Politički život | |||
Zašto posle usvajanja novog pokrajinskog statuta ne slede i novi pokrajinski izbori? |
petak, 06. jun 2014. | |
Izmenivši najviši pravni akt koji reguliše njen status, vlast APV je ponovo propustila da utvrdi demokratski legitimitet svog položaja pred građanima u čije ime vlada. Time se ponovila nedemokratska praksa – usvajanje novog najvišeg pravnog akta Pokrajine koji ne dovodi do demokratskog formiranja nove vlasti APV. Nečinjenje je jedan od tri načina vršenja pravne radnje, pošto i nečinjenje proizvodi pravno dejstvo. U ovom slučaju, nečinjenjem se narušavaju načela vladavine prava i građanske demokratije, pošto evropska regija naprosto ignoriše činjenicu da pravo na pokrajinsku samoupravu po izričitom slovu Ustava pripada građanima a ne organima vlasti APV. Podsetimo se, donošenjem protivustavnog Korhecovog statuta, prvi put se pojavila praksa da stupanje na snagu novog najvišeg pokrajinskog pravnog akta (14. 12. 2009. g) ne dovodi do raspisivanja izbora za Skupštinu APV, iako je ista bila formirana po osnovu prethodnog Statuta. Novih pokrajinskih izbora po osnovu donošenja novog Statuta nije bilo. Isto je primenjeno i na izvršnu vlast Pokrajine. Vojvodinom je i dalje vladala ista Skupština, a Pokrajinsko izvršno veće, sastavljeno po osnovu Miloševićevog Statuta koji je donet po Miloševićevom Ustavu iz 1991. godine, samo je preimenovano u „Vladu APV“. Građanima na teritoriji APV, koji su nosioci ustavnog prava na teritorijalnu autonomiju, po donošenju novog Statuta APV iz 2009. nije omogućeno da odmah izaberu svoje predstavnike u organima pokrajinske vlasti u skladu sa novim najvišim aktom APV. Grupa omladinaca, koja je imala nameru da u Novom Sadu izrazi svoj stav protiv neustavnog položaja Pokrajine, policijski je onemogućena. Na zahtev jednog visokog funkcionera, koji bruka socijaldemokratiju u Vojvodini, ti omladinci su pohapšeni u čast Korhecovog statuta[1]! Naravno, u moru neustavnosti i nezakonitosti koje je izazvalo ustanovljenje ilegalne evropske regije, malo ko je uočio da nije normalno to što novi pokrajinski Statut nije imao dejstva ka raspisivanju pokrajinskih izbora. U demokratskoj pravnoj državi (o tome nema spora ni u jednoj modernoj pravnoj i političkoj teoriji) vlast je ograničena pravom. Pravo je iznad vlasti. Ograničenost samovolje vlasti pravom je imperativ, a zaštita prava i sloboda građana je cilj vladavine prava. Međutim, građanska demokratija i vladavina prava nisu samo teorijski osnov važenja, kriterijum valjanosti i cilj prava. Oni su, uz evropske principe i vrednosti, činioci normativnog elementa domaćeg objektivnog prava i to na najvišem mogućem nivou pozitivnog prava – čl. 1. prvog poglavlja Ustava R. Srbije. Pošto je Republika Srbija demokratska građanska Republika, suverenost u njoj potiče od građana (čl. 2. st. 1 Ustava), a državni organi od građana ne mogu prisvojiti suverenitet. To prisvajanje suvereniteta je izričito zabranjeno Ustavom (čl. 2. st. 2). Od posebne je važnosti činjenica da domaće pozitivno ustavno pravo izričito ne dozvoljava „uspostavljanje vlasti mimo slobodno izražene volje građana“, ali i da je ta zabrana poropisana u cilju zaštite suverenosti građana (čl 2. st. 3 Ustava)! Kako je onda moguće da donošenje novog najvišeg pravnog akta, kojim se uspostavlja vlast u pokrajinskoj autonomiji, ne dejstvuje ka demokratskom izjašnjavanju građana o njoj? Zar vladavina prava nije osnovna pretpostavka Ustava (čl. 3. st. 1 Ustava)? Zar se vladavina prava ne ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima i povinovanjem vlasti Ustavu (čl. 3. st. 2 Ustava)? Zar državna vlast nije ograničena pravom građana na pokrajinsku autonomiju (čl. 12. st. 1 Ustava)? Kako je moguće da se po donošenju novog, najvišeg pravnog akta Pokrajine „preskoči“ izjašnjavanje građana koji baš tim pravnim aktom treba da sprovode svoje građansko pravo na teritorijalnu autonomiju, nego se to njihovo pravo ostavlja na raspolaganje organima vlasti koji su formirani na osnovu dokazano neustavnog Korhecovog statuta? Najzad, kako je moguće da se ovo kršenje prava građana na njihovu teritorijalnu autonomiju vrši na isti način kao u slučaju iz 2009. godine? Zašto se isto ponavlja i sada kad Pastorov statut treba da stupi na snagu? Pošto je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava, počiva na neotuđivim ljudskim pravima (čl. 3. st. 1 Ustava), zašto promena najvišeg pravnog akta pokrajinske vlasti ne utiče na pokrajinsku državnu vlast koja takođe mora biti ograničena pravom građana na pokrajinsku autonomiju (čl. 12. st. 1 Ustava)? Iako je jasno da najviša pokrajinska vlast ne može biti izuzeta od principa vladavine prava, pokrajinska vlast ne može ni otuđiti suverenitet od građana, niti može biti izuzeta od ograničenosti demokratijom, evropskim vrednostima i pravom građana. Današnji položaj Skupštine APV i onoga što je nazvano Pokrajinskom vladom nije u skladu ni sa pravom, ni sa principima građanske demokratije. Ima li bar u Evropskoj uniji ekskluzivne „evropskosti“ makar jedne regije kojom bi njena vlast sebe postavila iznad vladavne prava, demokratije i ljudskih prava? Ne, takvog primera za ugledanje nema. Na osnovu kojeg pravnog principa i u kom cilju faktička vlast evropske regije uporno uzurpira pravo građana na pokrajinsku autonomiju i na nju ne dejstvuje promena prava koja reguliše njen javno-pravni status? Nema takvog evropskog pravnog principa, niti cilja. Odnosno, ima osnova i cilja, ali oni nisu ni pravni ni „evropski“. Sve to se vrši na osnovu volje za uzurpacijom vlasti ilegalne evropske regije nad APV, i u cilju održavanja političke nomenklature na vlasti. Jednostavno rečeno, pravo i demokratija se krše da bi Pajtić do „redovnih izbora“ 2016. g. ostao na čelu izvršne vlasti u Pokrajini, i da bi Ištvan Pastor za to vreme ostao na čelu Skupštine APV. Gde je rešenje ove duboko protivpravne i nedemokratske situacije? Da li u pokrajinskim izborima? Da, „kad ono međutim“! Građanska demokratija nije moguća bez vladavine prava koja je štiti i obrnuto. O čemu se radi? Radi se o tome da je partijskim sporazumom SNS-a i SVM-a[2] pre usvajanja Pastorovog statuta ugovoreno da niz pokrajinskih nadležnosti bude predat SVM-u. Smisao tog sporazuma je uzurpacija prava građana na pokrajinsku autonomiju kako bi ona bila stavljena na raspolaganje jednoj mađarskoj političkoj porodici. Zloupotrebljeni politički sistem u Vojvodini sam sobom ne može da se suprotstavi činjenici da je autonomija Vojvodine svedena na dogovor dve partije[3], o čemu sam već pisao. Stoga je sada nužna prethodna pravna zaštita demokratije, pa tek kada ona bude omogućena, tada može da se pristupi izborima. Pomenuti sporazum SNS-a i SVM-a o APV je duboko protivustavan, i javnost toga mora da bude svesna. Ustav Srbije izričito zabranjuje da političke stranke sebi potčinjavaju vlast (čl. 5. st. 4 Ustava). Nije Evropska unija tražila od Beograda da autonomiju Vojvodine potčini Subotici. Je li to tražila Mađarska? Ako jeste, možda je traženo tajno, ali susedna nacionalna država Mađara (koja sebe više ne imenuje republikom ali ima predsednika) nije građanin Srbije koji ima pravo na pokrajinsku autonomiju. Povodom pokrajinske autonomije domaći poredak ne sme da poistovećuje legitimnost i legalnost, odnosno da ograničava princip legalnosti efikasnošću prava po osnovu nekakve „nove legitimnosti“[4]. Pametan se uči na tuđem ikustvu, pa naročito skrećem pažnju na smisao fame[5] da u Srbiji „Ustav ne funkcioniše“, kojom se argumentuje stav tzv. autonomaša da je „Ustav pogrešan“ ili „nedorečen“. Istorijsko iskustvo srednje Evrope je pokazalo do čega dovodi dopuštanje pretvaranja ilegalnog stanja u legalnost uoči Drugog svetskog rata. Zna se ko je nadležan za meritorno tumačenje prava i u formalnom i u materijalnom smislu. Tumačenje prava je naučna disciplina, vrše ga nadležni organi javne vlasti Republike, a Ustav je osnovni akt pravne države. Ne može Ustav da bude „dorican“ difuzno, kako kome padne na pamet, a da o njegovom dejstvu neposredno odlučuju političke partije. Sama upotreba termina „nedorečenost Ustava“ ukazuje na potpunu pravnu nepismenost kritičara domaće ustavnosti iz redova tzv. autonomaša. Bez obzira što je prekršena, pravna norma ostaje obavezna i jasna. Njena apstraktnost redovno zahteva konkretizaciju aktom niže pravne snage radi primene volje koja je sadržana u materijalnom smislu akta više pravne snage, a ne „doricanje“. Suština prava je u njegovoj obaveznosti, a efikasnost njegovog vršenja se tiče pojma dobre ili loše vladavine. Može li dobra vladavina biti efikasno vršena od strane vlasti koja ignoriše pravo i krši ga? Ne može. Vlast je ograničena pravom građana na kome je utemeljena, bez obzira na efikasnost njegovog sprovođenja i opstrukciju koju vrši (pokrajinska) vlast. Sve van toga je nezakonitost, neustavnost i put u besporedak, pa je samim tim ovo materija deliktnog prava. Kontrolu vlasti u krajnjoj instanci vrše građani i sudska vlast koju su takođe građani u propisanom postupku ustanovili u skladu s Ustavom i zakonom. Pokrajinska vlast je ograničena pravom građana na pokrajinsku samoupravu, a podleže nadzoru ustavnosti i zakonitosti (čl. 12 Ustava). Ovo je takođe ustavno načelo! Nikako se ne sme olako shvatiti činjenica da Ustav Srbije brani Vojvodinu. Demokratija obezbeđuje ustavnu branu od samovolje pokrajinske vlasti i zloupotreba republičke vlasti. Ukidanje protivustavnog sporazuma SNS-a i SVM-a je prethodno pitanje, condictio sine qua non efikasnosti demokratije u odbrani prava građana na pokrajinsku autonomiju od srpske partokratije i ilegalne evropske regije u Vojvodini. Ni jedna vlast u Vojvodini ne može biti autonomna u odnosu na građane koji su jedini legitimni i legalni nosioci prava na pokrajinsku autonomiju. Dakle, pravo na pokrajinsku autonomiju (uzurpiranu sporazumom dve stranke) najpre se mora vratiti građanima kojima pripada. Ovo je potrebno učiniti hitno, pa će tek zatim biti moguće valjano uspostaviti autonomnu pokrajinsku vlast u skladu s načelima vladavine prava, demokratije, i evropskih principa i vrednosti. Tek kada se poredak u Pokrajini vrati u pravno stanje, moći će da bude efikasan i koristan po interese građana. Bez potpunog povratka u pravno stanje, slobodu će u Vojvodini oktroisati ilegalna vlast jedne političke porodice posredstvom stranke jedne nacionalne manjine. [2] Koalicioni sporazum SNS-a i SVM-a o zajedničkom programskom delovanju i učešću u Vladi Republike Srbije, obj. 29. 4. 2014. [4] Kelzen, Hans – Opšta teorija prava i države, Beograd, Arhiv za pravne i društvene nauke, 1951. Radi se o stavu austrijskog pravnika kritičko-pozitivističke orijentacije koji je stanje ilegalnosti po osnovu efikasnosti tumačio kao sticanje legitimiteta, što prevazilazi temu ovog teksta. Osim što Kelzenov stav pokazuje da pozitivističko stanovište o pravu ima svoje fizičke granice, treba podsetiti na sudbinu rada velikog austrijskog pravnika. Javno mnjenje Austrije je oštro reagovalo protiv ustavnog sudstva za čije osnivanje u toj zemlji je upravo Kelzen bio veoma zaslužan, tako da je 1930. g. morao da se iseli u Nemačku, odakle je 1933. g. takođe morao da izbegne pred nastupajućim nacizmom. [5] Nojbauer, Hans Joahim, Fama – istorija glasina, Klio, Bg, 2010. |