Вучићеви аналитичари и теорије завере против мудре власти

Бранко Радун, назовимо га политичким аналитичарем, јер се тако најрадије потписује, спада у групу мудраца чије бављење неком странком представља јасан показатељ да она, на овај или онај начин, не годи његовом послодавцу, Александру Вучићу. Зато представља право задовољство када се Радун позабави Демократском странком Србије на начин на који је то учинио у недељнику „Печат“ текстом „Брчкање Војводине“, који је у делу у којем о њој пише једнако разумљив као његова усмена излагања сопствених мисли и ставова.

Речени аналитичар се тиме придружује, истина – не први пут, веома разнородној групи  што критичара, што простих пањкатора Демократске странке Србије, који са различитих, дијаметрално супротних становиштва „утврђују“ да је ДСС променио политику и издао сам себе. Тако се нашао у реду „разочараних присталица правог ДСС-а“, бивших истакнутих и угледних функционера ДСС који су из странке иступили, мање истакнутих и још мање угледних бивших чланова ДСС запослених у Граду Београду - оснивача удружења грађана „Самостални ДСС“, челника Српске радикалне странке и проницљивих колега аналитичара који ДСС-у приписују да нападајући политику и конкретне потезе СНС и Александра Вучића државу приближавају „српском Мајдану“.

Свима им је заједничка тврдња да Демократска странка Србије ради за западне амбасаде, при томе час у корист Вучића, час у корист Пајтића. Петар Луковић и Беба Поповић се за сада не помињу, из непознатих разлога. Тако је у протеклих годину дана најпре оптуживана да по налогу страних амбасада ради за Вучића, а потом, по налогу истих западних амбасада, да ради на рушењу Вучића. То је нешто што радује, јер потврђује исправност политике ДСС и глупост њених критичара.

Демократска странка Србије је најпре, у септембру-октобру 2014. године оптужена да се одрекла својих темељних начела и променила политику. Крунски доказ: усудила се да говори о још по нечему, а не само о политици неутралности (коју су грађани Србије толико добро разумели да су је подржали на изборима са 4,3% подршке). Тада један бивши функционер ДСС, иступајући из странке, пише: „ДСС је сва саздана од начела, те рушење политичке неутралности заправо значи рушење странке“ , а други вели: „Санда Рашковић Ивић је несумњиво добила зелено светло страних центара моћи да преузме ДСС“.

Ваља и овом приликом да се понови да политика неутралности није темељно начело политичког деловања ДСС, већ програмски став утврђен 2012. године, а који се разликује од дотадашњег. Програмски ставови се мењају, у складу са измењеним политичким околностима. Тако је, сасвим оправдано, у складу са својим темељним начелима,  Демократска странка Србије мењала свој став у односу на Европску унију, када је ЕУ променила свој став према Србији и изјаснила се да је против уласка Србије у ЕУ, а за политику неутралности.

Тај став је задржала и данас, то је јасно свакоме, макар и мале политичке писмености, па ваљда и Бранку Радуну. То што политичку неутралност ДСС данас радије дефинише као став да „не треба приступати било ком војном и политичком савезу“, то је ствар оцене да је таква реторика јаснија и обичним људима прихватљивија. Демократска странка Србије се и данас залаже за политику неутралности, али и говори о томе који су предуслови да се та политика оствари. Основна начела странке су остала неупитна: равнотежа демократског и националног, односно подједнако залагање за остварење националних и државних интереса и успостављање демократије и владавине права у Србији.

Временом се показало да су приговори о промени политике ДСС, упућивани уз констатацију да се ради о Вучићевом и пројекту западних амбасада, сасвим неутемељени и бесмислени. Тада, у октобру прошле године, још један од бивших фукционера ДСС, изузетног образовања, културе и елоквенције, којег искрено и неизмерно поштујем, иступајући из ДСС пише новоизабраној председници ДСС:

„Подједнако озбиљним сматрам одсуство било каквог наговештаја да ће Странка под Вашим вођством бити јасна и чврста опозиција по Србију погубном режиму Александра Вучића. Поновићу оно што сам унутар Странке говорио, владајућа странка, удељујући милостињу Демократској странци Србије припуштањем у београдску власт, не само што јој вади зубе као опозицији већ јој узима и душу“. Други, мање образован, културан и елоквентан, говори такође у октобру 2014. године да „западне силе аплаудирају како је уништен ДСС“. Трећи каже напуштајући ДСС „да му је посебно неприхватљиво да се странка удружује са Дверима и радикалима“, док истовремено радикал Немања Шаровић вели: „ДСС и Двери су лажна опозиција. Они су средство којим Вучић настоји да потпуно уништи и маргинализује СРС“. Касније то понавља и Војислав Шешељ. Дакле, сви су тада, не тако давно, пре само девет месеци, били јединствени у оцени да је ДСС Вучићева лажна опозиција и да су ново руководство ДСС-а инсталирале западне амбасаде да би се отупео отпор Вучићевом режиму који оне подржавају.

Сам Бранко Радун, оштроумни аналитичар, тада, у октобру 2014., пише: „...Но, да ли то све значи да Санда нема шансе да подигне ДСС и направи некакав „евроскептични” политички блок? Наравно да не. Она има солидну медијску подршку у коју су се укључили бројни медији и здушно је промовисали као будућег „лидера српске деснице” (ма шта то значило). Таква медијска пажња и нападна промоција политичке личности код нас је ретко виђена, нарочито ако се узме у обзир проценат подршке ДСС-у. То некима подгрејава сумњу да је реч о пројектовању будуће патриотске опозиције садашњој власти Александра Вучића од стране моћних странаца...Но, на страну српске кафанске теорије завере...“.

Тада Радун, остављајући на страну „српске кафанске теорије завере“, али очигледно уверен у њихову тачност, још истиче: „Друго, ако је ДСС „опозициона странка непомирљиво супротстављена власти СНС-а пре свега у домену националне, унутрашње и економске политике”, зашто онда демонстративно не напусти коалицију са СНС-ом рецимо у Београду и Новом Саду. Добро, мора странка од нечег да живи, али онда оставимо претерано моралисање и усиљено патриотско позирање по страни, и назовимо ствари правим именом. Ништа не кошта представљати се као непомирљива опозиција и на речима радикално бити против Бриселског споразума или ЕУ интеграција, а притом остајати у коалицији у престоници и неким градовима са владајућим странкама.“

Ето тачке у којима се слажу Радун, радикал Немања Шаровић и председник му Шешељ, цитирани бивши функционери ДСС, па и један број збуњених, истинских опонената Вучићевом режиму,  који сумњају у ДСС под утицајем текстова који налазе да је она Вучићев пројекат, кукавичко јаје подметнуто патриотском бирачком телу.

Тада тој групи критичара ДСС још увек нису приступили Андреја Младеновић, опскурни Драган Даничић, превртљиви Небојша Бакарец, новопечена нада СНС Миленко Јованов и слични... Они су, наиме, још веровали да постоји шанса да се под њиховим утицајем политика ДСС заиста промени и да она уистину постане странка налик СДС Бориса Тадића, СНП Ненада Поповића и сличних тзв. опозиционих странака.

Но, шта се догађа? Упорна и оштра конфронтација ДСС са политиком СНС-а (и његових сателита) и закључак Председниства ДСС да је учешће у власти у Београду за странку политички штетно, без обзира што се ради о локалној власти, оцена да је пројекат „Београд на води“ неприхватљив, а лекс специјалис за Београд на води корупционашки и неуставан закон...ствари из основа мењају.

Група чланова ДСС, којима су учешће у СНС-овој градској власти и припадајуће принадлежности и привилегије прече од свега, покреће нови талас напада на ДСС, али са потпуно новом тезом: Демократска странка Србије сарађује са Пајтићевом ДС и ради на формирању новог ДОС-а, који ако треба и насилно, а за рачун западних центара моћи, треба да руши патриоту Вучића.  Наравно, у томе, као и за сарадњу са Вучићевом СНС која јој се претходно приписивала, има, по њима, подршку западних амбасада. Ма не подршку – налог! По томе, западне амбасаде су из својих центара, Вашингтона, Берлина, Лондона... добиле нове инструкције са обавештењем да им више није миљеник Александар Вучић, већ су то разгаћени и набилдовани Бојан Пајтић и Санда Рашковић Ивић.

Ваљда су утврдили да Александар Вучић не спроводи налоге прихватљивом динамиком, да затеже са признавањем независности Косова, не притиска Додика у довољној мери, не сарађује са НАТО, не дистанцира се довољно од Русије, не сарађује у економској колонизацији Србије по плану ММФ-а, одбија да Србија реализује инфраструктурне пројекте од користи за Албанију и Косово, ускопистио се па неће да прода Телеком, Аеродром, ЕПС... Ма, како да не!

Тој новој „српској кафанској теорији завере“ придружују се и вешто прикривени провучићеви портал мудраци, који инсистирају на тези да се Србија приближава „српском Мајдану“, насилном, пучистичком преврату у изведби западних служби и домаћих издајника који не подржавају одговорну и мудру Вучићеву политику, а да су странке као ДСС, које одрешито критикују актуелну власт, „корисне будале“ у припреми те акције.

Отворенији провучићеви политички аналитичари мењају у ходу резултате својих дубокоумних промишљања српске политичке сцене, па тако Бранко Радун, у сред врућег августа, пише: „Поред ових опште познатих односа и комбинација назиру се и нове, које на први поглед нису до сада деловале реално. Пре свега, идеја да се створи нови ДОС подразумева да он у себи садржи и патриоте и европејце, да би се покрио шири политички простор и парирало веома широком позиционирању Вучића и Дачића. Иако се може чинити да је традиционално аутономашки, проевропски ДС у потпуној опозицији центристичком евроскептичном и проруском ДСС-у, то и није баш тако.“

Да ли је политичком аналитичару Бранку Радуну ударила у главу дуготрајна летња врелина, на чије могуће последице упозоравају лекари, као што је групи бивших чланова ДСС ударила у главу градска власт, мисли ли Радун то што пише, шта заиста мисли, ако уопште мисли, тешко је рећи. Тек, својим последњим текстом у „Печату“, у којем је изнео колико оригиналну, толико имбецилну тезу о значају и улози „хрватског лобија“ у српском политичком животу и мање оригиналну тезу, јер ју је пре њега лансирао Вучићев „Самостални ДСС“, о сарадњи ДСС и Пајтићевог ДС, потврдио је да је у последњих годину и нешто дана научио да је иако скромно плаћено, ипак је нека вајдица опљунути по Демократској странци Србије и изнети најбесмисленије могуће оптужбе.

Човек мора да се упита какву је то памет потребно имати да би се породила идеја о сарадњи Демократске странке Србије и Пајтићеве Демократске странке на формирању новог ДОС-а, са све ваљда Тадићевом, Чедином, Живковићевом, Чанковом и сличним еврофилним и пронатовским странкама, када ДСС са њима нема ни једне тачке политичког слагања и када се оне у свему програмски слажу са Српском напредном странком, а Вучић са појачаним ентузијазмом спроводи издајничку политику коју су они трасирали.

Спасоносно решење да изађе из невоље објашњавања необјашњивог Радун налази у „хрватском лобију“. Пази ти врага, ко би се још сетио „хрватског лобија“, да није Радуна. Факин један... Радун још вели: “Код нас су полемике углавном на ниском нивоу. Своде се на ситно поентирање и малициозне закључке типа: „Глуп ти је текст”.

Признајем. Али како одолети да се са те четири речи, кратко, јасно и тачно не одговори на лапрдарије које је потписао и објавио у „Печату“.