субота, 23. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Како лигашко аутономаштво Ненада Чанка брука и социјалдемократију и аутономију
Преносимо

Како лигашко аутономаштво Ненада Чанка брука и социјалдемократију и аутономију

PDF Штампа Ел. пошта
Душан Ковачев   
среда, 26. август 2020.

Шта се бечиш у мене, простуљ онај један.

Рајков, Иванка (1971) Прилог за дијалектолошки речник говора Мокрина,  стр. 191.

Миливој Шибул је озбиљан човек и угледан кикиндски пољопривредник. Годинама je овај вредни времешни ратар муку мучиo да у процесу реституције оствари право на повраћај земље која је његовом деди отета још у доба кад је комунистички режим установио САП Војводину. Упркос паду комуниста, у доба ДОС-овског режима, земљу Миливојевог деде је захваљујући „процесу приватизације“ држава продала трећем лицу (Власници пољопривредног земљишта још чекају на реституцију, Данас, 17. април 2017). Никад ова мука, ова стварна мука наше исконске Војводине, није занимала војвођаснке аутономаше. Њих је занимало јело и пиће.

Ненад Чанак је деценијама на челу оних који брукају социјалдемократију у Војводини. Он је одвео војвођанско аутономаштво у политичку коалицију са СНС, а потом у потпуну пропаст. Пошто већ три деценије измишљају „војвођанске аутентичности“ које постоје само у аутономашким стереотипима, али не у стварности или историји, обрукали су и социјалдемократију и аутономију, а како ствари стоје, огадили су народу и име Војводине. Након три деценије деловања,  Чанак се тобож чуди: „Откуд је реч Војводина постала увредљива? Реч Војводина је толико постала увредљива да ви кад кажете Република Српска свима пуна уста некаквог поноса, кад кажеш Војводина, то мириши на антисрпску заверу. Kако је то могуће?“ (ЛСВ, 30. новембар 2019. г.)

Ево како…

Хајде да сагледамо како изгледа стварност на једном примеру, у провинцији некадашње аутономашке „европске регије“ ван Новог Сада. Хајде да  видимо какве „војвођанске“ вредности тој провинцији сервира један високи функционер Чанкове странке. Тај пример је парадигматски. Он показује како су они који брукају социјалдемократију обрукали аграрну културу Војводине.

Кнез Лазар, рад Ђуре Јакшића

Милош Шибул је руководилац Лиге паора (сателитска НВО под окриљем ЛСВ Ненада Чанка). Милоша Шибула уопште не мучи проблем транзиције. Док се стари Миливој Шибул узалуд борио за дедину земљу, под ногама Милоша Шибула све је прштало од гламура док је дочекивао госте на Кикиндском „Балу паора“, „традиционалној“ манифестацији коју је сам организовао (Као у Холивуду: Све пршти од гламура, паори и њихове лепше половине на црвеном тепиху, Градски.онлајн, 14. децембар, 2017). Милош Шибул  је почетком децембра 2018. г. свињокољ у сопственој авлији претворио у јавну „културну манифестацију“ назвавши га Холестерол парти. О овом догађају известио је београдски Телеграф (Драгана Иванић – Милош позвао госте на „холестерол парти…“,  3 децембар 2018). Садржина овог чланка је инспирисала преламача телеграфовог интернет издања да вест о Шибуловом свињокољу названом парти достојно опреми. У дну текста поставио је видео запис у којем је забележио како је нераст у терању нагнао на аутомобил.

Страхињић бан, рад Ђуре Јакшића

О стварном смислу израза паор и његовој злоупотреби објавио сам 2019. годне књигу. Наши аутономаши, а нарочито лигаши, потпуно су безидејни. Идеју организовања паорског бала није смислио Милош Шибул, већ ју је преузео од извесног Јане Балажа, који је био убеђен да се називом паор сељаци зову „по старински“. Трагикомично је то што је Шибул постао глави промотер кикиндског паорисања. Шибул је високо школовани агроном, чији су родитељи такође агрономи, а нико од њих појма нема (или неће да зна) да је у Војводини реч паор од давнине до увредљивости погрдан израз за ратара (Ковачев, Душан;  Паор:  крајње несчастије и срамота на вјечноје поруганије наше, 1919, Зрењанин, ГНБ „Жарко Зрењанин“).

Краљевић Марко, рад Ђуре Јакшића

Да се Милош Шибул заиста „упорно враћа књизи Срби у Банату“ Јована Ердељановића, као што сам тврди, он би се врло лако уверио да је баш у тој књизи израз паор наведен само као синоним за пољопривредно газдинство  (раније називано сесија или грунт). Реч паор није била синоним ратара, односно пољопривредника. Како то не зна агроном, који тврди да „своје порекло успешно прати од 1764. године“? Одговор је врло једноставан: „Одрастао сам у аутономашкој породици“, вели Милош Шибул, а ово све бележи његова биографија на страначком гласилу ЛСВ (20. јун 2011. г) најпре објављена у лигашким новинама чији је назив „Слободна Војводина“ срамно дрпљен од историјских новина које је основао наш храбри Банаћанин, Светозар Марковић Тоза. Зашто срамно? зато што Ненад Чанак као шеф Лигаша не пропушта да Црвену армију представи као бандукрадљиваца, а Светозар Марковић Тоза је непосредно пре него што ће га окупатори обесити узвикнуо: „Живела јуначка Црвена армија!“

Председник удружења „Лига паора“ и покрајински посланик ЛСВ, Милош Шибул је домаћој јавности постао познат још 2012. г. када је у Кикинди организовао прву манифестацију под називом „Паорски бал“: Том приликом је председник лигашке Лиге паора изјавио: „Званице сам дочекивао на црвеном тепиху. Било је, па скоро, као на Бечком двору“. Можда је бивши директор кикиндског ЈКП Чистоћа и зеленило често позиван па присуствовао баловима на бечком двору, или су им присуствовали његови „преци чије порекло успешно прати од 1764, године“? „Ово је била прилика да се опустимо, дружимо и покажемо да се не стидимо што су нам руке пуне жуљева. Ми смо ти који хранимо државу. Вредни смо и радни, али умемо и желимо да се провеселимо. Као човека који је иницирао одржавање Бала паора, нарочито ме је обрадовало што се земљорадници из других градова распитују да ли би и они могли да организују манифестацију идентичног имена. Ако треба, ми ћемо им у томе помоћи – признао је Шибул“. Шибулове речи је пренео новинар Саша Урошев (Кикиндске новине, децембар 2012).

Већ 2013. г. Шибулови фенси паори су на „Бал паора“ сазивани позивницама које су стилизоване мотивима шлингераја, а отворена је и пригодна страница на Фејсбуку. Аристократи регионализма бившег директора кикиндског ЈКП „Чистоћа и зеленило“ Званице су на „Балу паора“ за успомену при растанку добили метле. Овако је изгледало оно што је пре две деценије најављено као „паорска култура“, а ову бруку и срамоту су данас у стању да изведу потомци некад самосвесних, слободних српских пољопривредника и ратника који су пре два и по века поносно поручили хабсбуршком ћесару: „Не хошчем за имје и почитеније наше од себе отвергнути, и паори бити, ни под један начин“.

Девојка у плавом (Мила Поповић), око 1860. г,  Рад Ђуре Јакшића

Милош Шибул је 2014. године хапшен, због сумње да је 2012. године злоупотребом службеног положаја директора кикиндског ЈП градско зеленило и пијаце преко рачуна овог предузећа изарчио огромне новце за своје раблеовске оброке  (Иветић, М – Кикинда: Ухапшен посланик ЛСВ, Вечерње новости, 27. март 2014. гПосланик ЛСВ саслушан па пуштен, 28. март 2014. г; Шегрт, Рада – Милиони потрошени на намештај и дневнице, Блиц, 29. октобар 2013. г). Изгледа полиција није могла да поверује да је он могао да на једном службеном ручку поједе толико хране да рачун оброка износи више од 40 хиљада динара. Раде људи цео месец дана па не зараде толике новце!

Ипак, за пет година је Шибулов „Паорски бал“ стекао националну препознатљивост.  Данас сви становници Србије имају прилику да се својим очима увере колико су „културни“ и „гламурозни“ кикиндски паори, који се данас поносе оним што је за њихове дедове била смртна увреда. Београдска ТВ Прва је 2018. г. емитовала телевизијски приказ кикиндског Бала паора (Паркирају тракторе, затварају штале, заборављају на свиње и кокошке и одлазе на бал паора!, ТВ емисија Екплозив, 19. децембар 2019. г).

Увод у приповетку „Краљице“, рад Ђуре Јакшића

Горе наведени пример је само је показатељ у шта војвођанско аутономаштво претвара завичајну културу Војводине. Бројни други примери су видљиви на сваком кораку, почев од симбола јединства Летоније на лигашкој „војвођанској застави“ и књижевно-филмованих гламурозних величања „панонских грофова“, до потпуно измишљене „паорске игре“ коју су прозвали „банатске шоре“. Ипак, Војводина није аутономашки циркус, прозрела је и одбацила аутономаштво. У Војводини је много поштених, образованих и пристојних људи који воле, истражују и познају своју завичајну културу. На жалост аутономаша, житељи Војводине никад неће бити паорски простули.

Наравоуоченије

Војвођанско аутономаштво се у потпуном моралном и идејном банкроту окренуло праузорима из доба давно пропалог „Војвођанског фронта“ Душана Бошковића, безнадежно покушавајући да баш у Кикинди нађе основ око којег ће се окупити. На крају им је тај основ постао котлић која је у њиховом схватању темељна војвођанска вредност. Политичка кампања Војвођанског фронта је тако јуна 2020. г. у Кикинди удавила војвођанско аутономаштво у лигашком котлићу (10. tradicionalni ligaški kotlić, LSV, Youtube, 18. 6. 2020) и свињокољу (Kikinda, običaji, tradicija, svinjokolj, LSV, Youtube, 16. 6. 2020), у циљу да шесторица аутономаша наредне четири године буду  плаћени нашим новцима у својству покрајинских посланика. За то време ће лигашки партијаши и даље пружати грађу београдским новинарима, представљајући војвођане као облапорне прождрљивце. Све то ке у складу с упутством којег је на свом твитер налогу 2016. г. дао Ненад Чанак: „Родио се, товио се, трефио га шлог“.

Ђура Јакшић је написао једну од најлепших кратких књижевних слика Баната у лирској прози: „О благословена земљо бнатска, непрегледна, богата, цвећем, воћем и свакојаким биљем затрта равницо! Ти си башта по којој би се путник довека шетао, а да не осети вреле капи тешкога умора: ћилим на коме се многе задовољне колибе, села и торњеви беле; па ко се у теби родио, тешко је томе и гледати хладне стене суморних планина, а некмо ли о њих кршити снагу.“ Оставио је „Девојка у плавом“ који је најлепши портрет српске девојке XIX века и песму „Мила“ која се и данас пева. то је песма о кикиндској лепотици  Мили Поповић. Војвођански аутономаши у Војводини мрзи све што је српско, па самим тими све што је у Војводини добро и лепо. Они немају очи да виде личност и дела брата Ђуре, банатског Срба који је 1848. године са мокринским батаљонцима на северу Слободног крунског велилкокикиндског дистрикта бранио Војводину. А у Мокрину су тада, као и данас, веома добро разликовали људе од простуља. Нико као Ђура није добро познавао све мане Кикинђана и нико није видео толико лепоте Кикинде на северу Баната, па је ту лепоту као добровољац сабљом бранио.

Док је  брат – Ђурина сабља севала, Кикинда је мирно сневала.

(balkanskageopolitika.com)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер