Ovih dana Internetom kruži jedna šokantna „ispovest” neke ovdašnje žene, zaposlene u nekom međunarodnom fondu za nadzor Srbije, u kojoj se ona hvali kako je „tamo gde treba” javila kako je stanje u Srbiji daleko lošije nego što su evropski zvaničnici primetili. I kako su skromne pohvale Srbiji u pogledu njenog napretka „na atlantskom putu” apsolutno preterane, pa će zato ona, gnevna blogerka i čuvarka „atlantskih vrednosti”, kad se još nečega pikantnog seti, sve lepo javiti britanskom ambasadoru.

Dodajmo da se u pomenutom „pismu javnosti” pominju đuture patrijarh Pavle, Vladimir Putin, Kosovo, stanje manjinskih grupa, a sve je začinjeno psovkama. Revnosnijeg plaćenog domaćeg izvestioca „strani faktor” nije mogao da nađe, tim pre što, kako sama otkriva, osim što piše stranim ambasadorima, ona svoje strane poslodavce zabavlja i u jednom baru preko puta američke ambasade.

Balkanski špijun više ne mora da se krije. Naprotiv, to sada radi s ponosom – ispostavlja se da je danas u eri flagrantne promocije „novog puta” najveća vrednost „atlantska vrednost”, šta god to podrazumevalo, pod uslovom da je Srbija ogađena sa svih strana i u svakom pogledu. „Atlantski patriotizam” tako se ispostavlja kao vrednost daleko ispred svega ostalog, štaviše, „atlantski patriotizam” ispostavlja se kao vrhunac istine, pravde, intelektualnog angažmana i zdrave pameti, kao moralni uzor koji mogu da razumeju samo izuzetni. Politička izuzetnost savremenog balkanskog špijuna, međutim, ne dobacuje dalje od opštih mesta satanizacije Srbije, kakvu smo preživeli devedesetih godina. Kombinacija engleskih izraza i srpskih psovki zapravo i jeste tačan opis pokondirenog srpskog primitivca koji je na usluzi svakom strancu koji stigne u Beograd bez obzira na to da li je došao da se napija na splavovima ili da „izvidi situaciju”.

Pamtim kako je ta vrsta uslužne delatnosti bila vrlo popularna devedesetih godina, kada su stranim novinarima i sitnim diplomatama, pristiglim u razvaljenu Srbiju, u razumevanju „srpskog sindroma” zdušno pomagali beogradski novinari, koji su za besplatnu šniclu kod „Verdija” i nekoliko desetina maraka dnevno bili neka vrsta poslovne pratnje „donosiocima demokratije i evropskih standarda”. Hudožnici istine sa Si-En-Ena bili su gladni. I još se nisu nasitili.

Srpski kompleks niže vrednosti prema svemu što stiže sa Zapada, bez obzira na to da li se radi o šuškavcima, farmerkama, muzici, ili političkim naredbama, promovisan je u ovoj zemlji još od trenutka kada je Tito rekao „istorijsko ne” Staljinu. Taj kompleks se danas može videti na svakom korakuod potpuno nerazumne upotrebe stranih reči u svakodnevnom govoru, pa i u medijima, do spremnosti da se ismeje, ponizi i optuži sve što se nije ispililo ispod šinjela miroljubive „atlantske alternative”.

Balkanski špijun danas je podignut na mnogo viši društveni stepenik, iako i dalje voli besplatnu šniclu i piće, I iako je i dalje neka vrsta dvorskog zabavljača na večerama u stranim ambasadama, njegova socijalna pozicija danas, kada se Srbija tetura na atlantskom putu, daleko je bolja, vidljivija, i društveno moćnija. Svojim izveštajima stranim ambasadorima, on se danas javno hvali, pokazujući u isto vreme aroganciju i superiornost, ali i želju da bude još više javno nagrađen. Iako dobija javna priznanja, zahvalnice i nagrade, nekako bi da se nametne kao moralni i intelektualni uzor – to što tiho podriguje od onolikih besplatnih ručkova začinjenih marinadom sa belim lukom neka nikoga ne zavara. Balkanski špijun, koji veruje da se u Evropu ulazi mrzeći sve što je srpsko, beli luk proglašava francuskim začinom, a kada psuje čini to samo da bi ga srpski primitivci bolje razumeli.

Balkanski špijun nekada se obraćao šapatom samo svojim stranim poslodavcima – danas se obraća svima nama – čini to javno, sa osmehom na licu, ponosan što može da nam saopšti da je u gustoj magli srpskog atlantskog puta on jedini pravi svetionik.

Do trenutka kad će balkanski špijun uzeti vaspitnu palicu u svoje ruke deli nas samo jedan korak. Nema zbora da će nas ubediti da je to korak koji nas približava Atlantu. Ili Atlantidi?

www.mirjanabm.com