Početna strana > Prikazi > Ispovest jednog ruskog diplomate
Prikazi

Ispovest jednog ruskog diplomate

PDF Štampa El. pošta
Miroslav Svirčević   
sreda, 12. maj 2010.

(Prikaz knjige: Balkanske uspomene, Vasilij Štrandman, Žagor, Beograd, 2009, prevod Jovan Kačaki).

Nedavno se pred srpskom čitalačkom publikom pojavila memoarska knjiga ruskog diplomate Vasilija Štrandmana koji je kao predstavnik carske vlade Nikolaja Romanova, službovao u skoro svim balkanskim prestonicama na početku HH veka: u Sofiji i Carigradu (1908-1909), na Cetinju (1910-1911), te u Beogradu i Nišu (1911-1915). Bio je učesnik i očevidac brojnih dramatičnih događaja koji su potresali Balkan u to vreme: proglašenje nezavisnosti Bugarske, aneksija Bosne i Hercegovine od habzburškog dvora, carinski rat između Srbije i Austrougarske, Balkanski ratovi 1912-1913, i početak Prvog svetskog rata. Kao savestan diplomatski činovnik Vasilij Štrandman je uredno vodio službenu prepisku kako sa svojom carskom vladom u Petrogradu (Sankt Peterburgu) tako i sa vladama zemalja u kojima je bio akreditovan, i sa diplomatskim predstavnicima drugih država. Vodio je i privatne dnevničke beleške u kojima je emotivno izrazio svoje utiske o pojedinim ljudima i događajima, stvarajući tako bogatu korespondenciju, koja je poslužila kao osnova za pisanje ove knjige.

Iako memoarska proza često nije pouzdan izvor za tumačenje istorijskih fenomena upravo zbog naglašenog subjektivističkog tona u tekstu, čini se da ova opaska ne važi za Štrandmanovu knjigu i da ona može poslužiti kao validan istorijski izvor. Na takav zaključak je sigurno uticao i čudnovat Štrandmanov životni put koji je ovog časnog čoveka, ruskog patriotu sa švedskim prezimenom i velikog prijatelja srpskog naroda, doveo na Balkan u vreme velikih političkih komešanja, gde je proveo najplodnije godine svog profesionalnog diplomatskog angažmana. Događaji su hteli da po izbijanju Prvog svetskog rata Štrandman pređe Niš, gde je proveo prvu ratnu godinu. Nakon toga dobio je akreditive za rad u ruskom poslanstvu u Italiji. U Večnom gradu je dočekao boljševičku revoluciju u svojoj zemlji i krvavo smaknuće carske porodice. Ovaj tragični događaj, koji je prelomio rusku istoriju, doneo mu je depresivno raspoloženje, od čega se nikada nije ni oporavio. Poslednju godinu rata, 1918, proveo je kao dobrovoljac u „svojoj voljenoj junačkoj srpskoj vojsci“, gde je dobio čin konjičkog majora. Bio je ordonans prestolonaslednika Aleksandra, sa kojim je obilazio front i učestvovao u brojnim vojno-diplomatskim razgovorima. Posle rata ostao je u Beogradu i uživao status „izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra“ ruske vlade admirala Kolčaka u Beogradu do 1924. godine, da bi posle Drugog svetskog rata i komunističke revolucije u Jugoslaviji emigrirao u Vašington, gde je proveo poslednje dane svog života. I upravo je u američkoj prestonici, kao izbeglica, napisao „Balkanske uspomene“ tokom pedesetih godina, bez namere da ih ikada objavi što njegovim kazivanjima daje dodatnu verodostojnost i pouzdanost kao istorijskom izvoru. Štrandmanove „Balkanske uspomene“ su ipak ugledale svetlost dana i postale dostupne čitalačkoj publici. Raduje činjenica što je ova knjiga doživela svoje prvo svetsko izdanje na srpskom jeziku, zahvaljujući naporu dr Jovana Kačakija, koji je godinama tragao za ovim Štrandmanovim rukopisom. Na koncu, knjiga se pojavila u Srbiji kao neka vrsta omaža čoveku i diplomati, koji je čitav svoj život posvetio dobrobiti Rusije i Srbije – dvema državama, koje je mnogo voleo i podjednako smatrao svojim.

„Balkanske uspomene“ predstavljaju izuzetno vredan izvor za izučavanje različitih aspekata balkanske istorije u osvit Prvog svetskog rata. Već se na prvi pogled može ustanoviti da su Štrandmanova sećanja blagodetna za političku i društvenu istoriju Balkana, istoriju diplomatije, antropologiju, političke nauke, pa čak i za književnu kritiku.

U njima se naziru ciljevi ruske politike na Balkanu, naročito u vreme kada je carski poslanik u Beogradu bio čuveni diplomata Nikolaj Hartvig (1909-1914), koji je umro od srčanog udara nakon saznanja za sadržinu austrougarskog ultimatuma upućenog srpskoj vladi jula 1914. godine. Hartvig je sahranjen na beogradskom groblju uz prisustvo najviših srpskih političkih ličnosti tog vremena. Bio je omiljen i kod običnog sveta. Sahrani je prisustvovala i delegacija seljaka pridošlih sa svih strana, koji su lično želeli da odaju počast omiljenom diplomati koga su od milošte zvali „Nikola Hartvić“.

Isto tako, u Štrandmanovoj pisanoj zaostavštini mogu se uočiti dragocene činjenice o prirodi diplomatske delatnosti, zakulisnim radnjama diplomatskih činovnika, njihovim međusobnim odnosima koji su uglavnom zavisili od odnosa između njihovih država, ali i o odnosima ruskih diplomata akreditovanih u Beogradu prema carskoj vladi u Petrogradu i ruskim poslanicima u drugim državama. Kada se pročitaju ove zabeleške dobije se jasna slika o tome koliko je diplomatija komplikovana, surovo oštra i hladna, ponekad neprijatna i protivrečna državna delatnost, u kojoj i lične osobine diplomatskih činovnika mogu da preokrenu zvaničnu politiku države iako njena vlada to ne želi. Drugim rečima, u diplomatiji se već stotinama godina suštinski ništa nije promenilo: sve se zasniva na odnosu snaga i moći među državama, pri čemu velike sile nikada ne biraju sredstva da ostvare svoje ciljeve; jedino se menjaju i unapređuju tehničko-tehnološka sredstva za njihovu „implementaciju“. Svedoci smo da svakim novim danom ona postaju sve više razornija i opasnija, te i odnosi snaga i moći među državama dobijaju danas sasvim drugačiju dimenziju nego što je to bilo u prohujalim vremenima.

Štrandman je na primer otvoreno pisao da je njegov pretpostavljeni, već pomenuti diplomata Hartvig, preuzimao na sebe balkansku politiku Rusije, naročito u vreme intenzivnih pregovora o srpsko-bugarskom sporazumu protiv Otomanskog carstva ne mareći mnogo za mišljenje šefa diplomatije Sergeja Sazonova koga je žestoko mrzeo, jednako kao i ruskog poslanika u Sofiji Anatolija Nekljudova.

Zanimljivo je da je Štrandman nekoliko odeljaka posvetio agresivnim medijskim kampanjama koje su bile vođene u pojedinim državama za vreme Balkanskih ratova, a naročito u Austrougarskoj. U austrijskoj štampi je vešto bila plasirana priča o varvarskom i primitivnom razračunavanju poludivljih balkanskih država za otomansko teritorijalno nasleđe, uz konstantne optužbe za zločine koji su, navodno bili počinjeni nad nevinim muslimanskim civilima u evropskoj Turskoj. Naravno, sve ove optužbe bile su – pogađamo - usmerene protiv srpske vojske i države iako je srpska vojska, prema svedočenju dopisnika sa terena, poštovala sve međunarodne konvencije i običaje međunarodnog ratnog prava. Srpska vojska je bila podvrgnuta strogoj vojničkoj disciplini, za razliku od bugarske vojske, koja je prema Štrandmanovim zapisima, počinila brojne masakre na svom delu fronta, ali se o tome u međunarodnoj štampi uopšte nije govorilo. Iza ovakve agresivne medijske kampanje o „zlim Srbima“ stajali su uznemirenost i strah Austrougarske zbog veličanstvenih pobeda srpske vojske, pošto su one remetile planove u njenoj balkanskoj i bliskoistočnoj politici. Prema Štrandmanovom svedočenju, Austrougarska je budno motrila na svaki korak srpske vlade i vojske kako bi pronašla kakvu nesmotrenost ili grešku, koju bi mogla iskoristiti protiv Srbije i njenih političkih ciljeva. Pošto ih nije mogla pronaći odlučila je da sama inscenira neke kompromitijuće događaje, koji bi joj dali međunarodni legitimitet da mobiliše veći broj vojnika i pošalje ih na granice Srbije. Do koje mere je Srbija morala računati na svakakve zlobne intrige neprijateljski raspoložene Austrougarske pokazuje i incident koji je osmišljen u Beču, uz pomoć tadašnjih „spin-doktora“ u vezi sa položajem austro-ugarskog konzula u Prizrenu Prohaske, koga je srpska vojska zatekla u tom gradu. U novembru 1912. godine širile su se glasine da su Srbi ne samo zlostavljali ovog austrougarskog diplomatu nego da su ga čak i ubili. U Evropi se pisalo i naširoko propagiralo o „neprihvatljivom“ ponašanju srpske vojske prema diplomatskom predstavniku „prijateljski raspoložene“ Austrougarske. Propaganda protiv srpskih vojničkih uspeha nastavljala se bez izuzetka, a srpska vlada na čelu s Pašićem je bezuspešno pokušavala energično da demantuje sve ove dezinformacije koje su nanosile štetu međunarodnom položaju Srbije.

A šta se zapravo dogodilo u Prizrenu? Srpska vojna komanda je uskratila mogućnost konzulu Prohaski da šifrovano komunicira sa Bečom, stavljajući mu do znanja da svoje delovanje ograniči na čisto konzularne poslove. Ovakva odluka srpskih vojnih vlasti je bila isprovocirana otvorenom agitacijom koju je konzul vršio među lokalnim Albancima, podbunjujući ih protiv Srbije. Ovaj veštački incident je zaoštrio odnose Srbije i Austrougarske do ivice rata. Malo je trebalo pa da Astrougarska uruči ultimatum srpskoj vladi koji je – prema Štrandmanovom mišljenju – već tada mogao odvesti Evropu u ponor rata širokih razmera. Samo su Prohaskinov povratak u Beč i njegova lična izjava da ne samo što nije bio mučen u Prireznu, nego da nije ni u čemu oskudevao, doveli do toga da se ovaj slučaj zabašuri.

Kada se ova austrougarska intriga i medijska manipulacija uporede sa sličnim antisrpskim kampanjama koje su bile vođene na Zapadu tokom „Jugoslovenske krize“ u poslednjoj deceniji HH veka, pojačava se utisak da se u međunarodnim odnosima gotovo ništa suštinski nije promenilo. Žrtve medijskih manipulacija kako za vreme balkanskih ratova tako i tokom raspada Jugoslavije redovno su bili Srbi, s tim što je efekat bio mnogo jači i razorniji u naše vreme nego u prošlim vremenima, usled neuporedivo razvijenije tehnike i širih mogućnosti za oblikovanje („prepariranje“) javnog mnjenja po ukusu nosilaca vojne i političke moće. Sve ovo potvrđuje da velike sile neće prezati od upotrebe bilo kog sredstva kako bi zaštitile svoje političke i ekonomske interese. Metod medijske manipulacije i agresivne propagande sigurno predstavlja značajno oružje u arsenalu sredstava koja im stoje na raspolaganju.

Zanimljiva su i Štrandmanova prva zapažanja o diplomatskim predstavnicima drugih evropskih država u Beogradu. Ona potiču iz vremena kada je Štrandman tek stigao u srpsku prestonicu 1911. godine. Na osnovu njegovog svedočanstva može se zapaziti da je ruski poslanik Hartvig održavao prijateljske veze jedino sa svojim fancuskim kolegom Dekoom. Oni su se prvi put sreli u Teheranu a njihova bliskost u Beogradu tumačila se uzajamnim obaveštavanjem o aktuelnim političkim zbivanjima na Balkanu. Bez obzira na to, Hartvig je bio oprezan s njim i čuvao je za sebe sve ono što nije trebalo razglašavati, jer je postepeno gubio poverenje u umne sposobnosti svog francuskog kolege, koji nije ni pomišljao na mogućnost izbijanja bilo kakvog rata na Balkanu.

Za engleskog poslanika ser Artura Pedžeta Štrandman je napisao da se ni ovaj diplomata nije odlikovao nekom posebnom političkom dalekovidošću. Konkretno, računao je na to da će Srbija kad-tad morati da uđe u sastav habzburške monarhije. U jednom razgovoru s Pedžetom ovaj engleski diplomata mu je rekao da britanska vlada ne namerava da podigne zgradu za svoje predstavništvo u Beogradu, „jer za to ne vidi stvarni razlog“.

Nemački predstavnik u Srbiji bio je baron Grizinger za koga je Štrandman zapisao da je bio „ništavilo u svakom pogledu“. Nemačka je zbog svojih trgovačkih interesa otvorila konzulat u Beogradu na čijem je čelu bio konzul Šliben, „koji je bio znatno pametniji i društveniji od svog poslanika, i sa suprugom je bio prilično čest gost kod Hartviga“.

Austro-ugarski poslanik u Beogradu bio je baron Ugron, nasledivši „ozloglašenog“ grofa Forgača. Naime, Ugronov prethodnik je ostao po zlu zapamćen kod Srba. Njegova aktivna uloga u „Veleizdajničkom procesu“ u Zagrebu, te u postupku aneksije Bosne i Hercegovine izazivala je otvoreno negodovanje kod Srba. Zbog svega toga – naglašava Štrandman – Ugron je morao računati na otvoreni bojkot trgovine sa Austrougarskom kod stanovništva. On je odavao utisak ljubaznog čoveka s kojim se može dogovarati, ali to je bilo samo na prvi pogled. Imao je običaj da hoda sredinom ulice a ne trotoarom. U Beogradu su se proširile glasine da je Ugron to činio u strahu od mogućih napada na njega iza ugla ulice, kao i riziku da mu se na glavu ne sruče neke neprijatne stvari sa gornjih spratova zgrada.

Italijanski poslanik Baroli nije se ničim isticao s diplomatske i političke tačke gledišta, ali je njegova supruga često provodila svoje vreme u salonu kod Hartviga, igrajući bridž sa ostalim gostima. Poslanik Baroli je tada imao običaj da sedi kraj svoje supruge kod stola za kartanje i da prati igru, bez obzira koliko ona trajala, često i posle ponoći.

Belgijski poslanik Mišo de Vele i turski Fuad Hikmet-bej, gotovo da nisu održavali veze sa ruskom diplomatskom misijom u Beogradu: prvi zbog svog neutralnog stava i potpune nezainteresovanosti za bilo kakve političke događaje na Balkanu, a drugi iz čisto političkih razloga. Belgijski poslanik je bio ulgavnom zauzet nadzorom nad beogradskim tramvajskim linijama koje su bile u vlasništvu belgijskog kapitala. Beograđani su uglavnom mogli da vide ovog diplomatu kako šeta pored šina, proveravajući njihovo stanje i kvalitet. S druge strane, turski poslanik Hikmet-bej se gotovo nije ni pojavljivao u javnosti. Ulogu zaštitnika turskih interesa u Srbiji preuzeo je na sebe sekretar poslanstva Zija-bej, inače pravi veseljak koji je redovno zabavljao diplomate na mnogim čajankama i balovima.

Posebnu vrednost imaju one zabeleške iz autorovih sećanja, koje opisuju Srbe, Beograd i atmosferu u njemu, raspoloženje među civilima i vojnicima i običnim narodom. Jedan, gotovo umetnički zapis, pleni svojom lepotom i iskrenošću:

„Srbija se meni činila kao mala bašta u cvatu, okružena sa svih strana neprohodnim šumama, iz koje su svakog časa mogli da se pojave dušmani koji bi uništili ovaj blagosloveni kutak zemljinog šara. Srbi su mi govorili da žive od danas do sutra pod pritiskom straha od napada suseda. Kada sam ih pitao zašto je izgled njihove prestonice tako neugledan u poređenju sa bugarskom prestonicom, odrovarali bi da nema svrhe zidati velike zgrade, jer će ih neprijatelj pre ili kasnije porušiti. Hoće li izdržati takvo iskušenje, govorili su, pitanje je budućnosti i sve će zavisiti od mudrosti naših političara i hrabrosti naše male vojske od svega deset pešadijskih i jedne konjičke divizije, koje su sve čime se možemo suprotstaviti neizmernoj neprijateljskoj sili“.

Ovako je pisao ruski diplomatski činovnik Vasilij Štrandman čije je kazivanje na koncu, poprimilo karakter istinske ispovesti jednog čestitog i iskrenog čoveka koji je neizmerno zavoleo Srbiju i srpski narod, službujući u Beogradu. Svoju brigu i naklonost prema Srbima pokazao je i prilikom prelaska u Niš tokom prve ratne godine, kada je ulagao nadčovečanske napore kod carske vlade i vlada savezničkih zemalja, ne bi li se bar malo olakšao položaj okupirane Srbije i njenog naroda.

Imajući u vidu sve što je Vasilij Štrandman učinio za Srbiju bio bi red da se i Srbi na izvestan način oduže ovom plemenitom čoveku, i da ga zapamte kao svog velikog dobrotvora koji im je nesebično priskočio u pomoć u vreme kada je malo ko to stvarno želeo da uradi, izlazeći iz okvira svojih redovnih diplomatskih dužnosti. Pažljivo čitanje ove njegove knjige predstavljalo bi početni korak u tom smeru.

 

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner