Dve skupštine u krnjoj državi

(NIN, 19.02.2009)

Hoćete da se i u Londonu čuje da se ovde preti oružjem-rekao je predratni lider Svetozar Pribićević neposredno pre nego što je Puniša Račić počeo da puca po braći Radić, dok je doktor Pernar, koji je inače pre toga bio jedan od glavnih aktera u prostačkom vašaru (“Svinje ovako misle kao Puniša Račić!), uzviknuo: “Neka Evropa čuje kud su Hrvati i prečani došli. Neka to Evropa čuje”.

Skupština Srbije je u utorak 17. februara konačno bila efikasna, mirna i dostojanstvena – bez buke i teških reči je vladajuća polovina sale usvojila poslovnik kojim se omogućava efikasniji rad parlamenta, brži put ka Evropi i boljeg, socijalnog odgovornijeg sutra za sve nas. Opozicioni deo sale se tog dana našao na skupštini zajednice srpskih opština sa Kosova, jer su procenili da je to najbrži put da stanu u odbranu srpske istorije, državnosti, kolevke i najskuplje reči. Nezrelost te dve skupštinske polovine se, uz ogromnu podršku zapadnih prijatelja, spojila na albanskim proslavama prvog rođendana države, koja će se verovatno još dugo kretati uz dubak i bez naučenih reči, ali roditelji sigurno neće imati nikakvih dilema. Kao da žele da kažu da su im dosadile zemlje koje se svakim danom trude da ispune uslove, standarde, pa im kao veliko osveženje dođe jedna sasvim neobična zemlja, pomalo sazdana na gangovima organizovanog kriminala, koja jedina u Evropi bezobalno voli američku demokratiju i njenog britanskog nosača aviona.

Slike slavlja, evroatlantske euforije iz Prištine, koji su puni bezrazložnog entuzijazma, i dve srpske skupštine, iz kojih kao da su panično pobegli svi zagovornici elementarne logike, uspeli su samo da još jednom demonstriraju evropsko-kosovsku podeljenost društva, a medijima i spin doktorima pružili još jednu šansu da pokažu kako je budućnost važnija od prošlosti, bogatstvo lepše od bede, a život važniji od smrti. U toj bednoj utakmici naravno da nema pobednika. “Možemo mi da čuvamo 'kolevku' u srcu koliko želimo, ali Amerikanci su svi došli na novi kontinent pre 300 godina i ostavili sve iza sebe i nikada se nisu osvrnuli. Da li im to smeta da budu najveća svetska sila?... Da li se iko pita šta je bilo sa prethodnom srpskom 'kolevkom' iz koje su nas doveli Čarnojevići u velikoj seobi?”, pitao je umni, visokoobrazovani konzument državotvorne informativne B92 u komentarima čitalaca gde se, uz poneku kritiku, našim komšijama čestita rođendan, uz nadu da će se i Srbi osvestiti i dobiti lidere ili bar evro-atlantski entuzijazam kakav imaju Albanci. To što ovaj neimenovani ekspert za američku, australijsku državnost nije stigao da sazna da je ta seoba u koju su nas poveli “Čarnojevići” (verovatno je bilo više patrijarha sa tim prezimenom koji su istovremeno vodili seobu) izgleda krenula sa Kosova, koje je dakle bilo i prethodna i sadašnja kolevka, svakako nije njegov problem.

Iako se svakodnevno i nebrojeno puta javnosti poručivalo da se Evropa i Kosovo nalaze na odvojenim kolosecima, ispostaviće se da će se, ukoliko u Srbiji u partijskim obračunima budu istrebljeni svi nacionalni i ideološki pojmovi, i Evropa i Kosovo zaista naći na odvojenim, ali sporednim ili zaustavnim kolosecima. Zašto se Srbija u 18. godini obnovljenog parlamentarizma svela na kletve, krvave noseve, dizanje nogu i ostale demokratske prostakluke? Izgledalo je kao da će se smanjivanjem razlika vlasti i opozicije, pokušajima da se stare i nove snage utope u jedan politički sistem, Srbija polako konsolidovati, a njeni građani i žrtve medijskih manipulacija izaći iz verbalnog građanskog rata. Raspad najveće opozicione stranke, dirljiva zalaganja za nacionalno pomirenje naslednika Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića, kao da su upućivala da će doći do suštinske stabilizacije, ili jednostavnije rečeno smirenja srpske političke porodice. Ali se dogodilo da se stabilizovala samo vladajuća koalicija, a sve van nje je u groznici. Kako država bude tonula u krizu, a mediji na daljinsko upravljanje budu gubili inspiraciju da alibije za promašaje nalaze u Miloševiću, Koštunici, svim prošlim vladama ili antievropskom mentalitetu srpskog naroda kao takvog, tako će i tenzije u društvu rasti. Ne samo zbog trivijalnih ali u Srbiji suštinskih razloga kao što su sve anemičniji upravni odbori, skromnija ugrađivanja, već zato što se pokazalo da se nijedna krupna, strateška odluka ne donosi u Beogradu, da nijedna vlada do sada nije preskočila senku Miloševićeve politike. “Zapanjuje me sa kojom lakoćom neki zapadni sagovornici u nama vide Miloševićeve epigone, čim se usudimo da kažemo da Srbi nisu krivi za sve, te da više nacionalizma ima na Kosovu ili u Hrvatskoj nego u Beogradu”, kaže jedan od simbola evropskog tipa političara u Srbiji.

Nešto ozbiljniji razlozi za frustraciju i nesporazume se ipak nalaze u svetskom čudu koji se valja nad našim glavama mesecima, ali se nekako desilo da nijedan stručnjak još nije ozbiljno objasnio kako je kriza nastala, dok se ni šarlatani ne usuđuju da kažu kako bi se i kada ona mogla okončati.

Srbija, kao jedina nezaokružena država u Evropi, koja je pre osam godina izručila “velikog” vladara Miloševića haškom sudu i zakucala na vrata ugledne evropske porodice, još nije primljena ni u predsoblje. Možda će novi poslovnik, ukidanje tv prenosa, strože kazne za primitivne opozicione poslanike, pomoći da zaista pružimo noge na putu ka Briselu. Ali će biti da je parlament, jedina institucija o kojoj su se Miloš, Karađorđe, Tito, Milošević i njegovi demokratski arhirivali složili da usporava i sputava razvoj zemlje, samo loš izgovor za slab ili nikakav rad svih drugih institucija. Jedino što njihov rad ne pratimo na televiziji.