Pokušaji Srbije da reši pitanje Kosova u UN

(Glas Rusije, 10.09.2010.)

SAD i NATO aktivno podržavaju nezavisnost Kosova. Evropa im takođe pomaže u tome koliko može. Upravo tako se može oceniti uvođenje Misije za uspostavljanje zakonitosti i poretka na Kosovu 9. decembra 2008. godine bez dozvole SB. 1900 međunarodnih činovnika treba da priprema Pokrajinu za nezavisnost, da nauči Albance evropskim normama funkcionisanja pravnog, ekonomskog i političkog sistema, da pomogne formiranje ministarstava, resora i administrativne službe. Potiranje normi međunarodnog prava ispoljava se upravo u tome što se na nezavisnost gura teritorija koja za to uopšte nije spremna, i još treba da ide u pripremnu grupu, kako bi osvojila elementarne pojmove na nivou vrtića i kasnije bila primljena u prvi razred evropske škole - u redove razvijenih civilizovanih demokratskih država.

Stav nepriznavanja nezavisnosti Kosova Srbija nastavlja da brani prilično uporno. Idući pravnim putem, uzdajući se u pravednost međunarodnih organizacija. Srbija se obratila Generalnoj skupštini UN sa molbom da oceni pravomernost postupanja kosovskih Albanaca. 8. oktobra 2008. godine Generalna skupština UN primila je rezoluciju koju je iznela Srbija i koja je sadržala molbu da Međunarodni sud da konsultativni zaključak o sledećem pitanju: Da li jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane privremenih institucija samouprave Kosova odgovara normama međunarodnog prava? Kosovske vlasti su izrazile žaljenje povodom usvajanja ove rezolucije, podvukavši da je nezavisnot Kosova nepovratna i da razmatranje zakonitosti proglašenja nezavisnosti u Međunarodnom sudu neće smetati drugim zemljama da pozitivno ocene stalni progras na Kosovu ili da priznaju Kosovo za nezavisnu državu.

Međunarodnom sudu su bile potrebne dve godine da da svoju konsultativnu odluku. 22. jula 2010. godine Međunarodni sud je priznao da usvajanje deklaracije o proglašenju nezavisnosti od 17. februara 2008. godine ne krši opšte međunarodno pravo, Rezoluciju SB UN 1244 ili ustavne okvire. Zato usvajanje deklaracije nije narušilo bilo kakvu primenjivu normu međunarodnog prava. Da skrenemo pažnju na to da je pitanje postavljeno Međunarodnom sudu bilo krajnje nezgodno, zato je on dopustio njegovu izmenu, a zatim i davanje prilično besmislenog odgovora. Pitali su za nezavisnost, a dobili odgovor o deklaraciji, tačnije jednostavno o papiru.

Takav odgovor Međunarodnog suda koji je dozvolio da se parafrazira pitanje, a zatim da se da nepotpun odgovor, koji je još više otežao rešavanje složenog kosovskog pitanja. Albanci se nadaju da će im ovo rešenje omogućiti da uskoro postanu punopravna evropska država, a Srbija tvrdi da nikada neće pristati na odvajanje Kosova od Srbije i da će nastaviti borbu za početak novog pregovaračkog procesa.

Prirodno, postavlja se pitanje da li je uopšte bilo potrebno obraćati se Međunarodnom sudu, jer odgovor protiv interesa Srbije mogao je da se prognozira. Dovoljno je da se setimo odnosa međunarodnih organizacija, SAD, NATO-a prema Srbiji tokom čitave krize, počev od 1991. godine - nije bilo ni jedne objektivne i nepristrasne odluke, koja bi uvažavala interese Srbije. Ipak možemo shvatiti rukovodioce zemlje - ne smeju se zatvarati vrata i stalno govoriti „ne". Treba tražiti izlaz iz ćorsokaka, mada za sada potez Srbije podseća na autogol.

Dobivši negativan odgovor od Suda pravde, Beograd je ponovo uporno nastavio da traži istinu kod glavnog međunarodnog organa - Generalne skupštine UN. Generalnoj skupštini ponuđena je još jedna rezolucija Srbije. U njoj se poziva na nastavak pilitičkog dijaloga Beograda i Prištine po svim otvorenim pitanjima.

Beograd je sa raznih strana nagovaran da opozove rezoluciju - ministri inostranih poslova Nemačke i Velike Britanije, komesari EU, drugi činovnici međunarodnih struktura. Beograd su ubeđivali da je nezavisnost Kosova praktično rešeno pitanje, i treba ne bečeći se, preći na razmatranje praktičnih pitanja.

Ali Srbija je upravo ponavljala da ne priznaje nezavisnost Kosova, pozivajući se na podršku zemalja koje do danas nisu to učinile.

Najplodotvorniji ispostavili su se višesatni pregovori iza zatvorenih vrata predsednika Srbije Borisa Tadića sa Visokim predstavnikom EU za inostrane poslove i politiku bezbednosti Ketrin Ešton. Srbija je pristala da promeni tekst stavova rezolucije, nova varijanta je usaglašena sa svim članovima EU, i sada već nova rezolucija predata je Generalnoj skupštini UN. Da uporedimo tekstove.

Ako se u srpskoj rezoluciji osećalo razočaranje zbog odluke Međunarodnog suda (ona je jednostavno primljena k znanju), sada je Srbija prihvata sa poštovanjem. I drugo. Predložen je nastavak dijaloga između Kosova i Srbije.

Na prvi pogled, nova rezolucija ne sadrži u sebi neposrednu pretnju po Srbiju, ona je neutralna, bezuba, bukvalno nikakva. Ipak, iz nekog razloga je bilo potrebno da se ona promeni, mada je i srpski predlog bio prilično korektan?

Po našem mišljenju, EU je bilo važno da pokaže jedinstvo svojih redova po pitanju Kosova, SAD i NATO da se povuku u senku, a Generalnoj skupštini da usvoji rezoluciju koju će podržati svi bez izuzetka, i sa olakšanjem da je preda SB UN. Upravo tamo, kako nam se čini, i započeće glavne diskusije.

Postoji istina u rezoluciji jedna nijansa, na koju treba obratiti pažnju. Tekst u kojem je reč o nastavku dijaloga između Beograda i Prištine, srpski mediji prevode kao dijalog između strana, a na zapadu tvrde da je reč o dijalogu između dve države u traženju uzajamno prihvatljivog rešenja. Razlika je toliko suštinska, da izgleda Beogradu ponovo serviraju jelo sa podtekstom: govorimo jedno, a podrazumevamo sasvim

Verovatno je Boris Tadić pristao na izmenu rezolucije zato što su se na pregovorima sa Ketrin Ešton razmatrala pitanja zaštite spomenika kulture, srpskih enklava, moguće autonomije za severni deo Kosova, Kosovsku Mitrovicu. Ipak ne treba zaboraviti da EU nikada nije igrala ulogu prve violine u rešavanju balkanskih pitanja, zato teško da Srbi treba da se nadaju u ispunjenje dogovora. Sva pitanja će rešavati SAD. U svakom slučaju, tako je bilo do sada. Jer na Kosovu NATO ima svoje interese - vojnu bazu Bondstil, koja nije pod kontrolom ni jedne međunarodne organizacije. Osim toga, eventualna rešenja koja ne bi išla u korist Albanaca a posle toliko godina intenzivnog guranja tog pitanja, za SAD bi značilo gubitak prestiža, jer proces se previše otegao i odavno napustio rokove koje je planirao Vašington.