke. Čovek se ponosi nekim postignućem ili darom ako oni na naročito uspešan način ispunjavaju određenu društvenu normu. Neka je, recimo, društveno poželjno vraćati dugove. Ako celokupni dug vratite na vreme, ili čak pre vremena, vi ćete se time u izvesnom smislu ponositi. Neka je društveno poželjno govoriti strane jezike. Ako govorite pet ili osam jezika, vi ćete se time, takođe, ponositi. Kakve, međutim, ima društvene poželjnosti u homoseksualizmu? Većina ljudi ni uz najbolju volju to nije u stanju da sagleda.

Zapravo, pre će biti da je tačno obrnuto. Heteroseksualne veze su društveno poželjnije od homoseksualnih. Razlog tome je što heteroseksualne veze omogućavaju laku, prirodnu reprodukciju društva. Ljubavne veze u kojima nema dece, naravno, nisu nešto što je pogrešno. Ipak, ono što bi bilo pogrešno bio bi ponos na bezdetnost. To znači da bi se bezdetnost proglasila poželjnom društvenom normom. A to je nešto što je elementarno suprotno egzistenciji društva i zato pogrešno po oba glavna pravca u etici (deontološkom i utilitarističkom).

Homoseksualci bi zato trebalo da razumeju da je "homoseksualni ponos" poruka koja se društvenoj većini, pogotovo u tradicionalnim društvima, kakvo je i srpsko, teško može dopasti. Zapravo, ukoliko homoseksualci hoće promenu društvenog raspoloženja prema njima, dosta je pogrešno da insistiraju na »ponošenju«. Oni koji bi da izađu na ulice kako bi se »ponosili« svojim seksualnim identitetom treba da razmisle ne izdižu li time seksualni identitet na pijedestal nekakve naročite ljudske vrednosti? I ne prave li time istu vrstu logičke greške (pars pro toto) kao i one siledžije koje u čoveku koga premlaćuju ne vide ništa drugo do »pedera«?

Ponos, takođe, na loš način za same homoseksualce odgovara na pitanje da li je homoseksualizam urođen ili stečen. Čovek može biti ponosan samo na nešto što je sam izabrao, što je sam postigao. Ako ste "ponosni" na svoj homoseksualizam, to podrazumeva da je homoseksualizam vaš izbor. Nisam siguran da je to ono što homoseksualci hoće da tvrde, Naprotiv, oni nas neprestano podučavaju da je homoseksualizam nešto urođeno, da je to stvar prirode. Jednostavno, ponos na neki prirodni dar je ili besmislen, ili je reč o prikrivenoj želji da se ta lična osobina promoviše kao društvena norma. Ako bi se neko ponosio na svoju levorukost, taj ponos bi, sam po sebi, bio glup ili besmislen. On bi imao smisla samo ako se levorukost svima drugima preporučuje kao norma koju treba da slede.

Još veći problem nastaje kada država krene da pomaže neki "ponos". To je onda direktna poruka svim građanima da je reč o poželjnom načinu društvenog ponašanja. Država treba da obezbeđuje red i mir. Ali, jedno je ako ministarstvo policije štiti učesnike neke legalne manifestacije, a sasvim drugo ako ministarstvo pravde ili kulture tu manifestaciju finansijski, organizaciono ili simbolički pomaže. Ta razlika izgleda samo kao nijansa. Ali upravo ta "nijansa" jeste od suštinske važnosti za život u uređenoj i demokratskoj zajednici.

Dakle, dva zaključka mogu da uslede. Prvo, biti civilizovan znači ne reagovati nasiljem na ono što nam se ne dopada. Ako je osnovna poruka "Parade ponosa" u suprotnosti sa našim vrednostima, svoje neslaganje možemo da kažemo ili da napišemo, ili, što je najbolje, da svoje vrednosti javno afirmišemo (učešćem, recimo, u "Porodičnoj šetnji", ili nekoj sličnoj manifestaciji). Ali, svakako je pogrešno na "normativnu provokaciju", kakva je ova, odgovarati nasiljem.

I drugo, moramo da zapitamo svoju vlast – iz kojih to razloga ona podržava "Paradu ponosa"? Ministarstvo za ljudska prava, i gospoda Čiplić i Karadžić, mogli bi da nam objasne koji je opštedruštveni interes da se pomogne gej-parada. Koji tačno element "Parade ponosa" oni podržavaju – onaj normativni ili onaj "antidiskriminatorni"? Ako je to onaj normativni, da li Ministarstvo stvarno želi da nam pošalje poruku kako bi bilo dobro da i mi postanemo "LGBT osobe"? A ako, pak, Ministarstvo podržava tvrdnju homoseksualaca da su diskriminisani, u čemu se tačno sastoji ta diskriminacija (naročito danas, nakon donošenja radikalnog Zakona protiv diskriminacije?). Da li to znači da Ministarstvo sprema još neki zakonski (ili možda čak ustavni?) projekat u korist "pripadnika LGBT zajednice"? I da li se taj projekat "de-diskriminacije" gej i lezbo populacije slučajno odnosi na LGBT brakove i LGBT usvajanje?

A ako je sve to tako, zašto nam onda taj svoj veliki "antidiskriminacioni projekat" sadašnje vlasti nisu predočile još onomad, kada su nas, u maju prošle godine, pozivali da glasamo za njih i za njihovu viziju "Srbije u Evropi"?