Srbija u pripravnosti

(Večernje novoosti, 23.10.2010)

Frka oko fudbalskog derbija koja cele nedelje zaokuplja ovdašnju javnost samo je još jedan u nizu dokaza da se u ovoj zemlji nešto čudno događa. U protekle dve nedelje helikopteri nad beogradskim nebom postali su prisutniji nego vrapci i svrake. Preko televizije nam svakodnevno javljaju da će biti hapšenja, da će kazne biti rigoroizne i da, sve u svemu, oni koji odlučuju o našim sudbinama znaju šta će sa nama. Građani uglavnom pozdravljaju hapšenja huligana, ali izgleda da nikome nije jasno kako to da oni koji su organizovali divljanje onih nekoliko nedotupavnih zveri u Đenovi, nisu čak ni imenom pomenuti u medijima, a kamoli uhapšeni?

Za nekoga ko, poput mene, nema pojma o fudbalu, ova stvar je daleko ozbiljnija nego što na prvi pogled izgleda. Nešto mnogo krupnije se iza brda valja. Neredi su, ma kako to paradoksalno izgledalo, uvek veoma zgodni za uvođenje reda. Čvrsta ruka je, posle haosa, uvek dočekivana aplauzima.

Osećaj da u poslednje vreme neprestano živimo u nekoj vrsti ratnog stanja, da se situacija svakog momenta može oteti kontroli, da su navijačke armije neka vrsta potencijalnih tempiranih bombi kojima se upravlja iz mračnih i neimenovanih političkih centara, lako je prekriveno bizarnim vestima sa stvarne i simboličke Farme.

Nove vrednosti u koje se kunu naši političari, koji nas čvrstom rukom vode ka Evropi, mogu se čitati na različite načine. Jedna sedamdesetogodšnja glumica izrazito vulgarnog rečnika, naciji je obznanila da je svoga muža ubila seksom. Jedna narodna pevačica Srbiju je podelila na fine ljude i na stoku, i gotovo preko noći postala miljenica liberalnih demokrata, koji su sa oduševljenjem prihvatili podelu Srbije na Jecu i Cecu.

S druge strane, primetno je javno zgražavanje nad činjenicom da je jedan drugi narodni pevač postao član upravnog odbora PTT-a. Očigledan dokaz da su srpski mediji uglavnom stranački pristrasni - pa se tako ispostavlja da narodnjaci imaju pravo glasa, samo ako sviraju evroentuzijastičke note. Estrada i politika udružene su ovih dana bez ikakvog uvijanja, zar ne?

Što se nasilja tiče, zanimljivo je kako je i ta tema, isto kao i estrada, pojam koji je dosta relativno shvaćen. Kad je nasilje naše, onda je OK? Kad su narodnjaci sa nama, onda su OK? Inače, ništa ne valjaju? Kad smo rušili Miloševića, demoliranje Beograda je bilo u redu? Bio je to nužni danak pozitivnim promenama, zar ne? Zorica Brunclik u JUL-u, kandidat za ministra kulture Miloševićevog režima? Radiša Urošević, član upravnog odbora PTT, razlog za podsmevanje? Karleušu hvale Čeda Jovanović i Nenad Čanak?

Srpska muzika, sve u svemu.

Za to vreme jedna ogromna vest prolazi skoro nezapaženo. U vrtlogu ovih raspaljivih tema o derbiju, nasilju, helikoterima nad našim glavama, hapšenjima, presudama, gej paradi i estradi, vest da država prodaje Telekom daleko ispod cene kao da nikome ne privlači pažnju. Postoje retki glasovi koji upozoravaju da bi prodaja nacionalnog mobilnog operatera bila tragedija za Srbiju, ne samo zato što je Telekom jedina firma koja ima enormne profite, već zbog nacionalnih interesa. Ali, zar većinu naših medija već ne drže inostrane mulitinacionalne kompanije? Možda zato sve manje znamo o nacionalnom interesu, a sve više o drugim, deleko zanimljivijim temama. Život ne može da čeka, sve ostalo je relativno.

Hleba i igara. Derbi traje. Srbija je u pripravnosti.

Bez obzira na to da li nas drma nesanica ili insomnija, jedno je sigurno - mi zevamo.