Сузбијање пожара, или „ко умије, њему двије“

Дан одлуке је прошао. Дани одлучивања у наше име тек долазе.

Срби су одлучили да други одлуче уместо њих. Ови избори су дефинитивно показали да је српско друштво подељено, да политичка сцена није биполарна и да брод у коме је једно весло дубоко у води, друго весла у супротном смеру, а треће подигнуто високо у ваздух, не може да се спасе бродолома, нити да издржи буру која је захватила читав континент.

Оствариле су се прогнозе које су најављивале да ће ово бити беспоштедна кампања где ће бити употребљена сва, па и она забрањена оружја у циљу неутралисања противника и постизања зацртаног циља – победе по сваку цену и на свим фронтовима.

Ко је губитник, а ко добитник? За разлику од прошлих избора када је то веома брзо било јасно, ови избори донели су више питања него одговора. Јесу ли то напредњаци? Као и увек, први на сцену ступа неуморни и полит-маркетиншки виртуоз Александар Вучић.

Као прави познавалац свог посла он добро зна да једина победа напредњака, она на председничким изборима, мора бити представљена као најзначајнија и мора бити искоришћена као шарена кулиса која ће сакрити поразе за које је он лично одговоран.

Да ли је нетачно рећи да је Томислав Николић те ноћи 20. маја када је прогласио своју победу славио окружен страначким губитницима који су деловали срећнији од њега јер им је управо он спасао политичке каријере и на неки начин их одржао у политичком животу?

Александар Вучић је трећи пут, овог пута најубедљивије, изгубио у трци за градоначелника Београда где је Драган Ђилас однео убедљиву победу. Јоргованка Табаковић није добила убедљиву скупштинску већину јер је напредњачка листа освојила „само“ 73 посланика, те је њена кандидатура за премијера остала без адекватне подршке. За Војводину се унапред знало да је бастион Деморкатске странке, а ови избори су то само зацементирали, па је и апсурдно анализирати амбиције напредњака на покрајинским изборима. Такође остали су без власти и у већим градовима Србије – Ниш, Нови Сад, Крагујевац, Суботица...

Ови избори покушавани су на два начина у два различита тренутка да се упореде са два претходна изборна циклуса. Наиме, период између два круга председничких избора обележиле су понекад и небулозне тврдње о изборној крађи и захтеви, гле чуда, губитника, да се избори понове.

На страну што то законом није предвиђено, на страну што је дошло до понављања гласања на више бирачких места, поред тога што су они који су давали и претеће изјаве првих дана врло брзо после тога заћутали, сва та, чини се намерно монтирана галама је донела још већу пометњу како међу политичком елитом, тако и међу бирачима.

Наједном, за неке, ови избори су заличили на оне од 24. септембра 2000. године. Постоје разне политичке организације, део интелектуалне и квази-интелектуалне јавности, “патриотских“ и „правоверних“ организација који сањају о „5-октобарској контрареволуцији“.

Појединачне нерегуларности на ђурђевданским изборима, неспремност институција да адекватно реагују на новонасталу ситуацију, неодговорно понашање појединих учесника изборне трке био је мали, али довољан земљотрес који је ову политичку опцију извукао из политичког подземља и у свом рудиментисаном облику је приказао јавности.

У једном тренутку постојала је сумња да ће тим путем кренути и највећа српска партија. Најава протеста широм Србије, калкулисање у вези са изласком на други круг председничких избора, директно оптуживање противкандидата за повезаност са организованим криминалом, стварање једне антисистемске атмосфере могло је да доведе до опасне галванизације бирачког тела које би онда борбу са бирачких места пренело на улицу.

Срећом, напредњацима је брзо постало јасно да не постоји никаква шанса да се повуче паралела са околностима које су владале у оно предреволуционарно време и да једина могућност која им преостаје јесте излазак Тадићу на црту.

Послушали су глас разума – и победили. Опијени победом брзо су заборавили на изречене оптужбе и гледајући сада кроз оптику победника утврдили су да су избори били „праведни и величанствени“. Невероватна трансформација.

Али, како им поређење са изборима од пре 12 година није успело, треба покушати повећати улов док се супарничка страна погођена у стаклену браду тетура, а судија не зна да ли да свира крај рунде и пошаље изазиваче у своје ћошкове или да потврди нокаут и прогласи коначног и апсолутног победника.

Да ли је могуће ову изборну победу представити и народу и конкурентима као ону коју су демократе извојевале 2008. године? Да ли победа на председничким изборима може неутралисати пораз на парламентарним? Ако опет послушају глас разума брзо ће доћи до негативног одговора. Борис Тадић је 2008. године победио на председничким изборима и на ту функцију је устоличен на исти онај начин на који је то био и Милошевић 1990. године и Војислав Коштуница (директни избор за председника СРЈ) 2000. године - огромном подршком бирача на суштински референдумским изборима.

Заједничка особина тих народних акламација била је победа једне опције на свим нивоима. Слободан Милошевић је 1990. године добио апсолутну власт у Србији, Војислав Коштиница је 2000. године својом победом на савезном нивоу, као и победом ДОС-а у Војводини и на локалу, отворио пут победи на децембарским паралментарним изборима, а Борис Тадић 2008. године после председничких односи победу неколико месеци касније на свим нивоима, парламентарним, покрајинским и локалним.

Ови избори нису донели такву ситуацију иако би неко желео да то другачије прикаже. Напредњачка предизборна очекивања нису се остварила. Узимање кредита уз хипотеку на осамдесет посланика јасно показује да се у постизборне калкулације желело ући са можда и троцифреним бројем посланичких мандата.

Победничка варијанта за њих је била она у којој ће им бити потребан само Коштуничин благослов за демонтирање жутог режима, а да ће се са мањинама брзо наћи заједнички,макар и страни језик. То се, ипак, није десило.

Демократе су пак спремно дочекале такав развој догађаја и не сагладавши казну коју су им бирачи даровали у виду губитка више од пола милиона гласова у односу на претходне изборе одмах су се упустиле у постизборна преговарања.

Лабави договор са социјалистима био је и остао само начелан,а ли се од самог почетка знало да ће се ти разговори на крају водити у типично пијачној атмосфери ,а да ће резултати председничких избора повећати акције у тој трговини било једној, било другој страни, не одбацујући могућност и тоталног раскида сарадње.

Кохабитација се чини извесном, мада је сигурно да нас ови избори, нажалост, нису увели ни у какву извесност. Томислав Николић, као енглеска краљица, у лагодној позицији може да чека састављање старе/нове скупштинске већине.

За демократе то може да представља варљиво сузбијање пожара после неочекиваног пораза у другом кругу председничких избора после чега би требало очекивати проветравање партијских кадрова.

Бивши лидер напредњака, као искусни политичар, зна да нова влада како због унутрашњих (дуго преговарање, нетрпељивост мањинских партнера, проблеми локалних коалиција који се реперкутују и на централу...), тако и због спољашњих фактора (Косово, ММФ, евроинтеграције, односи у региону...) тешко да ће као претходна издржати цео мандат.

На њему је само да натера на стрпљење своје бивше страначке саборце и да им после новог, већег или мањег, земљотреса донесе на тањиру победу на превременим парламентарним изборима.