Vaše elite zapravo nisu „vaše“, proces istorijskog revizionizma je u punom jeku - svi međunarodni dogovori se ruše (II)

NSPM: Kako sve to izgleda iz perspektive samih balkanskih zemalja? Šta bi Srbija i Crna Gora mogle da dobiju od učlanjenja u NATO?

G. G. Tiščenko: Ako bi Srbija i Crna Gore ušle u NATO, za početak će se od njih očekivati da značajno povećaju svoje vojne budžete, a to nikako nije lak zadatak. Već sam to pomenuo – reč je o ogromnoj sumi od 2% BDP, koja može biti priličan problem za ove dve zemlje.

Pored toga, treba učestvovati u NATO operacijama i vojnim vežbama, a NATO je postao globalni blok, i on organizuje vojne operacije ne samo u svojoj originalnoj zoni odgovornosti u Evropi, već po celom svetu.

Samim tim vojska Srbije i Crne Gore koristiće se kao topovsko meso u nekom sukobu na Bliskom Istoku, recimo u operacijama protiv već pomenute „Islamske države“, ako oni tada još budu postojali.

NSPM: Istovremeno naše zemlje postaju meta za islamske ekstremiste, koji pojačavaju agitaciju među našim sopstvenim, inače umerenim islamskim stanovništvom. Pri tome Srbija ne mora da bude članica NATO da bi je uvukli u tu vrstu konflikta, a da stvar bude još gora, Srbija u saradnji sa NATO može da pošalje svoje vojnike na bilo koju tačku planete, osim na jednu – a to je Kosovo. Kosovo je ispod radara srpske javnosti pre desetak godina iz jursidikcije OUN prevedeno pod jurisdikciju NATO, što je tada i bio razlog da ruske snage napuste pokrajinu. Naravno, u Srbiji niko nije rekao pravi razlog napuštanja aerodroma Slatina, već se samo neodređeno govorilo kako nas je „Putin ostavio na cedilu“.

G. G. Tiščenko: Naravno. Ruska vojska nije mogla i nije htela da učestvuje u jednoj čisto natovskoj operaciji. Ali ne samo to, naša vojska nije htela da saučestvuje u etničkom čišćenju i uništavanju srpskog stanovništva, koje su tamo sprovodili Albanci pod pokroviteljstvom NATO.

U takvim uslovima mi svakako nismo mogli da garantujemo bezbednost Srbima, niti da učestvujemo u stabilizaciji regiona.

NSPM: U Srbiji je NATO krajnje nepopularan, pogotovo od vremena agresije na SR Jugoslaviju 1999. god., i članstvo u NATO nikada ne podržava više od 15 odsto stanovništva (obično je ta cifra negde oko 10 odsto). A protiv članstva je uvek preko 60 odsto građana. Ali državne vlasti svejedno vode kampanju koja se može nazvati „puzajućim klizanjem“ ka NATO, koja je Srbiju dovela praktično na prag ove organizacije. Kako biste, iz ruske perspektive, objasnili toliku nesaglasnost između javnog mnjenja i zvanične politike države?

G. G. Tiščenko: Rekao bih da to pre svega ima veze sa tim što vaše elite u najvećoj meri zapravo nisu nikakve nacionalne elite. Drugim rečima, vaše elite, zapravo, uopšte nisu „vaše“. Postoji ogromna razlika između političkih ciljeva elite i ciljeva običnog naroda, između manjine i većine, i upravo iz nje se rađa ta disonanca. Narod se rukovodi prema svojim vrednostima i ciljevima, a elita usvaja sasvim drugačije.

NSPM: A kako je Rusiji pošlo za rukom da se izbori sa tim problemom? U kojoj meri se u Rusiji poklapaju interesi elite i naroda?

G. G. Tiščenko: U periodu raspada SSSR došlo je do ogromnog razmimoilaženja između elite i naroda. Na primer, svega par meseci nakon što se završio referendum o očuvanju SSSR, na kome se ogromna većina naroda izjasnila za očuvanje zajedničke države, političke elite su odlučile da rezultate tog referenduma ignorišu.

Oni su tada prosto objavili da SSSR više ne postoji, i samovoljno potpisali dokumenta o njegovoj razgradnji. Narod je sav bio za SSSR, a rukovodstvo je tada reklo: „žalimo slučaj, druže narode, mi ćemo sada živeti i upravljati drugačije“. Međutim, od tog vremena mogli smo da vidimo postepeno zbližavanje interesa i ciljeva elite i naroda, i uspostavljanje saradnje na zaštiti zajedničkih interesa.

NSPM: Kojim sredstvima je to postignuto? Koji činioci su, i kako, naterali elitu i narod da počnu da rade zajedno, umesto jedni protiv drugih?

G. G. Tiščenko: Iskreno, ne bih znao da odgovorim na to pitanje. Ako se pogledaju naši istorijski procesi, očigledno je da je tako bilo. Na primer, 1917. godine je kod nas počeo građanski rat u kome su se svi međusobno ubijali, a zatim je došlo do izvesnog primirja, i obe strane su zajedno krenule da grade novu državu.

Onda je Veliki otadžbinski rat ujedinio celu zemlju, u čiju odbranu su se podjednako uključili i nosioci režima i žrtve njegovih represija. Ali na Vaše pitanje kako se to dogodilo, ne mogu nikako da odgovorim, osim da nas je sama istorija usmerila u takvom pravcu. U osnovi je to metafizički proces, unutar koga sama istorija upravlja međusobnim odnosima elite i naroda.

NSPM: Da li mislite da je ta sposobnost istorije da niveliše razlike između elite i naroda nešto što proizilazi iz istorijskih i geopolitičkih razmera Rusije? Može li se, recimo, srpskom narodu prosto poručiti „istorija će sve to ispraviti“?

G. G. Tiščenko: U istoriji Rusije sve ove smene vlasti uvek su se događale u prestonicama. Ali Rusija, kako se kod nas kaže, „živi u provinciji“. Na primer, u ruskom jeziku nikada nije postojala reč „progres“, uvek se koristila samo ta tuđica. Drugim rečima, život Rusije je uvek tekao na konzervativnim osnovama, naš narod niti je hteo, niti je imao potrebu da „ide napred“. Evropa je uvek bila ta koja je htela nekakav „progres“.

Tamo stalno svi žele nove avione, nove mašine, nove stvari. Oko tih stvari se Evropljani stalno brinu, i stalno o njima razmišljaju. Ruskom čoveku su takve emocije strane, on je, da tako kažem, „željan otvorenog neba“, „željan Sunca“. Ruski čovek hoće da sedne na cvetnu livadu, da se osmehne lepoj ženi, a Evropa stalno želi nešto novo, nove stvari. Rusija je, dakle, 90 odsto u provinciji, provincija je konzervativna, i u njoj se čuvaju običaji i tradicije.

Siguran sam da i vi u Srbiji imate sličan problem, razliku između sela i grada. Jer grad je već sasvim druga civilizacija. Pri tome je Srbija znatno manja, i njoj je mnogo teže da čuva svoje tradicije pod spoljašnjim pritiscima. Ali koliko ja znam o srpskom narodu, Srbija je upravo zemlja u kome su stare tradicije izuzetno dobro očuvane. Koga god znam da je od Rusa putovao po Srbiji, po pravilu sa oduševljenjem govori u kojoj meri su kod vas očuvani običaji i tradicije koji su se kod nas skoro potpuno izgubili.

NSPM: Srbiju iz Brisela i Vašingtona kritikuju zbog vojne saradnje sa Rusijom. Istovremeno, prema zvaničnim podacima, oružane snage Srbije i Rusije će ove godine organizovati dve zajedničke vojne vežbe, dok će sa zemljama-članicama NATO takvih vežbi biti 22. I opet, NATO smetaju i te dve vojne vežbe. Kako Rusija gleda na ovaj odnos između Srbije i NATO?

G. G. Tiščenko: Prva stvar koja mi pada na pamet jesu standardi. U vreme SSSR i Jugoslavije, između naših zemalja je postojala značajna vojno-tehnička saradnja, u tom smislu 90% naoružanja srpske vojske bilo je sovjetsko naoružanje.

Srpsko približavanje NATO podrazumeva pre svega uvođenje sasvim drugih standarda. Mi, doduše, danas proizvodimo tehniku i po NATO standardima zbog izvoza, ali NATO insistira na tome da se oružje njihovih saveznika nabavlja isključivo od njegovih sopstvenih proizvođača.

NSPM: Ali kod nas je sve to dosta suptilnije. Srbija je do dana današnjeg sačuvala solidnu vojnu industriju, i onda naši NATO aktivisti kažu kako „usvajanje NATO standarda nije stvar integracije u NATO, već ona otvara mogućnost da naša zemlja poveća izvoz oružja“. I kod nas se uporno insistira na tome da smo mi neutralni, i da, recimo, „na istom nivou“ hoćemo da sarađujemo, recimo, i sa NATO, i sa ODKB. No, na samom terenu se to pretvara u dve vojne vežbe sa Rusijom, i 22 vojne vežbe sa NATO. Da li je Rusija toga svesna? Jer, ona ima velike mogućnosti da pojača saradnju i osnaži svoje prisustvo u Srbiji, ali se taj prostor neprekidno sužava, i to mimo političke volje građana Srbije, iako Rusija ima dobre mogućnosti da taj proces zaustavi.

G. G. Tiščenko: Ali šta mi možemo da uradimo, da kupimo celu srpsku elitu? To ja način na koji to rade Englezi. Oni se dan-danas hvale time da oni obrazuju elite drugih zemalja. SAD su usvojile taj model tek za poslednjih par decenija, ali je njega izmislila Engleska. To se radi preko univerziteta, preko različitih vidova obuke.

I eto, pogledajte, Engleska nije neka velika zemlja, ali Komonvelt i dalje postoji. I njihov uticaj je nesrazmerno veliki, uključujući i uticaj na SAD u određenoj meri. Ali u slučaju Srbije i Rusije je stvar drugačija. Rusija nema nameru da na takav način kontroliše Srbiju. Srbija mora da bude svesna da njeno udaljavanje od Rusije dovodi u pitanje našu zajedničku saradnju, od koje Srbija, nesumnjivo, ima veliku korist.

NSPM: Situacija u Crnoj Gori po ovom pitanju je još upečatljivija – ondašnje vlasti su praktično za godinu dana u potpunosti izmenile politički kurs države i počeli da vode agresivnu kampanju protiv Rusije, a za stupanje u NATO. I ta kampanja već pokazuje određene rezultate među crnogorskim stanovništvom, tradicionalno veoma naklonjenim Rusiji – podrška stupanju u NATO se povećava, a protivljenje opada. Kako se Rusija odnosi prema ovom gubitku svojih spoljnopolitičkih pozicija u Crnoj Gori?

G. G. Tiščenko: Rusija je svakako nezadovoljna situacijom u Crnoj Gori. Naš biznis je u Crnoj Gori imao određene pozicije, a sada ih odatle postepeno istiskuju. Ne znam koliko je naših preduzeća još tamo ostalo, ali znam da su mnogi tamo kupovali nekretnine, da su išli tamo da rade, tamo su osnivane firme, i to čak mala i srednja preduzeća, a sada svi polako odatle odlaze.

Čak i na ličnom planu, moje komšije sa vikendice su pre par godina maštale o kupovini placa u Crnoj Gori, negde blizu mora, a sada im to ne pada na pamet. Kupovina nekretnina tamo nije više racionalan potez, budući da se odnosi stalno kvare.

NSPM: Proruski politički pokreti u Srbiji često pominju ODKB kao regionalnu alternativu NATO. Na kom nivou se nalazi saradnja ODKB i Srbije? Interesuje li se ta organizacija za balkanski region?

G. G. Tiščenko: Ja nisam stručan za veze ODKB i Srbije, i svakako bi drugi o tome mogli nešto detaljnije da kažu. Ali ono što znam jeste da interes za saradnju postoji, i da je ODKB svakako zainteresovan da se odnosi dižu na viši nivo.

NSPM: Ove godine se obeležava sedamdesetogodišnjica pobede nad fašizmom. Srpski predsednik Tomislav Nikolić će prisustvovati paradi za Dan pobede u Moskvi, a u paradi će učestvovati i srpski vojnici. Međutim, veliki broj zemalja Evrope i Zapada odbio je da učestvuje u ovoj svečanosti. Istovremeno, niz visokih političkih delatnika u Evropi, Ukrajini, pribaltičkim zemljama, u Rumuniji, otvoreno istupaju sa revizionističkom stavovima o Drugom svetskom ratu. Smatrate li da ovakav oblik istorijskog revizionizma u dnevnopolitičke svrhe predstavlja opasnu pojavu u Evropi?

G. G. Tiščenko: Proces političkog revizionizma ima sasvim konkretne ciljeve – pre svega likvidaciju međunarodnih ugovora iz Potsdama i sa Jalte, i taj proces je u punom jeku. Sada se sve ruši. Na primer, u našim medijima se mnogo govorilo o izjavama bivšeg ministra spoljnih poslova Poljske, koji je rekao da su „Aušvic oslobađali Ukrajinci“.

NSPM: To je teza koja očigledno potiče iz američke ambasade, budući da je i kod nas američki ambasador Majkl Kirbi nedavno izjavio da su „Beograd oslobađali Ukrajinci“, jer u Srbiji delovao Ukrajinski front Crvene Armije.

G. G. Tiščenko: Da, tako je, postoje cirkularna pisma koja su poslata po svim njihovim ambasadama, u kojima sugeriše da treba insistirati na tome da je Dan pobede, ne 9. maja, već 8. maja. Na taj način se pravi veštačka barijera između Dana pobede koji se slavi na Zapadu, i Dana pobede u Rusiji.

NSPM: Kod nas se to događa već više od deset godina, budući da se kod nas 8. maja slavi tzv. „Dan Evrope“, da bi se sutradan obeležavao, uslovno govoreći, „ruski“ Dan pobede.

G. G. Tiščenko: Drugim rečima, trenutno smo svedoci procesa revizije svih vrednosti, mitova i kanona koje su nekada imali status samorazumljivih istina. Sve se to sada precrtava, i gradi sasvim nova politika.

(Nikola Tanasić - NSPM)