За Бошњаке реформе су недовољне, а за Србе и Хрвате су превише радикалне. Срби и Хрвати сматрају да те реформе неће заштитити њихове интересе. То значи да БиХ и даље одређују њени народи, и у њима су истински легитимитет и ауторитет.

Централни стратешки приоритет Србије је чланство у ЕУ, и то се неће мењати док год је ове владе. То нас, наравно, не спречава да градимо блиске и партнерске односе и са другима, пре свега са Русијом са којом имамо вековну традицију блискости.

Упркос настојањима заштитника косовске независности, неће им поћи за руком да је прикажу као неповратан процес, да затворе то питање. Нико не сме да тврди да је косовско питање решено, а да Србија није рекла задњу реч.

У Хагу се судило руководиоцима Србије, чиме се дошло до – праведне лажи. Било је правичних суђења против муслиманских команданата, али су медији писали само о суђењима Србима. То вам је као у Кафкином „Процесу”, с тим што је Кафка био оптимиста.

Ако нема добре песме нема лепшег света. А како да буде добре песме ако човек није сит? Лажна политика тера да се имају узори. Ја не желим никоме да будем узор. Други безначајни су себи узели моћ да мени говоре шта ћу ја да радим и како ћу да живим.

Да су резултати мерило, ова влада би била сведена на најмањи кабинет на свету, а огромна већина министара би морала да оде због неуспеха или статирања – од министара спољних послова и инфраструктуре, преко пољопривреде, урбанизма, енергетике, здравства...

Та потреба да НАТО погреши, чак да се распадне, јесте чудна јер уопште не почива на идеји шта би то друго било боље од НАТО. Многи не могу да схвате колико је јака диктатура у Србији, која је вођена једним ноторним психопатом који презире властити народ. Многи не увиђају везу између Сребренице и Рачка.

Тадић је изгубио копчу с народом, затворио се у цитаделу и окружио дворском камарилом, која узима огроман новац да му смишља реченице и позе у којима ће га сликати. Преузео је на себе посао за који није способан, он би да буде и председник, и премијер, и министар, и баба Ванга.

И раније, након обиласка Војводине, рецимо, наш васпитач Јелко, у извештају о положају националних мањина, оптуживао је Србију за „међуетничке инциденте у покрајини“. У међувремену је пластично појаснио „аутизам Србије“ као ситуацију једнаку оној „када би муж, да напакости жени, одсекао себи ону ствар“.

Импресиван број оних који су на улицама или Интернету пожелели да кажу шта мисле о насиљу показује да је дара превршила меру. Нисам за пребројавање реаговања на разним сајтовима, понајмање у отужном контексту на који је то учинила Нова српска политичка мисао.