Šta rade naši stubovi?

Savremeni sistem komunikacija i informacija stvara mogućnost najjačima da sve o partnerima (sa)znaju unapred. Kako je geopolitika ušla putem globalne mreže u sve kutke do poslednje zainteresovane domaćice u njenu kuhinju, to je rasprava i komentarisanje svetske politike postala svakodnevna zabava (potreba) miliona. Nekada davno u dvadesetom veku samo su privilegovani imali šansu ,da uz dobro prethodno obrazovanje razumeju, i što je još važnije, predviđaju značajne geopolitičke događaje unapred. No, internet je do banalnosti to demistifikovao! Totalna demokratizacija najvećeg broja bitnih činjenica postala je dostupna svakoj domaćici širom radoznalog sveta. Nametanje medijskog mraka sve je teže, pa čak i u zemlji tradicionalne (nametnute) neobaveštenosti kakva je Srbija. Hajde malo da vidimo kako nam se drže zvanično proklamovani stubovi i njihovi drugovi.

U vremenima krize kaže naš narod: mačke i miševi spavaju zajedno. Raspadom tradicionalnog zapadnog sistema vrednosti (novac, novac, pa opet novac), svi žure da prepoznaju svoje mesto i stabilno se ugrade u novonastajućim geopolitičkim strukturama. Svako poteže svoje adute i malo je onih koji mogu da kažu kako imaju još po nekog skrivenog keca u rukavu.

1. Rusija žuri da se sredi po receptu „Medvedev-Putin“ [1]

2. Kina ima najveće unutrašnje i najbrže narastajuće tržište uz 6.000 godina državne tradicije i istočnjačke mudrosti

3. EU je najveći relativno uređeni mehanizam najjačeg tržišta na svetu

4. Amerika još uvek najveću ekonomiju, sad već i sa samo malom tehnološkom prednošću, pojedinačno najsnažniju armiju i najveći broj voljno(nevoljnih) zemalja pratilaca

5. Indija na svetskom tržištu ima najveću prodaju pameti i dominaciju na najprofitabilnijem tržištu softvera (kaže Bili Gejts), a takođe i jedno od dva najbrže narastajuća tržišta uz hiljadugodišnju filozofiju i neuništivu duhovnost

6. Brazil, pročitaj tekst „Bog je ipak Brazilac“ [2] i Luline stavove povodom korišćenja atomske energije.

I tako redom: Japan, Indonezija, Meksiko, Turska, Južnoafrička unija, Iran...

Međusobna konekcija zemalja van zapadne hemisfere daleko brže raste i povećava se nego njihove veze sa zapadom. Iskustvo prethodnih dvesta godina dovoljan je razlog za ovakvo ponašanje. Ni slatkorečivost nove generacije zapadnih predvodnika nije motiv da države i narodi koji su osetili globalnu dominaciju Zapada poveruju da će do zaokreta u ponašanju doskorašnjih vladalaca planete doći samo od sebe. Postignuta naučno-tehnološka dominacija u poslednja dva veka i evidentna korist za najveći deo svetskog stanovništva, ipak se, uglavnom, završavala iskorišćavanjem te prednosti zarad mnogostuko bržeg razvoja Zapada. To je naravno rezultiralo i nametanjem takvih svetskih odnosa koji su trebali da učvrste takvo stanje i što duže ga zacementiraju. Ojačali Istok i Jug odgovorili su sa mnogo regionalnih povezivanja i pronalaženja za sve članove takvih udruživanja kojima se dolazi do ekonomskih, a ponekad i vojnih prednosti nad dojučerašnjim neprikosnovenim liderima. To je postao imperativ najvećeg broja do juče veoma zavisnih zemalja. Pokušaj Bžežinskog da novom vizijom svetske bezbednosti (u formi NATO) je stožer i predvodnik globalnog udruživanja svih regionalnih bezbedonosnih saveza, unapred je osuđen na neuspeh, jer jednostavno niko ne može biti dominantan faktor bezbednosti, pošto svi poseduju resurse dovoljne da ne pristaju na bilo kakvo nametnuto vođstvo u bilo kom pogledu, a pogotovo vojnom. Američko-rusko dogovaranje o smanjenju atomskog naoružanja verovatno će do kraja godine biti zadnji put potpisano kao bipolarno. Uz stare atomske sile: Francusku, Englesku i Kinu, ubuduće će takve dogovore morati da verifikuju i Indija, Pakistan, Izrael, JAR i Severna Koreja, a uskoro zasigurno Iran i Brazil. U svetskoj preraspodeli tržišta energenata Rusija nezadrživo širi svoju poziciju ugovorima sa Kinom o prodaji 70 milijardi kubnih metara gasa, i pobedom u trci sa zapadnim NABUKO projektom. Evropa je to shvatila i polako se sve važne zemlje priključuju južnom ili severnom toku ruske energentske mašinerije. Amerika za instaliranje sedam vojnih baza u Kolumbiji koristi samo kao izgovor borbu protiv tamošnje narko mafije. Činjenica je da ih više pogađa status, ne samo regionalnog džina Brazila, nego i nemogućnost da povrati pozicije izgubljene u poslednjih desetak godina u Južnoj Americi. Sada se sigurno može govoriti o Pirovoj pobedi Amerike i NATO-a u Prvom zalivskom ratu i ratu protiv Jugoslavije gde su pokazali svu svoju (ne)moć. Veoma retko se događa da domaćin (pogotovo u Kini) u lice mora da izgovori „ne“ predlogu takvog gosta kao što je predsednik Amerike. Ven Đianbao morao je da kaže za Kinameriku odnosno „G2“ Baraku Obami odlučno „ne“. Tačno je da Kina i Amerika sada ne razgovaraju samo o trgovinskim odnosima i ljudskim pravima (za Obaminu kućnu i po malo zapadnu upotrebu) već su razgovori prošireni na dolar (Kina ga dobro drži u šaci), vojnu saradnju (Kina se ne ustručava da i vojno pripreti Americi, za sada samo u slučaju Tajvana), već i novim atomskim pretnjama od Severne Koreje i Irana, kao i trenutno najneuralgičnijem području planete – Avganistanu sa okolinom. Pokušaj uvlačenja Indije u rešavanje problema proisteklih iz Amerika-NATO intervencije u Avganistanu, Amerikancima će biti moguć isključivo u visini želja i potreba Indije, kojoj je i dalje veoma bitno tržište IT, koje je još uvek u području kojim dominira Amerika. Pretnja-izazov Americi zvani Ahmadinedžad u ovom trenutku kruži Južnom Amerikom. Nije dugoročno pitanje da li će Amerika biti u tom regionu postavljena na mesto koje joj pripada (odgovor pozitivan), već je pitanje kako će Amerika kratkoročno odgovoriti na otvorene izazove te posete.

Vreme diplomatije po celom svetu. Naši, od predsednika proglašeni stubovi spoljne politike međusobno postavljaju temelje novoformiranih geopolitičkih struktura. Ozbiljni prvo iza scene dogovore i porade na usaglašavnju interesa, pa ih onda javno objave i uživaju plodove dugogodišnjih napora i tihog rada... Naš i američki predsednik imaju sličnosti. Savetnici koji ih nagovoriše da naprave nekoliko gafova (Olimpijada u Čigagu, G2-Kinamerika ili „videću novi Fijat Kg“, podnosimo kandidaturu za EU, Samit nesvrstanih...) moraju debelo da se pravdaju i smišljaju izgovore za promašaje. Takođe, slična im je i borba protiv visokih bankarskih bonusa u SAD, i u našim uslovima borba protiv samo odobrenih plata u javnim i drugim državnim institucijama. Imaju li uspeha?

Užurbanost naše diplomatije pokazuje da nam gori pod (ekonomskim, a bogami i ostalim) nogama. Da li su možda državne fotelje postale prevruće usred nastupajuće zime? Predsednik Tadić neprestalno lebdi u vazduhu, čuva samo njemu znane tajne iz razgovora sa Bajdenom i Papom, uživa u Berlouskonijevoj Kluni (ili glumac) tituli. Javno svaki dan nastupa (intervijui, izjave) i uglavnom sam sa sobom priča i podstiče virtualnu ružičastu stvarnost za domaće političke potrebe, usled nedostatka opipljivih životno važnih realnih ostvarenja. Na njegovu žalost, uglavnom ga prvo demantuju njegovi, trebalo bi da budu najbliži saradnici (Jelašić, Dinkić – oko na brzinu uzimanih kredita). Potrebno je da naša politika bude u ovim vremenima hiperaktivna. Ali, nije dobro da se o tome prave propagandni spotovi za domaću televizijsku upotrebu, jer se time često nanose nepopravljive štete dobro zamišljenim potezima. Ali kako nema nikakvih pomaka u privredi i ostalim životno važnim oblastima, to su virtualne priče o gripu, spoljnoj politici ili dobro odmerenim zaduživanjima (iako Jelašić kaže sasvim suprotno) potrebni radi popunjavanja svih medija, da bi se zauzeo prostor i vreme koje bi opozicija mogla da popuni nezgodnim pitanjima i pričama.

Što se stubova tiče, čini mi se da je potrebno prvo napraviti čvrst domaći privredni (pogotovo realnog sektora) stub (temelj), zatim, stub socijalno odgovorne države i u isto vreme stub pravne države sa svim što to znači. Tek mnogo dobro umreženih domaće-spoljnih stubova predstavlja mogući dobar temelj kuće zvane Srbija. Za to je potrebna politička volja. Ima li je?

1. http://www.nspm.rs/savremeni-svet/rusija-napred.html

2. http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/naftna-bajka-ili-bog-je-ipak-brazilac.html