Ukoliko Srbija izgubi Kosovo, to će neminovno dovesti do toga da Rusija izgubi Srbiju - predajom Kosova, srpska sramota bi postala i ruska

Poslednji događaji oko Srbije i Kosova sasvim jasno govore o tome da se Zapad nameračio da dovede kosovsku partiju do kraja. Smena jogunastog „premijera Kosova“, levog nacionaliste Aljbina Kurtija, koji ne želi kompromis sa Beogradom čak ni pod pritiskom Vašingtona, sastanak u Beloj kući predsednika Srbije Aleksandra Vučića i lidera kosovskih separatista Hašima Tačija, posle kojeg je u medijima uporno počela da curi informacija o postizanju nekakvog tajnog dogovora – sve to nedvosmisleno svedoči o ozbiljnoj aktivizaciji SAD u balkanskom pravcu. Nešto pre toga Priština se obavezala da ukine stopostotne takse na srpsku robu, što je od nje dugo zahtevala američka strana.

Mnogi analitičari smatraju da aktuelna američka administracija teži da konačno zatvori pitanje Kosova pre izbora u SAD. U srpskoj javnosti sve jače se utvrđuje teza da će u skorije vreme Beograd i Priština ipak potpisati odgovarajući sporazum, što će u svakom slučaju značiti konačnu predaju Kosova uz krajnje sumnjivu korist po samu Srbiju. Između ostalog, predstavnici Narodnog pokreta Srba Kosova i Metohije „Otadžbina“ smatraju da jedini dobitak na koji Beograd može da računa jesu dva sela na južnoj padini Kopaonika. Postoje, naravno, i optimističnije ocene, prema kojima srpske vlasti i kosovski separatisti mogu da se vrate starom projektu koji se pripisuje Vučiću i Tačiju i koji podrazumeva razmenu niza regiona naseljenih Albancima u centralnoj Srbiji za maltene ceo sever Kosova. Pri tome se do dana današnjeg ne zna da li je ikada postojao taj projekat u realnosti. U svakom slučaju, značajni deo javnosti smatra da se kosovska partija neumitno bliži završnici, koju treba da označi potpisivanje sporazuma koji u suštini predstavlja priznanje nezavisnosti južne srpske pokrajine od strane Beograda.

Mi ne znamo o čemu je predsednik Srbije govorio sa liderom separatista iza zatvorenih vrata, ipak Hašim Tači je uvek interpretirao ideju „korekcije granice“ potpuno nedvosmisleno – Srbija bi trebalo da da separatističkom Kosovu tri opštine naseljene Albancima u centralnom delu zemlje – Preševo, Bujanovac i Medveđu, i ni o kakvim uzvratnim teritorijalnim ustupcima nije bilo ni govora. Uz to, još pre početka „premijerskog“ mandata nefleksibilnog Kurtija, prethodni „premijer“ Kosova Ramuš Haradinaj, nekada uticajni poglavar terorista, na sav glas je izjavljivao da neće dopustiti gubitak ni jednog pedlja „kosovske zemlje“. Ipak, i tako je očigledno da nikakvih realnih koraka u susret Beogradu separatisti neće učiniti – do sada su oni dobijali sve što su hteli, bez ikakve štete po sebe. Zašto bi sada ustupili? Tim pre što je i sam Vučić poslednjih godina pripremao stanovništvo za to da će Beograd ostati kratkih rukava.

Stav Srbije povodom Kosova stalno je slabio – ona je dosledno odustajala od svojih organa vlasti u regionu, izvodila odatle sopstvene sudove i policiju, pregovori o Kosovu, koji su se ranije vodili pod okriljem UN, uz saglasnost Beograda prebačeni su pod okrilje EU – u tom pogledu aktuelni režim nastavio je i bitno produbio ono što je započeo prethodni, na čelu sa Borisom Tadićem. Ako se Beograd poslednjih godina stalno povlačio, kako on sada može iznenada sve da vrati? I u to da je Zapad, koji je zainteresovan za priznanje Kosova od strne Srbije, odjednom rešio da odigra na strani poslednje, teško je poverovati. Do danas SAD i EU su uvek vršili pritisak na Beograd, a ukidanje taksi od sto odsto na srpsku robu, za šta je Vašington lobirao, može se prihvatiti samo kao utešna nagrada.

Ipak za rusku javnost to da li će Zapad i separatisti ostaviti Srbiji neku utešnu nagradu ne igra principijelnu ulogu. S tačke gledišta nacionalnih interesa Rusije, svaki „kompromis“ oko Kosova je neuspeh. I, nažalost, nemoguće je složiti se sa tim da je pitanje statusa južne srpske pokrajine isključivo unutrašnja stvar same Srbije.

Predaja Kosova se ne dešava u vakuumu, ona nije stvar za sebe. „Dogovor“ sa separatistima je neupitni uslov integracije Srbije u EU, što je zvanično bilo proglašeno za prioritet spoljne politike aktuelnog beogradskog režima. Ipak, pored razaranja sopstvenog teritorijalnog integriteta, na putu u „porodicu evropskih naroda“ Srbija će morati da pretrpi niz spoljnopolitičkih transformacija, od kojih je jedna obavezno članstvo u NATO-u. Kada mi govorimo o „evrointegraciji“ pojedine zemlje, često zaboravljamo jednu prostu aksiomu – sada je nemoguće stupiti u EU, zaobišavši NATO. U krajnjoj liniji posle početka proširenja EU to je pošlo za rukom samo jednoj zemlji – Kipru, koji opet ima u svom sastavu deo teritorije sa neodređenim statusom. To jednostavno još jednom pokazuje zašto SAD tako uporno teže da se „razaberu“ sa teritorijalnim problemima Srbije, ne obraćajući pri tome pažnju na sličnu situaciju na Kipru. Za Zapad, koji sada rešava zadatak uspostavljanja sveobuhvatne političke i vojne kontrole nad postjugoslovenskim prostorom, Srbija kao najveći deo tog prostora predstavlja strateški cilj. U EU ona na kraju krajeva može i da ne uđe, ponovivši time tursku priču, ali u NATO će ući obavezno.

Tako da će posle svega toga biti prosto smešno pominjati nekakav ruski uticaj na Balkanu. Pripajanje Srbije NATO-u će neminovno povući Bosni u Hercegovinu da krene istim putem, što će dovesti do kraha poslednje nama prijateljske teritorijalne formacije u regionu: Republika Srpska će biti potpuno likvidirana, BiH će postati unitarna država. Pored toga, gubitak neutralnog statusa lišiće aktuelnu vlast u Beogradu mogućnosti spoljnopolitičkog manevra: Aleksandar Vučić, koji s vremena na vreme voli da plaši Zapad otvorenim koketiranjem sa Rusijom, teško da će moći s tim da nastavi. Režim u Beogradu će biti primoran da postane otvoreno antiruski. Šta više, posle konačnog odustajanja od sopstvenog političkog i vojnog suvereniteta (a stupanje u NATO je upravo forma takvog odustajanja) svi ekonomski, energetski i infrastrukturni projekti Rusije u Srbiji će se naći pod direktnom i neposrednom pretnjom. Tako se već desilo u Bugarskoj, desiće se i ovde. I počeće sve upravo od „sporazuma“ o Kosovu.

Predaja Kosova takođe je u stanju da nanese ozbiljan udarac vekovnim kulturnim i humanitarnim vezama Srbije i Rusije. Već sada mogu da se vide pojedini znaci da se vrši priprema srpskog javnog mnjenja za nešto slično. Između ostalog, srpski ekspert, profesor Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici Dejan Mirović skrenuo je pažnju na to da Aleksandar Vučić nije lično dočekao avione sa teretom namenjenim za borbu protiv korona virusa koji su stigli iz Rusije. Kako je istakao Mirović, predsednik Srbije se ograničio beleškom zahvalnosti na „Tviteru“. Pri tome Vučić je lično dočekao mnogo manju po obimu pomoć iz Kine, nazivajući Si Đinpinga „bratom i drugom“, a takođe nije štedeo lepe reči za šeika UAE, premijera Velike Britanije i predsednika SAD – pri tome Boris DŽonson i Donald Tramp nisu ukazali Srbiji nikakvu pomoć. Osim toga, srpska državna televizija RTS prikazala je u večernjem terminu krajnje popularan među ruskom liberalnom publikom film Vitalija Manskog „Putinovi svedoci“, usmeren protiv aktuelnog predsednika RF. I mnogi srpski analitičari smatraju da je zadatak da se u kratkom roku Srbija pretvori u Crnu Goru težak, ali pri tome ostvariv.

Predviđajući negodovanja povodom toga što pozivam da se u ime ruskih interesa ignorišu interesi samih Srba koji teže da spasu na Kosovu bar nešto, želim da istaknem da među srpskim patriotama po kosovskom pitanju vlada jasan konsenzus: nikakvih „kompromisa“ sa albanskim separatistima ne može biti, oni neumitno vode kako ka jednostranom gubitku teritorije, tako i ka gubitku političke subjektivnosti. U tom pogledu srpski interesi su identični ruskim, čega ipak očigledno nije svesna Ruska Federacija, koja je spremna da podrži svaki salto aktualnog beogradskog režima, faktički uvlačeći sopstvenim rukama Serbiju u tabor spoljnopolitičkih protivnika.

Ukoliko Srbija izgubi Kosovo, to će neminovno dovesti do toga da Rusija izgubi Srbiju. To će biti još jedna blistava spoljnopolitička pobeda Moskve, kojih se u poslednje vreme već prilično nagomilalo. Možda Ruska Federacija konačno treba da posluša glas srpskog društva i da prestane da se ograničava uveravanjima vlasti u večito prijateljstvo, kojeg između ostalog ima sve manje.

Preveo Stevan Gajić

(regnum.ru)