Politički život

Zbogom oružje

PDF Štampa El. pošta
Dragan Krsmanović   
četvrtak, 23. decembar 2010.

Izglasavanjem izmena i dopuna zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi u Skupštini Srbije završilo se jedno poglavlje u njenoj istoriji započeto još davne 1815. godine. Te godine je Miloš Obrenović od Marašli Ali Paše, kao sultanovog izaslanika, dobio odobrenje da Srbi mogu držati oružje. U ta vremena pravo na odbranu smatralo se osnovnim pravom i zaloga slobode. Istorija je to i potvrdila, a vek kasnije turska vlast je upravo oružjem proterana sa većeg dela Balkana.

Vremena su se promenila, razvoj borbene tehnike sa složenim i skupim borbenim sistemima ne dopušta da njima upravljaju nedovoljno obučeni regruti. Naprosto obuka je toliko složena i duga da je nemoguće neprestano obučavati nove i nove generacije vojnika.

Opšta vojna obaveza sastavni je deo formiranja nacionalnih država. Ona nije postojala od pamtiveka niti je obavezno da traje do „sudnjeg dana“. Ona ima dva svoja aspekta, unutrašnji i spoljni. U unutrašnjom ona je pokazatelj ravnopravnosti svih građana. Svi imaju obavezu prema svojoj državi a ona sa druge strane garantuje harmoničan razvoj zajednice i prava svakog pojedinca. Mnogo jasnije nego pred sudovima na bojnom polju se pokazivala jednakost svih građana. Ovakav pristup omogućavao je da se celokupno stanovništvo, čak i ono koje nije bilo neposredno obuhvaćeno vojnom obavezom uključi u rat, dajući mu karakter opšteg sukoba u kome države angažuju sve svoje potencijale. Spoljašnji aspekt je mobilizacija što moćnije vojne sile, kadre da obezbedi odbranu države i njenih interesa. Opšta vojna obaveza stvarala je mogućnost da male i po ljudskom potencijalu malobrojne države, angažujući veći procenat stanovništva, na svom tlu ostvare povoljan odnos snaga koji će im obezbediti konačnu pobedu. Mali i slabi, boreći se na vlastitom tlu pokušavali su da „nadtraju i iznure okupatore i nateraju ih da dignu ruke od ćorava posla“ i prepuste okupiranu zemlju njenoim građanima.

Vremena su se promenila, razvoj borbene tehnike sa složenim i skupim borbenim sistemima ne dopušta da njima upravljaju nedovoljno obučeni regruti. Naprosto obuka je toliko složena i duga da je nemoguće neprestano obučavati nove i nove generacije vojnika. U tome su svi saglasni, vođenje rata je postao toliko ozbiljan posao da se mora poveriti profesionalcima. Ali nije sve to baš tako jednostavno. Sadašnja vlast se pokazala daleko veštijom u demontaži i rasturanju nego u izgradnji i sabiranju. Da li su uz zakon usvojene i mere za motivaciju mladih ljudi za dobrovoljno služenje vojnog roka? Da li im je obezbeđena novčana nadoknada za vreme obuke, radni staž, da li su definisana mesta u državnoj upravi za koja je neophodni uslov za zasnivanje radnog odnosa prethodno regulisana vojna obaveza?

Procena narodnih poslanika je, očito, da Srbiji više ne prete nikakve opasnosti!   Ali ne samo to, procena je i da opasnosti neće biti ubuduće. Razvoj sistema odbrane, čija je okosnica vojska, mora se vršiti godinama unapred. Istoričari pamte zablude iz 1928. godine kada se poverovalo da ratova neće biti, a nekada poznati a danas zaboravljeni Brijak-Kelogov pakt, proklamovao je odricanje od rata kao sredstva za rešavanje sporova. Još se mastilo na potpisima nije ni osušio a svet se našao u vrtlogu najveće kasapnice u dotadašnjoj istoriji. Kakve su to analize dovele do tako optimističkog raspoloženja naših poslanika? Kao da nismo videli prestravljene vojnike NATO kako u martu 2004. godine umesto da brane srpske svetinje na Kosovu i Metohiji beže u svoje baze. Da neće možda oni da se zaklinju Srbiji da će se za nju boriti „ne žaleći da u toj borbi daju i svoj život“. Kao da je jednom do sada nagli obrt međunarodne situacije raspršio snove o stabilnosti i bezbednosti i kao da su svi drugi raspustili svoje armije. Vojnici, posebno oni u malim i bezbednosno ugroženim zemljama, znaju šta je rat i kakve porazne posledice on može imati. Znaju i kako se brzo međunarodna situacija može preokrenuti od stabilne u konfliktnu i kakvu cenu će platiti oni čije pripreme za zaštitu vlastitih interesa nisu sveobuhvatne, temeljite i duge. Kako odvratiti ne samo vojne pretnje već i bilo kakve pritiske armijom u kojoj će biti angažovano 0,013% stanovništva.

Ali ne samo ratovi. Pogled na planetu pokazuje nam da su katastrofe i izazovi raznih vrsta dostigli takve razmere da im se ne može suprotstaviti niti jedna izolovana grupa ljudi ma kako bila opremljena i plaćena. Najmoćnije zemlje, čije tajne službe troše desetine milijardi dolara u borbi protiv terorizma, pozivaju svoje građane na saradnju. Jer, nema se šta dodati onoj izreci „Profesionalci su napravili Titanik, a Noje je bio samo amater“. Gledamo poplave u naletu, ogromne požare, hiljade ljudi zatrpanih pod ruševinama. Ne mislite li da bi neki dan obuke ili neka forma organizovanja mogla malo da pripomogne? Nema te profesionalne organizacije koja u trenucima prirodne katastrofe ili tehnološkog akcidenta može odraditi sve.

Procena narodnih poslanika je, očito, da Srbiji više ne prete nikakve opasnosti!   Ali ne samo to, procena je i da opasnosti neće biti ubuduće.

Sadašnja skupština je pod tepih gurnula mnoge konstruktivne predloge za promenu sistema vojne obaveze. Jasno je da je dosadašnji način regulisanja vojne obaveze prevaziđen i obesmišljen tzv. „civilnim služenjem vojnog roka.predloge“. Upravljanje najsloženijim borbenim sistemima treba da vrše profesionalci, a naša deca imaju pametnija posla od čišćenja lišća po polupraznim kasarnama. Ona treba da se kratkom, efikasnom i obaveznom obukom osposobe za poslove u oblasti odbrane, zaštite i bezbednosti. Ko želi sa oružjem onda sa oružjem a i za ostale ima mnogo prostora da se osposobe za neku od delatnosti u toj oblasti. Pitanje osposobljenosti za odbranu je više od odgovornosti prema državi, ono je i pitanje lične slobode, pravo na pobunu, prava da se sa oružjem suprotstavimo nasilju u trenutku kad zaključimo da su sva druga sredstva iscrpljena.

Sadašnja skupština je pod tepih gurnula mnoge konstruktivne predloge za promenu sistema vojne obaveze.

Demontaža sistema odbrane je tako krupno pitanje koje ne sme da zavisi od dobre volje jednog ministra i tesne skupštinske većine. Odbrambeni sistem, posebno ovako narušen kao naš, može se demontirati za par godina. U tom periodu se otpušta „višak kadrova“, obično oni borbeniji i sposobniji – logično jer „rata neće biti“. Zatim se reformama smanjuje broj jedinica i izmeša njihov raspored. Potom slede priče o višku naoružanja koje se mora uništiti (to navodno plaćaju stranci i nas navodno ništa ne košta) a što će jednog dana zameniti neko (možda?) novo naoružanje. I tako malo pomalo probudićemo se u zemlji u kojoj će svako raditi svoj posao. To znači da će pitanje odrane biti pitanje nekoloko hiljada činovnika u ministarstvu i desetak hiljada profesionalnih vojnika. Ukoliko ne budu u štrajku ili na privremenom radu u Avganistanu, oni će po potrebi ratovati. Ako njih neko pobedi, to će biti njihova stvar, pa oni su za to i plaćeni.

Iskreno rečeno, mislim da smo pljunuli u bunar iz koga smo pili pre nego što smo iskopali novi.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će crnogogorski „Zakon o slobodi veroispovesti“ biti povučen?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner