U ćutanju je sigurnost – autokratije

„Ubedljivom“ pobedom Napredne stranke na izborima građani Srbije su pokazali koliko su nespremni ili nemoćni da se uključe u savremene civilizacijske tokove. Zaokružiti SNS na glasačkom listiću značilo je umesto stvarnosti izabrati mit, izraziti volju da se u građenju mita učestvuje, dakle, vratiti se daleko unazad. Mit o Aleksandru Vučiću stvorili su zajedno građani Srbije, mediji i on sam.

Stvaranje potrebe

Mit je predstava o svetu koju stvara naivna svest prvobitnih zajednica, njegova uloga je da objasni stvarnost i da reguliše odnose među članovima zajednice. Kada se sticajem okolnosti društvo ponovo svede na prvobitno, javlja se potreba za mitom. Tako građani Srbije stoje na istorijskoj pozornici umotani u kože odranih životinja, sa pokojim listom koji pokriva stidna mesta (mada odavno nema stida, ali tradicija je tradicija) i ćute, fokusirani na hleb. Dakle, svedeni su na golo preživljavanje i to nije metafora. Kada je čovek gladan, spektar njegovih potreba se sužava. Takav čovek je idealan podanik zato što lako podleže mehanizmima manipulacije, lako se da zaplašiti i spreman je da ćuti u nedogled zarad ostvarivanja minimuma svojih potreba.

Zarad boljeg sutra zajednica je spremna da sarađajuje i učestvuje u stvaranju mita o vođi, heroju, spasitelju. Pošto je stvarnost užasna i zastrašujuća, mit mora da postane stvarniji od stvarnosti. Mitski junak mora da ima moć, dakle, mora da zauzme poziciju vlasti, te gladnom čoveku maše ispred nosa minimalcem. Gladan čovek je fokusiran na sadašnji trenutak, ucenjen ili podmićen, on grabi novac i prodaje svoje dostojanstvo za jako malu lovu: „Preživeću ako podržim mit“. Zaokružuje SNS na glasačkom listiću, zadržava svoje nestabilno radno mesto ili se raduje obećanom poslu, ćuti, infantilno je srećan i onda – tup! – dolazi to očekivano sutra koje uopšte nije bolje, sitna lova se skrckala i opet je na ivici, siromašan i zaplašen. Međutim, sada je kasno, mitski junak je osigurao svoju poziciju vlasti i njegova senka pada kao kamen preko tvojih mirno raširenih ruku. Ćutanjem stvaramo mit, ćutanjem ga i potvrđujemo.

Nema cenzure

Nema slobode medija, nema drugog glasa koji bi učestvovao u dijalogu, nema kritike – idealna podloga za razvijanje mita o vođi. Pogledajmo to na ovom slučaju: svi smo znali da se čovek oženio, ali to niko nije smeo da objavi. Pominjao se tu i neki razvod, dakle, problematična situacija koja može da naruši idealnu sliku junaka. Prsti su se sklopili preko usana medija i bi muk.

Nakon izbora 2014, kada je junak malo ojačao, pojavljuje se vest o intimnoj tragediji junaka (neću da ulazim u to do koje mere je neukusno objaviti tako nešto, niti u to koliko je ta vest istinita s obzirom na to da više ne postoji na internetu). Takva vest nema samo senzacionalističku ulogu, nego i oblikuje mit. Kako? Slika vođe koji u trenutku lične tragedije uspeva da ostane pribran i obavlja dužnost pozitivna je za široke narodne mase, ona treba da izazove empatiju i poštovanje. Nekoliko dana kasnije, u Blicu izlazi tekst sa naslovom: Blic u kontroli: Vučić prvi na poslu, a Antić došao peške.[1]

Slika je kompletna.

Ja sam to!

Za izgradnju slike mitskog junaka nije dovoljna samo pozicija moći, potrebno je ubeđivanje, režirani heroizam, ispiranje mozga... Junak se poistovećuje sa mitom o vođi, ali potrebno je da drugi to vidi kako bi identifikacija bila potvrđena. Međutim, problem je u tome što junak nije samostalan, postoje nadređeni kojima on odgovara za postupke, te je stavljen u ambivalentnu poziciju: sa jedne strane postoji težnja da se mit o vođi dovrši, a sa druge strane se taj mit razgrađuje kroz figuru marionete.

Slučaj Feketić je pokazao do koje mere seže potreba junaka za ugrađivanjem u mit, ali istovremeno i kako mitski junak uspeva da sam sebe demitologizuje. Trebalo je da izgleda uzvišeno i plemenito, a ispalo je trapavo i smešno. Iz pokušaja cenzure na internetu videla se potreba da se mit održi, mitski junak ne sme da ispadne smešan ni po koju cenu jer onda on ne može da zauzme poziciju vođe. Otuda taj stišani glas, ozbiljnost deteta koje je napunilo pelene, gestikulacija koja treba da nas uveri da je junak neprikosnoveni autoritet, sposoban, uvek u pravo vreme na pravom mestu, ima plan, ima viziju… Ma da ne dužimo: Svaka čast Vučiću, on je za samo nekoliko meseci svojim predanim radom doprineo da kule i gradovi blablabla laž.

Mit i fiktivna država

Država Srbija je simulacija države: ona ima granice, ima vlast, zakone, građane. Međutim, te granice su sklone pomeranjima, vlast je hronično nesposobna, zakoni su ili loši ili se ne primenjuju, a građani su poniženi, uplašeni i ućutkani. Posledica izgradnje mita o vođi je življenje u fikciji. Srbija kao država jeste fiktivna tvorevina. Mitski junak svojim ponašanjem poručuje: Država, to sam ja. Za mitskog junaka mit je stvarnost.Mediji kreiraju savršenu sliku mitskog junaka. Mediji ne mogu da kreiraju savršenu sliku države zato što je stvarnost previše očajna. Na papiru sve deluje normalno i stabilno, ali praksa pokazuje suprotno. Da bi se smanjio rascep između teorije i prakse, a da se istovremeno građani održe u poniženju i nemoći, potrebno je povećati stepen simulacije, obogatiti mit novim motivima kako bi on ostao privlačan. Novi motivi su Beograd na vodi, investicije, ulaganja, smanjenje korupcije, nestranačko zapošljavanje. Mitski junak nam obećava vatru, ali to će biti lomača. Posledica življenja u fiktivnoj tvorevini je ništa drugo nego realizacija Kafkinog „Procesa“. A to je priča u kojoj niko ne bi voleo da se nađe.

Zašto nam vođe nisu potrebne?

Zato što živimo u 21. veku, zato što smo individue a ne zbunjena smesa mesa i kostiju, i zato što imamo dostojanstvo. Ne treba nam mit nego sistem koji funkcioniše i koji je u službi građana. Takav sistem je nemoguć u autokratiji koju ćutanjem podržavamo. Nemamo opoziciju, što znači da moramo sami da budemo opozicija. Niko ne zaslužuje da u 21. veku bude konstantno ponižavan, ucenjivan i zastrašivan.

Zahtevajmo glasno političku odgovornost, iskorenjivanje korupcije i nepotizma, slobodu medija, spasavanje privrede, dobru infrastrukturu, nova radna mesta, sredstva za kulturu, zahtevajmo mnogo i ne odstupajmo ni za milimetar, jer samo tako možemo da osvojimo to bolje sutra. Potrebno je savladati strah i progovoriti, umnožavati svoje PROTIV sve dok se ne otvori prostor za stvaranje nekog ZA za koje ćemo moći da se uhvatimo i koje će biti najbliže idealu sistema koji funkcioniše za sve, a ne samo za vlast. Smrtni smo i vreme je da prerastemo mitove.

Zanimljive činjenice:

Mit ne rešava realne probleme.

Bolje sutra ne dolazi samo od sebe.

80% građana Srbije je sposobno da posle sedmog piva bolje i odgovornije obavlja dužnost od Velje Ilića. Efikasnost u treznom stanju se nikad nije ni dovodila u pitanje.

(Blog Napolju su ljudi)