Početna strana > Prenosimo > Čekajući Putina
Prenosimo

Čekajući Putina

PDF Štampa El. pošta
Milan Milošević   
petak, 18. mart 2011.

(Vreme, 17. 3. 2011)

Vladimir Vladimirovič Putin, ruski premijer, doći će u radnu posetu Srbiji 23. marta. Razgovaraće i potpisati niz dokumenata sa predsednikom Tadićem i premijerom Cvetkovićem o trgovinsko-ekonomskoj saradnji, o energetici, naravno, o projektu izgradnje gasovoda "Južni tok", tože.

Naučno-tehnički centar Naftne industrije Srbije (NIS), kao podizvođač, završio je početkom marta Studiju izvodljivosti za srpski deo gasovoda "Južni tok", kojom se predlaže da gasovod uđe u Srbiju kod Zaječara, da trasa duga oko 450 kilometara, za oko 70 kilometara kraća od varijante preko Dimitrovgrada, udari na Paraćin, a potom da se poveže na postojeći gasovod Beograd – Novi Sad – Horgoš. Jedan krak iz Čente odvajao bi se za Republiku Srpsku.

Varijantom da bi "Južni tok" mogao da ide preko Rumunije, Rusi su, kako izgleda, samo malo plašili Bugare.

Kapacitet gasovoda kroz Srbiju trebalo bi da bude između 36 do 41 milijarde kubnih metara gasa i da košta oko 1,3 milijarde evra. Ceo gasovod kapaciteta 63 milijarde kubnih metara godišnje, koji će koštati oko 20 milijardi evra, zajednički rade Gasprom i italijanski Eni, pa odluku o prolasku gasovoda ne donosi samo ruska strana. Izgradnja bi trebalo da počne u 2013. godini.

Putin će sa istim dnevnim redom 22. marta posetiti Sloveniju, gde će o slovenačkom učešću u projektu "Južni tok" razgovarati sa slovenačkim predsednikom Danilom Tirkom i premijerom Borutom Pahorom. Preko Slovenije bi trebalo da ide tranzitna ruta do severne Italije.

Kako je nedavno potvrdio izvršni direktor ruskog Gasproma Aleksej Miler, pored Slovenije i Austrija se i službeno priključuje "Južnom toku". Pristanak OMV-a na ponudu Gasproma otvorio je, međutim, političku raspravu u Evropi, piše zagrebački "Poslovni dnevnik", koji podseća da je OMV trebalo da bude nosilac projekta "Nabucco", koji je uzdrman i stvaranjem zajedničkog preduzeća OMV-a i Gasproma koje će upravljati velikim skladištem gasa Baumgarten.

To je deo šire i komplikovanije priče. Za april je u Briselu najavljena evropska ruska promocija projekta "Južni tok", na koju Putin vodi veliku privrednu delegaciju. Tokom razgovora Evropske komisije i Vlade Rusije 24. februara ove godine, isplivala su stara neslaganja, koja se odnose na transport i promenu sistema plaćanja gasa, ali ona ipak nisu izašla iz okvira partnerstva. Evropska unija raspravlja o uvođenju "trećeg energetskog paketa", zapravo o razdvajanju proizvodnje i transporta energenata, čemu se Kremlj protivi, smatrajući da je to upereno direktno protiv Gasproma i njegovih ekonomskih ambicija na tržištu EU.

Rusi izgleda nastoje da se preporuka o razdvajanju transporta i eksploatacije gasa ne odnosi na međunarodne gasovode kakvi su "Južni tok" i "Severni tok". Sporovi su ostali, uz nejasnu najavu da će biti prevaziđeni i uz potpisan sporazum o pripremi putne karte saradnje između RF i EU u energetskoj sferi do 2050. Logika ruske pregovaračke pozicije se možda sadrži u jednoj ranijoj Putinovoj rečenici: "Možete od nas da kupujete gas, a možete i da dođete u Sibir da sečete drva." Sa svoje strane, Žoze Manuel Barozo je istakao da ruska energetika predstavlja garanciju blagostanja i prosperiteta Evrope, koja želi da Rusija ostane njen glavni partner u oblasti gasa. Vladimir Putin je to, navodno, odmah zapisao u svoj notes.

SUSRETI: Ruski premijer je boravio u Beogradu u dvodnevnoj poseti polovinom juna 2001. Tada je bio godinu i po dana na vlasti i možda je gledao s podozrenjem na prozapadnu vladu u Beogradu. Domaćin mu je bio predsednik tadašnje Jugoslavije Vojislav Koštunica, koji je putovao u Moskvu 29. oktobra 2000, neposredno po polaganju zakletve. U junu 2004, tada kao predsednik Vlade Srbije, Koštunica se ponovo sreo sa Putinom, tada predsednikom RF, u Sočiju. Posle su i Jedinstvena Rusija i DSS uspostavili partijsku saradnju.

Vladimir Putin u Srbiji uživa veliku popularnost, a kako je napisao jedan ruski novinar, njegova poseta kod Srba pobuđuje maštu. Neki je simbolički vezuju i za istorijsko podsećanje na početak bombardovanja Srbije od strane NATO-a 24. marta 1999. Pošto se priprema zapadna intervencija u Libiji, neki očekuju da će se o tome odavde možda nešto čuti. Drugi osluškuju šta će se reći pred najavljeni skup u Beogradu 69 delegacija posvećen novom strateškom konceptu Severnoatlantske alijanse i odnosu sa partnerskim državama. Pretprošle godine ruski predsednik Dmitrij Medvedev predložio je da se postigne sporazum o panevropskoj bezbednosti, ali predlog izgleda nije naišao na razumevanje na Zapadu. U međuvremenu je postignut rusko-američki sporazum o smanjenju atomskog arsenala, a traju natezanja oko antiraketnog kišobrana. O takvim stvarima sada s ruske strane više govori Medvedev, a manje Putin. On sada govori o poslovima. Oni koji u besparici s njim budu pregovarali o poslovima trebalo bi možda da znaju da su ga u Sankt Peterburgu, dok je bio Sobčakov pomoćnik, zvali "Štazi".

Putinova poseta bi mogla biti nastavak rusko-srpskog dijaloga vođenog tokom boravka predsednika Dmitrija Medvedeva Beogradu oktobra 2009. godine i uvod u novi susret na najvišem nivou ovog leta, kada predsednik Boris Tadić treba da poseti Moskvu da bi sa ruskim partnerima potpisao dokument o strateškom partnerstvu dve zemlje. Strateški sporazum je relativno čest instrument sadašnje diplomatije. Rusija je, inače, nedavno potpisala Deklaraciju o strateškom partnerstvu sa Španijom.

Tadić se inače sreo s Putinom novembra 2005; juna 2006. na Energetskom samitu zemalja Jugoistočne Evrope u Zagrebu i 24. januara 2008, kada je posetio Rusiju zajedno s tadašnjim premijerom Koštunicom, kada su se na kraju takozvane kohabitacije u Kremlju, prema Velji Iliću, koji voli da dosoljava, praktično otimali o stolice u Kremlju.

Kad je ruski predsednik Medvedev 2009. bio u Beogradu, glavni simbolički akcenat je bio na zajedničkom doprinosu slomu fašizma 1945. I na paradi u Moskvi maja 2010. predsednik Tadić je imao zapaženo mesto.

RUSKO NEKROPOLjE: Poseta Medvedeva oktobra 2009. protekla je u znaku pijeteta prema 961 borcu Crvene armije poginulom tokom oslobođenja Beograda od Nemaca 1945. Sada ima podsećanja i na Ruse koji su ostavili neizbrisiv trag u Beogradu u kome su našli pribežište.

Na sajtu ambasade Ruske Federacije, na primer, ukazuje se na to da se u saradnji sa Skupštinom Beograda radi na očuvanju i obnovi Ruskog nekropolja na beogradskom Novom groblju. Postoji realna opasnost od gubitka ovog unikatnog objekta koji predstavlja ponos ruske istorije i kulture. Kaže se da su mnoge ruske grobnice tokom godina postale oronule i da im je potrebna hitna rekonstrukcija i traže se sponzori za njihovo očuvanje. Delu grobnica preti likvidacija zbog neplaćanja grobnih mesta, a više nema ko da preuzme brigu o njima.

Pominju se Iverska kapela i spomenik Ruske slave na kome piše "Večna slava imperatoru Nikolaju II i 2.000.000 ruskih vojnika Velikog rata". Podseća se na to da je na ruskim parcelama smešteno 755 grobnica u kojima su posmrtni ostaci preko tri hiljade ljudi koji su dali veliki doprinos razvoju različitih sfera srpskog društvenog života – tu su vojna i duhovna lica, ugledni emigranti, državnici i veliki broj istaknutih imena ruske nauke i kulture: arhitekte akademici Nikolaj Krasnov, Viktor Lukomski, Petar Anagnosti, profesor Grigorije Samojlov, slavisti profesor Stepan Kulbakin, profesor Fjodor Taranovski, vizantista Georgije Ostrogorski, bogoslov profesor Sergej Trojicki, profesor mehanike Georgije Pio-Ulski i njegov učenik, profesor V. V. Farmakovski, profesor termodinamike Aleksandar Brandt, matematičar i akademik Nikolaj Saltikov, profesor Anton Bilimovič, balerine Nina Kirsanova, Tamara Polonska, Marina Olenina, glumica Natalija Erdeli, operska pevačica Sofija Drausal, pevačica ruskih romansi Olga Jančevecka, pisac i kritičar Jevgenije Aničkov, pisac i kinooperater Mihail Ivanikov, slikari Stepan Kolesnikov, Leonid Šejka...

BRATSTVO I PARE: Ljudi se u temi sada inače skladnih i istorijski utemeljenih rusko-srpskih odnosa lako zagube u istorijskim reminiscencijama i u geostrateškim spekulacijama. Pre ili posle neko će ipak izgovoriti poslovicu: "Bratstvo, bratstvo, a sira za pare!"

Poseta ruskog premijera Beogradu je pre svega definisana kao poslovna, uostalom, istim rečima su najavljene poseta Srbiji i poseta Sloveniji. U Beogradu, ona bi trebalo da bude fokusirana na realizaciju važnih do sada potpisanih dokumenata, u koje svakako spadaju Sporazum o slobodnoj trgovini i Sporazum o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede.

Pomoćnik ministra finansija Zoran Ćirović izrazio je očekivanje da će premijer Rusije tokom posete Beogradu 23. marta "dati zeleno svetlo" za odobravanje ruskog kredita od 800 miliona dolara za realizaciju projekata srpske železnice. Još uvek ne postoji jasna finansijska ponuda, tako da u ovom trenutku ne zna o tome da li je kredit skup ili jeftin.

Bilo je najavljeno da će pregovori o ruskom kreditu početi tek kada bude završena projektno-predračunska dokumentacija za izgradnju pruge Valjevo–Loznica, obnovu srpskog dela pruge Beograd–Bar i za završetak Beogradskog železničkog čvora i za deo obilaznice oko Beograda.

Očito, Rusi nisu spremni da puste kredit dok ne vide gotove projekte. Srpska strana se nada da zajam ipak bude odobravan u fazama i najavljuju da je projekat za prugu Valjevo–Loznica završen. Verovatno bi mogle da budu pomenuta rekonstrukcija i modernizacija hidroelektrane Đerdap 1, o čemu je postignut dogovor između ruske kompanije "Silovije mašini" i Elekroprivrede Srbije, a za 2015. najavljen završetak generalnog remonta generatora proizvedenih u LMZ "Lenjingrad". U Rusiji su navodno već urađeni svi vitalni delovi i sklopovi novog agregata i počeli su neki pristupni radovi.

To je i deo stare priče o takozvanom klirinškom dugu: ukupni saldo klirinških potraživanja iznosio je 1,29 milijardi klirinških dolara u korist država sukcesora bivše SFRJ, od čega je Srbiji i Crnoj Gori pripalo 38 odsto, odnosno 490,94 miliona klirinških dolara. Izraženo u američkim dolarima, obaveza Ruske Federacije prema Srbiji iznosila je 288 miliona (delimično "prebijena" dugom za potrošeni gas između 1994. i 2004).

NARAVNOTEŽA NA STUBU: Srbija se u svojoj spoljnoj politici opredelila za takozvana četiri stuba koji uključuju Evropsku uniju, SAD, Rusiju i Kinu. Problem je u tome što smo inferiorni u odnosu na svaki od oslonaca – ni sa jednim od tih partnera ne poslujemo "ravnotežno". Prema podacima Privredne komore Srbije, deficit u razmeni robe sa inostranstvom u 2010. godini iznosi od 5,262 milijarde evra i neznatno je veći u odnosu na vrednost iz 2009. (5,229 milijardi).

Posmatrano po zemljama, najveći deficit 2010. ostvaren je u razmeni sa Ruskom Federacijom (1,230 milijardi evra, odnosno 23,3 odsto ukupnog deficita) i sa Kinom (982,1 milion evra, 18,7 odsto ukupnog deficita Srbije u 2010). U zemlje EU plasirano je srpske robe u vrednosti od 4,272 milijarde evra što predstavlja 57,4 odsto ukupnog izvoza, a istovremeno Srbija je uvezla iz EU robe u vrednosti od 6,977 milijardi, što čini 54,9 odsto ukupnog uvoza. U "buli" sa EU smo za 2,7 milijardi evra.

ISTOČNO TRŽIŠTE: Nažalost, to nije samo trenutno stanje. U knjizi profesora dr Nenada Popovića (koji predaje na Ekonomskom fakultetu moskovskog Univerziteta "Lomonosov" i na Ekonomskom fakultetu Moskovskog državnog rudarskog univerziteta) i dr Ondreja Jaška, vanrednog profesora na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu, Spoljnotrgovinski odnosi i perspektive privredne saradnje Ruske Federacije i Republike Srbije, koja je ovih dana izašla iz štampe, slikovito se objašnjava u kom je obimu Srbija izgubila istočno tržište: izvoz Srbije u SSSR 1990. godine iznosio je 1,19 milijardi američkih dolara, što je činilo 21,95 odsto ukupnog izvoza. Od 158 država u koje je Srbija izvozila te godine, SSSR je zauzimao ubedljivo prvo mesto. Nakon raspada bivše Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, mnogo toga se promenilo na tržištu i jedne i druge države. Neke druge zemlje i proizvođači osvojili su ova tržišta.

U periodu od 1998. do 2004. godine, struktura BDP-a Ruske Federacije se, po autorima te studije, nije drastično promenila: ostalo je veliko učešće industrijskog sektora u njegovom rastu (proizvodnja nafte i gasa, industrija uglja, obojena metalurgija, drvna i hemijska industrija, mašinska industrija), posebno tokom 2003. i 2004. godine.

Ruski uvoz je porastao sa 61 milijarde dolara iz 2000. godine na 165 milijardi dolara 2005. Oko 55 milijardi dolara Ruse košta uvoz mašina, opreme i automobila.

Još jedna važna stavka u ruskom uvozu jesu prehrambeni proizvodi. U 2000. godini uvoz prehrambenih proizvoda iznosio je 10 milijardi dolara, a 2005 – 22,5 milijardi dolara, i to uprkos podacima iz ruskog Ministarstva poljoprivrede o rekordnim žetvama u tom periodu.

Mi smo prošli kroz deagrarizaciju i dezindustrijalizaciju, i nismo imali robu za to tržište.

Ipak, konstatuju autori, u poslednjoj deceniji beleži se rast prometa robe između Rusije i Srbije, koji je u odnosu na 2000, kada je iznosio samo 390,4 miliona dolara, prešao granicu od četiri milijarde dolara 2008. godine (4,041 milijarda).

U ruskom izvozu, generalno gledano, kao i ranije, preovlađuju energenti sa 79 odsto, zatim oprema i repromaterijal. Energenti godinama čine i 75 do 80 odsto srpskog uvoza iz Rusije. Najzastupljeniji proizvodi uvezeni u Srbiju iz Ruske Federacije: gas prirodni u gasovitom stanju (64,12 odsto uvoza); nafta, sirova (18,86); đubriva sa sadržajem azota preko 10 odsto; urea (3,71); slede laka ulja za preradu u specifičnim procesima; legirane sirovine aluminijuma; porozni amonijum-nitrat za eksplozive, žica od rafinisanog bakra poprečnog preseka preko 6 mm; ugalj kameni, bitumenozni...

Jedna od glavnih karakteristika privredne saradnje Srbije sa Rusijom od 2000. jeste deficit na srpskoj strani (2,935 milijardi dolara 2008). Kad je izbila kriza, godine 2008, Rusija je i dalje bila glavni spoljnotrgovinski partner Srbije kad je u pitanju uvoz, sa učešćem od 15,24 odsto, a peti u izvozu, sa udelom od 5,01 odsto.

Stopa pokrivenosti srpskog uvoza iz Rusije izvozom je 2008. godine bila mala i iznosila je oko 15,8 odsto, ali, zaključuju Popović i Jaško, situacija je bila slična i sa zemljama u okruženju koje trguju sa Rusijom: pokrivenost uvoza izvozom Mađarske iznosi 20 odsto, Hrvatske, Bugarske i Slovačke oko 10 odsto, Rumunije četiri odsto.

Povećanje srpskog izvoza u Rusiju je evidentno i, po autorima, ipak stvara mogućnost da se disbalans u rusko-srpskim odnosima u budućem periodu ipak nekako svede na prihvatljiviju meru. U strukturi izvoza Srbije u Rusiju najznačajniji je izvoz robe za reprodukciju. Na ruskom tržištu su traženi pokrivači podova, lekovi, poljoprivredni proizvodi, vino, neke vrste gumenih proizvoda, građevinski materijal (crep, keramičke pločice) itd.

Po autorima knjige Spoljnotrgovinski odnosi i perspektive..., u 2008. godini najveći izvoz u Rusku Federaciju ostvarila su preduzeća: Tarkett d.o.o. Bačka Palanka (91,6516 miliona dolara), Hemofarm a.d. Vršac (68,7912), a slede Tetrapak production d.o.o. Beograd, Lohrsomb d.o.o. Bačka Topola, Goša a.d. Smederevska Palanka, HIP-Azotara d.o.o. Pančevo, Fabrika bakarnih cevi a.d. Majdanpek, Moskomerc d.o.o. Beograd, Novkabel AD Novi Sad, Metalac-posuđe d.o.o. Gornji Milanovac (8,491 milion dolara).

Popović i Jaško smatraju da glavni problem u spoljnotrgovinskim odnosima Srbije sa Rusijom nije kvalitet, već kvantitet i kontinuitet isporuka, pošto se mogućnosti izdvojenih srpskih proizvođača i obimi ruskog tržišta ne mogu porediti. Kod velikih obima isporuka, kao i kod malih, organizacioni problemi i troškovi transporta, sertifikacije i slično skoro su isti. Zato je za ruske veleprodavce isplativije da rade ili sa veoma krupnim proizvođačima ili sa udruženjima proizvođača.

Pišući o perspektivama izvoza srpskih poljoprivrednih proizvoda na rusko tržište, oni konstatuju da srpski poljoprivredni proizvodi koji prolaze na tržištima EU i CEFTA nemaju veće izglede da to postanu i na ruskom tržištu: Rusija snažno razvija domaću primarnu poljoprivrednu proizvodnju, uvoz šećera i kukuruza je destimulisan, a ruska domaća proizvodnja raste iz godine u godinu. Oni smatraju da izvozne perspektive srpske poljoprivrede u Rusiji treba tražiti pre svega u voću, povrću, konditorskim proizvodima i mesu. Navode, međutim, podatak da se konditorski proizvodi u kotama izvezene robe u Rusiju "vode pod razno", tako se malo prodaju. Uvoz suve šljive iz Srbije (za koju se vezuje mit o nekadašnjem srpskom izvoznom čudu, prim. red.) u ruskom uvozu zastupljen je samo sa oko 1 odsto. Najznačajnije zemlje izvoznici suve šljive u Rusiju su inače Argentina (43 odsto), Čile (17), Tadžikistan (12), Ukrajina (8) Moldavija (7), Uzbekistan (4)...

TRANSPORT: Autori pomenute studije konstatuju i da je, s obzirom cene transporta na relaciji Rusija–Srbija, potpuno neshvatljivo da se za transport čak 90 odsto robe između ove dve zemlje koristi najskuplji vid prevoza – drumski transport koji se obavlja šleperima. Železnica, kao jedan od jeftinijih vidova prevoza robe na relaciji Srbija–Rusija, koristi se samo u pet do sedam odsto slučajeva, jer je prilično nesigurna, spora i često nema kontejnere. Koloseci u Srbiji su uži u odnosu na ruske, zbog čega se u Čopu na granici između Ukrajine i Mađarske vrši pretovar robe. Kargo avionima prevozi se svega jedan do dva odsto proizvoda, što je razumljivo s obzirom na njegovu cenu i nemogućnost prevoza veće količine robe.

Iako je prevoz robe na relaciji Srbija–Rusija najjeftiniji i najkraći brodovima, Dunavom i Crnim morem, njima se prevozi samo četiri do pet odsto robe. Tu se naša ruska priča opet dodiruje s našom evropskom pričom o koridoru 7...

GRAĐEVINARI: Autori dosta pažnje posvećuju i srpskoj građevinskoj operativi, za koju kažu da je masovno nastupala u Moskvi 1994, posle Zalivskog rata i uvođenja sankcija Saveta bezbednosti UN SR Jugoslaviji. Velike firme kao što su Ratko Mitrović, Energoprojekt, Komgrap, Trudbenik, Rad i Napred počele su da realizuju velike projekte, mada su najčešće nosioci bile poslovne zajednice – Montinvest, Union inženjering, ili Monteks. Kada su stigli u rusku prestonicu, srpski neimari nisu bili nepoznati Moskovljanima, jer su krajem osamdesetih počeli da rade i grade u njoj. Za Olimpijske igre u Moskvi 1980. godine, Komgrap je izgradio hotel Kosmos sa preko 1800 soba. Za manje od deceniju i po, u periodu od 1993. do 2007, iza srpskih graditelja ostalo je samo u Moskvi blizu tri miliona kvadratnih metara izgrađenog poslovnog, hotelskog, medicinskog, industrijskog i stambenog prostora.

Kažu da su neke građevinske firme iz Srbije, ipak, uspele da se održe na sve probirljivijem ruskom tržištu i da uspešno odolevaju konkurenciji finskih, turskih, ali i sve brojnijih ruskih firmi – u kojima sada radi veliki broj radnika bivših srpskih građevinskih giganata. Autori iznose nezvanične procene da doznake koje ti radnici šalju u Srbiju nisu zanemarljive i da iznose preko 100 miliona dolara godišnje.

Konstatujući da srpski građevinari ponovo učestvuju na tenderima za realizaciju projekata u velikim gradovima kao što su Moskva i Sankt Peterburg, gde je konkurencija velika, autori primećuju da bi, možda, trebalo da se okrenu i poslovima u drugim ruskim regionima, kojih ima više od 80, a gde je izvesnije da će pronaći svoje mesto.

Poslovi kao što su izgradnja velikih objekata u okviru olimpijskog centra u Sočiju i infrastrukture u Moskvi i celoj Rusiji, međutim, ne mogu se dobiti bez pomoći države i banaka, pre svega kroz obezbeđivanje bankarskih ili državnih garancija. Građevinske kompanije iz Srbije u Rusiji imaju probleme sa obezbeđivanjem garancija za dobijene poslove, s obzirom na to da se često radi o velikim poslovima čije garancije za dobro izvršenje posla i poštovanje rokova nekada iznose i do 30 odsto vrednosti ugovorenog posla...

EU RUSKI PRIORITET: Popović i Jaško registruju podatke koji za sebe govore kako je Rusija trgovački okrenuta Evropi: Implementacija Sporazuma o partnerstvu i saradnji između Rusije i Evropske unije je počela 1998. godine i već tada glavni udeo u spoljnotrgovinskom prometu Rusije odnosio se na zemlje EU (34 odsto), a onda je sledilo učešće APEC-a (Ekonomska saradnja Azija–Pacifik, sa 17 odsto), dok je na tržišta zemalja centralne i istočne Evrope išlo 13 odsto ukupnog ruskog izvoza... U 1999, učešće zemalja ZND (Zajednica nezavisnih država) u spoljnotrgovinskom prometu Rusije iznosilo je 18 odsto, četiri odsto manje u odnosu na prethodnu godinu.

Pomenuta studija kaže da više od 60 odsto spoljnotrgovinskog prometa Rusija ostvaruje sa Nemačkom, Ukrajinom, SAD, Belorusijom, Kinom, Italijom, Holandijom, Švajcarskom, Velika Britanijom, Finskom, Poljskom i Japanom. Oni nas, dakle, čekaju i na ruskom tržištu.

(Izvor: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=981537)

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner