ЕУ и Балкан као поље немачке економске и политичке доминације

Некако потпуно незапажено, без званичних, али зачуђујуће и медијских коментара, почетком јуна ове године прошла је вест да је СНС власт у Чачку назвала једну улицу у Чачку по немачком индустријалцу који уз велике субвенције државе Србије треба у Прељини да отвори фабрику нечега, медији нас нису известили чега, где ће Немци упослити око 1.000 људи. Други немачки инвеститор је у јуну у Краљеву, додуше без улице, али такође уз велике субвенције државе, отворио фабрику за производњу каблова у којој сада ради 600, а која до 2022.године треба да запосли око 2.500 људи. Оба индустријалца су поред великих субвенција од државе добили и грађевинско земљиште и читаву серију других погодности које нису доступне домаћим инвеститорима. Србија је постала веома привлачан и изузетно профитабилан извор јефтине радне снаге.

Како већ пишу готово сви светски медији, на светској сцени је очигледно захлађење у односима међу великим западним светским силама, пре свега између САД и Велике Британије са једне стране и Немачке са друге. Остале чланице ЕУ су више пасивне и процењују развој догађаја. Медији су приметили и огромну разлику у пријему Меркелове и Макрона приликом посете САД-у. Приметни су и дисонантни тонови унутар саме ЕУ. За нас најзанимљивија је изјава Макрона о заустављању даљег процеса примања нових чланица ЕУ.

Две су најважније полуге моћи у светској политици: војска и новац. Новац као главни инструмент и војна сила као гаранција очувања економског поретка. Обе су од другог светског рата до данас биле у рукама САД. СССР је делимично парирао на пољу војне силе, без стварне економске снаге која је потребна за ту трку и уз огрому цену коју је платила на економском пољу. Исту ситуацију имамо и данас, где Русија неспорно представља велику нуклеарну војну силу, али без јаке економије која је неопходна за њено одржавање. Настају и нове светске силе, пре свега Кина и Индија, али оне су тек на почетку и не играју велику улогу на европском континенту.

Долар је до појаве евра био неспорна светска валута. То је почело да се мења почетком 21. века и практично представља увод у оно што се у геополитици дешава данас: сукоб великих западних сила око две најважније полуге моћи: војске и новца. Трећа епизода.

ЕУ је настала, не искључиво, али превасходно као економски пројекат. Очигледни су бенефити од заједничког тржишта које броји око пола милијарде људи и које је јаче и од тржишта САД-а. ЕУ је створена на идеји слободног протока људи, робе, услуга и капитала. Стварање ЕУ је између осталог и САД пројекат. САД је деценијама желео поједностављен приступ европском тржишту јер је то у интересу њихове економије и активно је радио на томе. Американци су то током 20. века поједностављено објашњавали са: треба нам један телефон који можемо да позовемо, телефон у Бриселу. Ову исту реторику америчких званичника и аналитичара сам слушао до пре пар година, чак и као реакцију на БРЕXИТ. Више не.

Док су ствари биле на том нивоу заједничког тржишта, усаглашавању правне регулативе, укидању царинских баријера, све је било у савршеном реду. Појавом евра, ствари су се мало закомпликовале, али се није очекивало да ће евро икада доћи у позицију да уздрма долар као доминантну светску валуту. То се драстично променило почетком 21. века. Иницијативом Немачке за стварање европске војске и лаганим захлађењем према НАТО, игра је преко ноћи прешла у неке потпуно друге воде. Већ се говори о повлачењу америчке војске из Немачке у Пољску. Када овоме додамо и јасне и недвосмислене одличне односе између Немачке и Русије који су, наравно, ту због обостраних интереса, а не љубави: велике потребе Немачке за енергентима и приступ Русије великом европском тржишту, слика постаје још сложенија.

САД је од другог светског рата до данас у Европи створио безбедносне услове за развој држава Европске Уније. Немачка је стала на ноге и постала водећа светска економска сила управо захваљујући томе. Неоптерећена војним улагањима, Немачка се усредсредила на оно што су одувек успешно радили: развој индустрије. Развили су своју врсту државног капиталистичког система, прилично далеко од либералног, предузетног англо-саксонског модела заснованог на конкуренцији који промовишу САД и Велика Британија. Немачки модел споја државе и индустријалаца се показао као изузетно потентан у светској утакмици. Стварање ЕУ је управо омогућила Немачкој да искористи све своје потенцијале такве економије, врати се на велика врата на светску сцену и практично економски доминира европским континентом. Евро контролише немачка централна банка. Није само Грчка у великој дужничкој кризи. Ту су и Шпанија и Италија па и Француска.

У разговору са многим Британцима око БРЕXИТа, оно што полако почиње да доминира као наратив је: не желимо да будемо део Сједињених држава Немачке. Уместо Сједињених држава Европе, ЕУ јасно виде као полигон за Немачку доминацију. На констатацију немачког министра спољних послова пре петнаест дана како ЕУ треба да буде противтежа САД, постављају питање: шта је контратежа Немачкој у ЕУ?

Након пада Берлинског зида, прва велика немачка спољнополитичка иницијатива је била усмерена на распад Југославије. У то су се инвестирали, како наш народ воли да каже, и душом и телом. Двадесет година касније, Балкан је у потпуности Немачки економски простор. Уместо домаће индустрије бивших република СФРЈ, која је услед ратова у потпуности покидала економске везе, њихово место је попунила углавном Немачка. Ниједна друга светска економска сила се није ни приближно инвестирала у Балкан као Немачка.

У шта се инвестирала Немачка? У Балкан јефтине радне снаге. Да направимо једноставну рачуницу. Један од два поменута немачка индустријалца са почетка текста ће на запошљавању 1000 људи које ће у Србији платити 300 евра месечно уместо 2.000 месечно у ЕУ, на годишњем нивоу остварити екстра профит од око 20 милиона евра. На 50 хиљада запослених, то је око пола милијарде евра. На порезима штеде готово исто толико. Када би на било који начин ове инвестиције биле угрожене, Немачка влада би била одговорна својим пословним људима којима је пружила гаранције за њихове инвестиције.

У озбиљним земљама, економским и финансијским инвестицијама у банана државе увек претходи политичка припрема и озбиљне дугорочне гаранције власти. Наша влада је очигледно ушла у то коло и представља гарант немачких економских интереса у Србији. За многе грађане Србије ово можда изгледа као добра ствар (јер ко би био против отварања нових радних места). Оно што није очигледно је да не постоји бесплатан ручак и да се оваква сервилна политика одражава на будућност нације. Сва наша деца која могу да побегну из земље јефтине радне снаге и партијског запошљавања – беже. Остаје бирачко тело које је комбинација пензионера и слабо образоване јефтине радне снаге. Бирачи који би носили политичке промене напуштају земљу и постали су мањина.

Немачка је гарант одржања политичког статус qуо у Србији. Чисто економска рачуница говори да, када би просечна плата у Србији била удвостручена, то би се директно одразило на профит свих оних који су инвестирали у Србију јефтине радне снаге. То је једини разлог зашто су ти инвеститори овде; тај и такав профит. Немачка се озбиљно инвестирала у Балкан јефтине радне снаге. Председник СНС-а ужива велику подршку Немаца. Из искуства које имамо кроз парламентарне делегације које преко скупштине Србије учествују у раду свих најзначајнијих европских организација, јасно је да Немачка дипломатија активно “улепшава” све извештаје о Србији. Немачка канцеларка и директно учествује у предизборним кампањама председника СНС-а. Како се чини, слобода медија и независно правосуђе постале су потпуно небитне теме. Та подршка има цену. Зарад политичког покрића које добија за останак на власти и одрешене руке да ради шта год хоће на плану домаће политике, председник СНС-а је изгледа заложио Србију.

Србија је преспавала претходну велику геополитичку промену: пад Берлинског зида и крах комунизма. Немамо луксуз да преспавамо и ову. Борба великих сила за светску доминацију се тренутно води на терену новца. Надам се да ће, за разлику од прве две велике епизоде, само на томе и остати. Избор Србије, као и у претходне две епизоде, није био између Русије и Запада. Био је између сукобљених западних сила. Тако је и данас.

(Београдски глас)