Početna strana > Prenosimo > Prljavo kazalište
Prenosimo

Prljavo kazalište

PDF Štampa El. pošta
Mirjana Bobić-Mojsilović   
ponedeljak, 01. mart 2010.

(Večernje novosti, 27.2.2010)

Mnogobrojne afere koje u talasima, jedna za drugom, potresaju ovdašnju javnu scenu mogu da budu korisno tle za analizu aktuelnih političkih prilika u zemlji, mogu da budu ključ za rešavanje mnogih zakulisnih igara, političkih i partijskih zagonetki, ili biznis planova, koji su, inače, pokriveni misterioznim velovima, na kojima pišu etikete o dugoročnim projektima od opšteg interesa.

Ipak, svaka afera koja u medijima dobija prvoklasni status može da bude, za one koji razumeju suštinu savremenih medija, priča o nečem sasvim drugom. To je oduvek bila priča o medijima kao političkim sredstvima, a afere, ma o kojima da se radi, predstavljaju samo municiju u političkoj borbi. To je jasno. Ali, šta su mediji danas?

Upravo sindrom afera jasno svedoči o bolnom raspršivanju jedne velike iluzije – da nezavisno novinarstvo postoji. Ako pogledamo domaću medijsku scenu (ali princip je isti i u drugim zemljama, sve ostalo su nijanse), jasno se može videti da svaki medij ima svoju „senku“ – ta senka je partijske prirode, s tom razlikom što današnji pojam „partije“ nikako ne znači razlikovanje po „ideologijama“, već isključivo po tome ko ih finansira. Šema je jasna – novine kontroliše isti novac koji kontroliše i partije, s tim što partije omogućavaju tom novcu da se množi. Upravo zbog toga priča o nezavisnosti medija opstaje još samo u glavama i retorici onih koji imaju zadatak da nas ubede u bajku o nezavisnim medijima i njihovoj neverovatno značajnoj ulozi u društvu.

Iako izgledaju kao komplikovane, stvari su daleko jednostavnije. Politički interesi kreiraju i uz pomoć medija lansiraju afere. Priča o istini tako dobija na relativnosti, pogotovo ako se u obzir uzme trenutak u kome se određena afera lansira. Naravno da mediji žive i od prodaje tiraža, pa će bombastičnost naslova u jednim novinama podići temperaturu i u drugim. Ostalo je očigledno – poput „poslednjih krika iz savane“, kad namirišu krv, hijene bezočno napadaju - tiraž je ono parče plena koga niko ne želi da se odrekne. Ali suština „nezavisnog“ novinarstva pokazuje svoju hipokriziju upravo u onom trenutku kada takozvani „nezavisni medij“ ili „nezavisni novinar“ dobija materijal za ekskluzivnu priču. Šta mislite odakle je „nezavisni izvor“ koji novinaru, u poverenju i izvečeri, otvara primarne tajne neke afere? On sedi u nekoj partiji.

Koju god aferu da uzmemo – a one se uglavnom vrte oko nekog novca, oko nekog kriminala, oko neke „mafije“ – uvek se radilo o novoj preraspodeli snaga „u njihovim redovima“. Čitalačka publika dobija cirkusku šećernu vatu, novine tiraže, a ljudi u senci – novi prostor za delovanje. Otuda istraživačko novinarstvo, sa prefiksom „nezavisno“, predstavlja jednu od najvećih iluzija o medijima. I aferu „Votergejt“ nisu otkrili novinari, koji će potom postati metafora za istinu i pravdoljubivost, već insajder iz CIA. Ili, uzmite bilo koju drugu.

U našim uslovima, bez obzira na to da li određeni mediji žive na jaslama Soroš fonda, međunarodnih medijskih koncerna, ili domaćih tajkuna koji gazduju Srbijom, stvari su komplikovane samo za one koji ne žele da se udubljuju. Već i vrapci na grani znaju da jedne novine pripadaju „jednima“, a druge „drugima“, kao što je takođe jasno da odavno u svetu (pa ni kod nas) ne postoje „uverenja“ ili „ideologije“ koje ne počivaju na konkretnim interesima.

Paradoks svake afere ne leži nikako u njenoj dramaturgiji, pa čak ni u njenim „kolateralnim štetama“, koje su obavezni deo „pratećeg programa“ – nego upravo u činjenici da umesto da služi kao primer – da se tako nešto nikada ne ponovi – svaka afera ostaje priča samo za sebe.

Šou se nastavlja. To je beskonačna sapunska opera o medijima, politici, novcu i igrama.

Prljavo kazalište, u dve reči.