Igre bez granica: od Kaspija do Balkana

Prikaz knjige: Aleksandar Saša Gajić, Nova velika igra, Nova srpska politička misao, Beograd, 2009.

Pripisuje se Skerliću da je rekao da su Srbi pametan (inteligentan), ali ne i mudar narod. Uzimajući u obzir njegove opaske o našoj plahovitosti i brzopletosti, i nepromišljenosti koja proizlazi iz tih u nas rasprostranjenih osobina, ako gore navedeno eksplicitno i nije rekao, implicitno neosporno jeste. Mudrost je plod hladnog rezona (spoja pameti i mirnoće), zasnovanog na saznanju, a manifestuje se kroz praktično delovanje. Jer, „reči lete a dela ostaju“, i tek na osnovu njih istinski možemo da sudimo o mudrosti. Svrha mudrosti je da dela ispadnu povoljno za njihove tvorce, a ne da se isprazno, ma koliko kićeno, zbori.

O tome koliko smo mudri, vidimo na osnovu onoga šta smo radili i uradili tokom prošlog veka i onoga što sada činimo – od žrtvovanja naših nacionalnih interesa, pa i identiteta, radi jugoslovenske iluzije, do aktuelnog doživljavanja evropskih integracija kao fetiša, a ne sredstva da nama bude bolje. Odnosno, po tome kako smo prolazili i dalje prolazimo u „velikoj igri“ među narodima i državama. I ne fali nama Srbima, kako bi to rekao Skerlić, samo staložen duh, već i odgovarajuće saznanje. Naš veliki ego, ali i brzopletost i površnost, često nas dovode u stanje svojevrsnog društvenog autizma. Vidimo samo ono što želimo, i u tom kontekstu pridajemo sebi mesto koje nam realno ne pripada. Zato je prvi zadatak srpskih intelektualaca – a naše učene glave, ma koliko apstraktno pametno zborile, to su samo onda kada uspeju koliko-toliko da se izbore sa nedostatkom lične mudrosti – da doprinesu ublažavanju autizma srpskog naroda. Karakter ne možemo da promenimo, ali ako na ispravan način obogatimo saznanje, ipak možemo promišljenije da postupamo. A i to već nije malo.

Šansa da bolje zaigramo

Šansu da nešto naučimo, i postanemo sposobniji da učestvujemo u velikoj igri koja je ponovo u punom jeku – a u koju smo, hteli to ili ne, uvučeni – ponudio nam je Aleksandar Saša Gajić. U izdanju Nove srpske političke misli, u okviru biblioteke Politički život, iz štampe je izašla knjiga tog mladog naučnika, sa već zamašnim istraživačkim stažem. U pitanju je doktor pravnih i političkih nauka, saradnik Instituta za evropske studije i Nove srpske političke misli, i autor brojnih naučnih i stručnih radova, kao i publicističkih tekstova.

Njegova knjiga Nova velika igra, kojom ćemo se baviti, posvećena je geopolitičkom nadmetanju u kaspijskom području. Radi se o sveobuhvatnom, interdisciplinarnom delu sa zaokruženom politikološkom, ekonomskom, pravnom, etnološkom, istorijskom, geografskom, kulturološkom, sociološkom komponentom. Uz to, ono je napisano metodološki ispravno i u svakom drugom pogledu temeljno. I, što posebno treba istaći s obzirom na aktuelnost teme, i našu nacionalnu sklonost ka nezgrapnom pisanju sa namerom da ispadnemo pametni, reč je o delu ispunjenom sadržajem koji je, bez gubitka na kvalitetu, obrađen vrlo popularno, tako da bude razumljiv širokoj čitalačkoj publici.

A da bi i ovaj prikaz bio jasan i onima kojima geopolitička tematika nije bliska, odmah da konkretizujem kojim prostornim opsegom se Gajićeva knjiga bavi. Ona je posvećena oblasti Kavkaza i Srednje Azije, regionima, od kojih prvi – kao raskrsnica između Srednjeg i Bliskog Istoka, Srednje Azije i Južne Rusije – ima prvorazrednu stratešku ulogu, a drugi – kao veliki energetski „rezervoar“ naše planete – ima i ogroman privredni značaj. Štaviše, obe oblasti, kako ne bez razloga smatra Zbignjev Bžežinski[1], predstavljaju i ključni deo „evroazijskog Balkana“ tj. područja opterećenog eksplozivnim međuetničkim, međureligijskim i međudržavnim odnosima. Radi se o području koje „naseljava približno sedamdeset miliona stanovnika koji čine preko stotinu etničkih i lingvističkih grupa, pripadnika različitih religija i civilizacija.“[2] Samo po sebi to nije problem, ali jeste činjenica da te „grupe nose istorijski teret međusobnih sukoba, koje komunistička ideologija ne samo da nije uspela da ukloni nego ih je neretko i produbljivala, ostavljajući svojim raspadom prostor za ratove, privredni kolaps i ekološke katastrofe, ne isključujući kao mogućnost i onu najopasniju – nuklearnu“.[3]

Od bezbednosti Indije do energetske moći

Autor je sadržaj posvećen velikom Balkanu Evroazije, rasporedio u šest, odnosno sa uvodnim i zaključnim poglavljem, osam delova. U okviru njih su, u skladu sa logičkim redom, analizirane geografske karakteristike kaspijskog područja i njegova istorija, geopolitički značaj i energetsko bogatstvo, ekonomski, etno-socijalni, verski, teritorijalni i drugi zajednički i posebni problemi zemalja regiona. Kao i njihov vojno-ekonomski potencijal, interesi i bezbednosni izazovi, odnosno delovanje drugih država, a posebno velikih sila. Konačno, detaljno je analiziran značaj i tok nove velike igre, otpočete posle raspada Sovjetskog Saveza. A ona se, iako se u širem smislu vezuje za globalna nadigravanja, izvorno, kako je još u 19. veku definisano, odnosi na prostor Srednje Azije (i njegovo predvorje Kavkaz). I predstavlja „borbu za raspodelu uticaja između regionalnih sila, bivših sila i sadašnjih supersila“.[4]

Od njenog ishoda zavisi mnogo više od toga ko će imati prevlast u kaspijskom području. Tamošnja pozicija bitno utiče na globalnu moć velikih sila. Zato je danas, kada je u pitanju kontrola nad energentima i njihovim transportnim trasama, „kaspijska igra“ još veća nego što je bila u pretprošlom veku, kada se radilo o bezbednosti dragulja Britanske imperije – a to je bila Indija – odnosno o budućem statusu tadašnje anglosaksonske supersile. Autor ne preteruje kada kaže: „Događanja na kaspijskom području početkom 21. veka pokazuju da je ovaj prostor važniji nego što je bio nekada. Primetna je tendencija da se njegov značaj u bližoj budućnosti još više povećava i usložnjava. Za razliku od vremena kada je uloga ovog prostora u najvećoj meri bila geostrateška, danas kaspijsko područje ima i izraženu geoekonomsku, ekološku, demopolitičku i bezbednosnu ulogu“.[5]

Gajić detaljno analizira i objašnjava novu veliku igru, i ulogu njenih glavnih aktera. Međutim, to je nešto što i očekujemo od solidnog geopolitičkog dela. No, zato su retke studije te vrste koje se podrobno bave pravnim i drugim usko stručnim problemima. A u knjizi o kojoj govorimo, čiji je autor diplomirani pravnik, studiozno su obrađena baš neka takva pitanja. Konkretno, pravni status Kaspijskog mora u prošlosti, istorija trgovačke i vojne plovidbe Kaspijskim morem, rezultati dosadašnjih pregovora o statusu i podeli Kaspijskog mora. To sve knjizi Nova velika igra daje poseban kvalitet, i čini je ne samo solidnom, već uistinu dobrom, odnosno atraktivnom i za stručnjake iz domena pomorskog prava i nekih drugih oblasti.

Južni tok i nova velika igra

Nema sumnje, to što nam pruža sadržajan uvid u to kako se drugi narodi bore za svoje interese, Gajić stvara preduslove da poboljšamo svoju praktičnu pamet, i tako načelno doprinosi našem kapacitetu da delamo u prilog sopstvene dobrobiti. No, tu se korist po nas od njegove knjige ne iscrpljuje. Sagledavanje energetskog bogatstva Srednje Azije, i geopolitičkog značaja kaspijskog područja, upečatljivo nam pokazuje gde je naše mesto u energetskim nadmetanjima na prostoru Evroazije, odnosno koliki je za nas značaj Južnog toka. A da je ogroman vidimo i iz sledećih reči: „Nasleđena mreža cevovoda, građena u vreme SSSR-a, u potpunosti je podređivala sve kaspijske države Rusiji, bez koje su one potpuno odsečene od ostatka sveta. … Ovakva mreža cevovoda omogućila je nespornu dominaciju Rusije i ruskih naftaša kao što je Rosnjeft (tj. Gasprom), čiji se nafta i gas transportuju besplatno“.[6]

Kada Južni tok bude izgrađen deo gasnog bogatstva koje se nalazi pod direktnom ili indirektnom kontrolom Moskve, biće transportovan do zemalja EU preko nas. Time ne samo što će biti osigurana naša energetska bezbednost, već će znatno biti povećana i geopolitička težina Srbije. Dovoljno je uzeti u obzir to šta krajnjim korisnicima energenata, odnosno njihovim prodavcima znači područje gde prolazi gasna žila kucavica. Da je magistralni gasovod prolazio kroz Srbiju 1999. godine, ona sigurno ne bi bila bombardovana. Na to treba dodati i čisto ekonomski značaj Južnog toka, tj. neospornu činjenicu da su energetske magistrale, tamo gde za to postoje preduslovi (demografski, prirodni, infrastrukturalni, urbani, privredni) kakvi su se kod nas stekli – generatori daljeg ekonomskog razvoja. Oko njih, kao i pored velikih reka i značajnih puteva, buja život.

A da gasna reka koja treba da poteče koritom koje ide i preko srpske zemlje ima realan izvor (a ne imaginaran kao konkurentski gasovod Nabuko), govori energetski potencijal područja nad kojim je Ruska Federacija uglavnom uspostavila i učvrstila prevlast. O gasno-naftnom bogatstvu kaspijske zone, čija ćemo spona sa „svetom“ postati i mi, svedoče sledeći podaci: „Pored 18 milijardi do 34 milijarde barela čije je postojanje utvrđeno, rezerve nafte procenjuju se na još 235 milijardi barela (procene su nekada i skromnije – 15,6 milijardi barela utvrđenih i 163 milijarde pretpostavljenih barela nafte)“.[7] Takođe, pretpostavlja se da se „u istom području nalaze rezerve (uključujući i one iz Uzbekistana) od oko 1.000 do 7.500 triliona kubnih metara zemnoga gasa, pa se ove rezerve prirodnih resursa smatraju jednim od najznačajnijih na svetu“.[8] Štaviše, prema procenama stručnjaka „kaspijska regija predstavlja drugo po veličini područje na svetu po bogatstvu energenata, odmah iza Bliskog istoka“.[9]

Vazalna ili suverena Srbija?

Gajić je analizirao razne relevantne izvore, i suvoparne podatke je predstavio koncizno, pitko i uverljivo. Njihova moć je tolika da ako problematici čak pristupamo prevashodno sa teorijskim pobudama, pa i za politiku nismo naročito zainteresovani, gotovo je nemoguće da se ono što na osnovu njih saznamo o Srednjoj Aziji ne odrazi na poimanje našeg međunarodnog položaja i dešavanja na srpskoj unutrašnjopolitičkoj sceni. Štaviše, i da se ne ponadamo, pod uslovom da imamo bar elementarna patriotska osećanja, da će naši vladajući političari istrajati u nameri da uprkos volji Vašingtona urade nešto dobro za svoju zemlju i narod; nešto od čega umnogome zavisi bolje sutra Srbije – a to je realizacija projekta Južni tok. No, s druge strane, sagledavajući ponudu i potražnju na našem – i to ne samo u duhu teorije javnog izbora već rečeno i u pežorativnom smislu – političkom tržištu, čini mi se da nemamo mnogo osnova da se nadamo da će naša politička kasta do kraja kapitalizovati izgradnju Južnog toga. Drugim rečima, nažalost malo je verovatno da će onakva kakva je – a ne mogu da ne kažem da je lakejska i samoživa – iskoristiti prostor za balansiranje i pragmatičnu borbu za nacionalne interese, koji će Južni tok pružiti Srbiji i srpskom narodu u celini.

Uviđajući koliki je njegov značaj (za zemlju i njih lično), kao i moć ojačale Rusije, i pri tome oslanjajući se na snažni lobi unutar EU koji radi u prilog izgradnje južnog kraka gasovoda, verovatno će u vezi sa realizacijom tog projekta ostati lojalni partneri Moskve. Opet, plašim se da će podjednako nastojati i da ne naljute svoje evroatlantske pokrovitelje. A oni, iako u skladu sa svojim strateškim opredeljenjima nastoje da zemlje koji su izvor energenata uključe u zonu svoje hegemonije, a zemlje tranzita njihovog gasa i nafte uvuku u NATO,[10] od poslednjeg ne odustaju i kada prvo ne mogu da ostvare. Jer, jedna je stvar da li je Ruska Federacija od zemalja Stare Evrope odvojena sanitarnim kordonom američkih marionetskih država – koje imaju manju mogućnost da postupaju u skladu sa svojim interesima nego zemlje sa koliko-toliko savezničkim (a ne vazalnim) statusom u odnosu na Vašington – i sa njima povezana preko teritorija NATO protektorata, ili je taj novi berlinski zid negde probijen ili bar sužen. U poslednjem slučaju i dalje postoji šansa da se čitava NATO građevina u jednom momentu uruši, i tako bude stvorena mogućnost da u budućnosti postane realnost harmoničan ekonomski ali i geopolitički prostor od Urala do Atlantika.

Za Vašington, koji zna da ne može da spreči intenzivnu energetsku saradnju EU i Ruske Federacije, ali koji tvrdoglavo nastoji da se iz njenih suženih okvira ne izađe, navedeni razvoj događaja je prava noćna mora. Zato će se Srbija uskoro naći pod velikim pritiskom da odustane od neutralnosti i pristupi atlantskim ešalonima. Naravno, Gajićeva knjiga, strogo naučno ograničena na ono čime se bavi, o tome nam ne govori. Ali kroz priču o američkim geopolitičkim prioritetima i strategiji za njihovu realizaciju, odnosno o energetskom značaju Srednje Azije, pomaže i onima koji to do sada nisu učinili, da skinu koprenu sa očiju i promisle o tome gde je u velikoj igri mesto Srbije, šta je čeka u budućnosti, i šta bi istinski državnici trebali da rade, odnosno kako bi mi, obični građani, morali da se postavimo prema našim političarima ako procenimo da su isključivo samoživi oportunisti a ne bar kakvi-takvi (polu)državnici u pokušaju.

Krv, nafta i zablude

Da se vratimo knjizi Nova velika igra. Za kraj, da kažemo i to da je ona posvećena delu sveta o kome se kod nas malo toga zna, i stoga na neki način ima, na osnovu svoje predmetne sveobuhvatnosti, ulogu enciklopedijskog vodiča kroz kaspijski prostor. Međutim, i da je kojim slučajem drugačije, da radovi na srpskom jeziku o Kavkazu i Srednjoj Aziji nisu više nego retki, Gajićeva studija bi na osnovu svega onoga što smo o njoj već rekli, dobila zapaženo mesto. I mogu iskreno, a ne po dužnosti autora prikaza, da je preporučim kako stručnoj javnosti, tako i široj čitalačkoj publici. Prvima je ona koristan alat za zanat, a drugima će biti koliko poučno, toliko i zanimljivo štivo. Pre par godina se na srpskom jeziku pojavila sjajna knjiga Toma Rajsa – Orijentalista,posvećena misterioznom životu i fascinantnom delu Leva Nusimbauma, alijas Esad Beja. On je između dva svetska rata napisao nemalo toga o kaspijskom području. Samo da spomenem knjigu Krv i nafta na orijentu, nažalost kod nas neprevedenu, i u nas više puta štampanju studiju Alah je veliki (koja se između ostalog bavi i regionima o kojima govorimo).

Prevodilac uzbudljive Rajsove knjige i ujedno pisac srpskog predgovora, napomenuo je: „Zaboravite na prethodna znanja, ona su većinom skup zabluda, nađite hrabrost i krenite na put sa autorom u prošlost koja će vam pomoći da shvatite sadašnjost i budućnost“.[11] U vremenima kada su naša saznanja o kaspijskom području, u uslovima gotovo potpune kontrole našeg medijskog prostora od strane evroatlantskih centara moći, rečeno umnogome važi i za studiju Saše Gajića. Zato se nadam da ako već, verovatno, naši političari nemaju vremena i volje za čitanje, knjiga Nova velika igra neće promaći ljudima iz njihovih stručnih timova. Medijsko hipnotisanje naroda, sigurno koristi vladajućim krugovima kako bi nastavili da nas vode uprkos svim dosadašnjim neuspesima, ali dugoročno neće dobro proći ni oni, ako i sami poveruju u lažnu sliku sveta i mesta Srbije u njemu, koju nama serviraju. Ako se nasuče srpski brod, već ozbiljno načet olujom, zasigurno neće biti dobro ni njima. Zato bi trebalo da se postaraju da bolje shvate pozadinu, možda sudbonosnih, strateških i energetskih izazova sa kojima se Srbija suočava.