Moralni sunovrat međunarodne politike - primer Srbije

Prikaz knjige Mirjane Radojičić: Interesi i moral u međunarodnoj politici:slučaj raspada/razbijanja SFR Jugoslavije, Prosveta, Beograd 2013, str.330

„Ni mi, naime, sa naše strane, nećemo se koristiti lepim rečima: kako s pravom vladamo zato što smo odneli pobedu nad Persijancima, ili da smo došli da vas napadnemo zato što smo pretrpeli neku nepravdu nudeći vam u jednom podužem govoru nešto u šta nećete poverovati... I vi znate što je i nama poznato: da se o pravdi može govoriti samo u odnosu među jednakima, a da jaki čine što mogu, dok slabi trpe što moraju.“[1]

Citirani odlomak iz dijaloga Atinjana sa pobeđenim Meljanima uzima se često kao ilustracija političkog realizma, i danas vladajućeg u praksi međunarodne politike, iako sasvim prognanog iz retorike. Moderno potrošačko društvo u kome je reklama sve, uticalo je i na odnose među državama, koje se u reklamnoj borbi za imidž, potrebi da se opravdaju pred domaćim i stranim javnim mnjenjem, uzdržavaju od pokazivanja ogoljene sile, pa svoje prave namere maskiraju poželjnim vrednostima poput multikulturalizma, demokratije i ljudskih prava.

Autorka se u ovoj knjizi bavi razilaženjem morala, u međunarodnim odnosima definisanog kroz ciljeve i načela Povelje UN: „Razvijanje među nacijama prijateljskih odnosa zasnovanih na poštovanju načela ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda i suzbijanje akata agresije i drugih povreda mira“, i onoga što imamo u praksi, bezobzirne i agresivne, interesno motivisane politike, samo na retoričkom planu vrednosno usmerene.

Razmatranje predmeta istraživanja počinje analizom učešća međunarodnih aktera u jugoslovenskoj krizi, koje je započelo ekonomskim sankcijama, a završilo se „humanitarnom“ intervencijom. Mirjana Radojičić, za razliku od njihovih pobornika, ne smešta sankcije kao sredstvo kolektivnog kažnjavanja na suprotnu stranu spektra od vojne intervencije, već ih smatra izjednačenim po intenzitetu, potkrepljujući to podacima o njihovom razornom dejstvu na privredu i lančano, na zdravstvo, obrazovanje i opštu sigurnost u SRJ. One su, ističe se, samo na liniji sa nastojanjima da se na retoričkom planu umiju navodno prevaziđene kategorije okupacije i rata, dok suština ostaje ista, sankcije su, rečima Vudroa Vilsona, „tiho, ali smrtonosno oružje“(39-60).

Sledeći korak, agresiju preimenovanu u „humanitarnu intervenciju“ u delo su sprovele SAD na čelu NATO pakta, a teorijsku podlogu joj napravili filozofi poput Majkla Volcera sa doktrinom pravednog rata u cilju „okončanja akcija koje vređaju savest čovečanstva“ (62) i Jirgena Habermasa. Posebna pažnja posvećena je Habermasovoj postavci o učinjenom skoku iz prevaziđenog klasičnog međunarodnog prava u pravo kosmopolitske zajednice građana, u kome bi ljudska prava dobila isti onaj status koji subjektivna prava imaju u Ustavu, i na taj način bila prenesena sa pojmovno nejasnog moralnog terena u domen prava, a građani tako zamišljene kosmopolitske zajednice, kroz institucionalizaciju procedura rešavanja konflikata, zaštićeni od tiranije sopstvene vlasti (63-65). Teorijski zavodljiva konstrukcija, piše autorka, ali sagrađena na nepostojećim temeljima, ideji da je „humanitarno“ bombardovanje, bilo autentično humanitarno.

Najpre se Habermas opovrgava u svom veličanju „hirurške preciznosti bombardovanja i principa poštede civilnog stanovništva“, protiv čega govore svi postojeći podaci (tri od pet ciljeva NATO bombardera bili su civilni) (67-68).

Ne prihvata se ni teza o „humanitarnom samopožrtvovanju svetske sile“, kojoj protivreči ponašanje SAD prethodiće agresiji: veto na ruski nacrt rezolucije kojom se nalaže prekid neprijateljstava; stalno stavljanje sve težih ultimatuma do poslednjeg neprihvatljivog u Rambujeu; pružanje vojne, finansijske i medijske podrške pobunjenicima, čime je isprovocirana akcija države, u sklopu dobro isprobane strategije proizvođenja agresora dovođenjem intenziteta sukoba do onog koji zahteva intervenciju spolja; ponašanje u toku agresije koja nije prekinuta ni kada se pokazalo da je zapravo povećala razmere stradanja, te po njenom završetku pasivno posmatranje humanitarne katastrofe kada je ona zadesila Srbe sa Kosova.

Sledeća odabrana tačka razdvajanja moralnog diskursa i nemoralnog činjenja je Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, kome se kroz analizu nekoliko najpoznatijih slučajeva (Milošević, Krstić, Plavšić, Haradinaj, Orić, Erdemović, Šljivančanin) (104-121) odriče proklamovana misija uspostavljanja trajnog mira kroz pomirenje. Ovde ćemo izdvojiti slučaj generala Radislava Krstića zbog dalekosežnosti njegovih posledica (presuda uzeta za podlogu u drugim suđenjima za Srebrenicu) i krupnih pravnih i činjeničnih manjkavosti koje su imale za rezultat osudu za genocid na 35 godina.

General je, tako, nađen krivim za pomaganje u izvršenju genocida, iako u presudi stoji da dokazi sugerišu kako on nije podržao navodno postojeći genocidni plan (organizovao preseljavanje muslimanskih žena, dece i starih iz Potočara na bezbedno, lečenje ranjenih muslimanskih boraca...), a na sličan način došlo se, bez pouzdane forenzičke analize, i do podatka o 8000 muslimanskih žrtava, uprkos znatno manjem broju ekshumiranih i bez ikakve napomene o tome da je veliki broj njih stradao u borbama sa srpskih snagama, sve to uz, za jedan sud, neverovatno operisanje verovatnoćom i uverenjima, umesto dokazima[2]. 

Ni mirovne misije UN na prostoru bivše Jugoslavije nisu udovoljile zadatku činjenja mira održivim kroz nepristrasno delovanje, već su, piše autorka „pre bile u funkciji razrešavanja krize u korist jednog od tri njena ključna aktera. čiji su se interesi preklopili sa interesima još uvek najmoćnijeg „igrača“ u areni međunarodne politike, nego u službi njenog doslednog i trajnog pacifikovanja“ (151).

Urušavajući Dejtonski sporazum arbitrarnim traženjem duha, van slova Sporazuma, vojni deo misije često je zloupotrebljavao poverena mu ovlašćenja na upotrebu sile (ubistvo pri hapšenju Sime Drljače, torturom iznuđeno „priznanje“ braće Vučković da su haški optuženici Predrag i Nenad Banović, neki su od primera), a njen civilni deo oličen u visokom predstavniku kroz protivdejtonsko zadiranje u izbornu materiju, rad medija, obrazovni sistem, sudstvo, policiju i vojsku, ponašao se više u maniru kolonijalnih lordova nego pomagača lokalnim vlastima.

Danas se Srbija u evrointegracijskom procesu uslovljava, između ostalog, i saobražavanjem svog medijskog izveštavanja standardima zapadnih zemalja, a kakvi su ti standardi bili tokom jugoslovenske krize, može se pročitati u poglavlju o spoljnopolitičkoj propagandi jugoslovenskog slučaja i medijima kao njenim posrednicima prema širokim masama.

„Satanizacija Srba“ , kaže Edvard Herman, „jedan je od najvećih trijumfa propagande u našem dobu“ (153), a mediji koji su se „postavili kao jedna od zaraćenih strana koja se više nije ni prikazivala kao neutralna i nepristrasna“ (Peter Bruk) odigrali su ključnu ulogu u stvaranju atmosfere linča i dizanju sukoba na opštečovečanski nivo borbe „dobra“ i „apsolutnog zla sa ljudskim likom“, neophodnom kada se zna da za oružano angažovanje nema uporišta ni u jednom međunarodnopravnom aktu.

„Srbi su koljači, banditi smrti, ubice Sarajeva“ (Der Spiegel), „rasa parija, trule jabuke u buretu Evrope“ (The European), likovanje nad srpskom nesrećom „NATO bombe napokon pogađaju ciljeve (mostove, aerodrome, TV-predajnike) - gde stvarno mogu pobiti neprijatelje i civile u blizini“ (Washington post) , neki su od niza šokantnih napisa. Oni su, objašnjava autorka, učinjeni mogućim medijskim tržištima uređenim na liberalnim principima slobodne konkurencije, na kojima je sve podređeno profitu, pa tako i informacija postaje roba koju donjem delu tržišta (širokim narodnim masama) privlačnom čini senzacionalizam i povlađivanje stereotipima, a gornjem delu tržišta (donosiocima odluka) saglasnost sa njihovim političkim ciljevima.

Kaže se da nema ničeg što se o Srbima ne može čuti i pročitati na Zapadu, a da nije pripravljeno u našoj kuhinji. Da arsenal difamacije domaćih „glasova savesti“ umnogome i prevazilazi onaj zapadnih medija, može se uveriti svako ko pročita poglavlje knjige posvećeno nevladinom sektoru u Srbiji.

„Dok god gubitnička nacija ima komandu nad svojim nacionalnim identitetom ona će tvrdoglavo odbijati da se povinuje zahtevima pobednika za moralnom i duhovnom predajom“ (211), citat je iz jednog od izveštaja Helsinškog odbora za ljudska prava koji jasno pokazuje pravi cilj delovanja ovog kruga NVO.

U tu svrhu potrebno je stigmatizovati srpski narod, nametnuti mu breme kolektivne krivice kroz insistiranje na isključivoj srpskoj odgovornosti za ratna dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije, „Srbija je, faktički, očistila Hrvatsku od Srba“[3], a „istorija poslednje decenije prošlog veka za nas je jednostavno istorija zločina. Čak ne istorija ratova, jer su se ti ratovi gotovo isključivo sastojali od nasilja „naših naoružanih profesionalaca nad civilima“ (Srđa Popović), a svaki pokušaj da se ukaže na suprotno samo je izraz srpskom biću svojstvene sklonosti ka paranoji i samosažaljenju, „narod boluje od masovne paranoje i šizofrenije pa je neophodno što hitnije započeti lečenje, jer će uskoro i oni zdravi postati bolesni“ (Zagorka Golubović), i izbegavanja suočavanja sa krivicom mitovima poput „srpskog mita o Jasenovcu i sledstveno tome, genocidnosti hrvatskoga naroda“.[4]

Osim ovakvim izjavama kojima obiluju stranice poglavlja knjige koje se bavi ovim delom nevladinog sektora, njegovi aktivisti/kinje prilježno su se angažovali i na opskrbljivanju Haškog tribunala hiljadama stranica materijala protiv srpskih optuženika, sastavljanju sporazuma o priznanju krivice, i uopšte, u svakom drugom poduhvatu koji ima za cilj da „srpske mitove o genocidnosti drugih naroda“ zameni, za njih nepobitnom, „istinom“ o genocidnosti srpskog - najsvežiji primer je svedočenje Sonje Biserko pred Međunarodnim sudom pravde.

Početkom 21. veka žarište ratnih sukoba preneseno je sa Balkana na Bliski istok, ali je scenario ostao nepromenjen i njemu je posvećen drugi deo knjige koji pravi komparativno-istorijsku paralelu sa Irakom.

Od prve stranice pred očima čitaoca se odvija dobro poznati i uhodani mehanizam: „pacijent na naftnoj dijalizi“ (kako SAD naziva jedan tamošnji analitičar), zemlja koja uvozi preko 50% svoje ukupne potrošnje nafte[5], donosi odluku o invaziji protivno međunarodnom pravu, jasno izlaže svoje prave pobude u bezbednosnim i energetskim strateškim dokumentima, a prema spolja emituje moralno intoniranu poruku o uništavanju fantomskog oružja za masovno uništenje i svrgavanju diktatora.

Rezultat - milioni raseljenih i ubijenih Iračana, uništena infrastruktura, naftna industrija u rukama inostranih kompanija, bujanje islamskog fundamentalizma i za kraj cinična poruka Baraka Obama „naša misija je završena, Irak je postavljen na svoje noge“.

Put razdvajanja morala i međunarodne politike dalje se prati u trećem i zaključnom evrointegracijskom poglavlju, a po međuzavisnosti srpskog priznanja nezavisnosti Kosova i Metohije i prijema u EU što njeni zvaničnici ne propuštaju svakom prilikom da naglase, izgleda i trećoj fazi raspada Jugoslavije.

Uprkos tome što mnogi analitičari vodeću ulogu SAD u raspadu Jugoslavije tumače ne samo kao čišćenje poslednjih ostataka komunizma u Evropi, već i kao bačenu rukavicu u lice EU stavljanjem do znanja da u njenom sopstvenom dvorištu i dalje vode glavnu reč, evropski zvaničnici nisu to videli kao priliku da načine otklon i Uniju afirmišu kao autonomni politički subjekat sa vlastitim identitetom, već su delovali kao produžena ruka SAD, gazeći pri tom vrednosti koje po osnivačkim ugovorima treba da predstavljaju jezgro okupljanja evropskih naroda.

Pored podrške Ahtisarijevom planu uz potpuno ignorisanje volje srpske strane, Radojičićeva ističe i rad zvaničnika EU na stvaranju argumentacije za međunarodno legalizovanje secesije Kosova tvrdnjama da je Srbija izgubila moralno pravo na upravljanje svojom pokrajinom zbog višegodišnjeg kršenja ljudskih prava Albanaca (koji pak to pravo nisu izgubili etničkim čišćenjem po svršetku agresije), pa čak i da bi ostanak Kosova u Srbiji stvorio novo nasilje i nestabilnost.

Činjenica da je EU od samog početka aktivnim političkim delovanjem podupirala nezavisnost Kosova i Metohije, i kao integraciona tvorevina hrabrila dezintegracione procese u Srbiji sledeći liniju po kojoj je samo srpski nacionalizam (bolje rečeno, insistiranje na minimumu državno-teritorijalnih interesa) nepoželjan, a nacionalizam ostalih ohrabrivan na štetu Srbije, čini čudnim insistiranje naših političara na približavanju Uniji koje nema alternativu. Jasno je da je jedini način za Srbiju da bude po volji EU taj da kroz postepeno rastakanje nestane sa mape Balkana kako je pisao Fridrih Nojman, ideolog Slobodne demokratske stranke( FDP), koja je u poslednjih nekoliko decenija dala najviše ministara spoljnih poslova. A takvu cenu valjda niko ne bi bio spreman da plati.

Iako bi izbor teme istraživanja - razotkrivanje interesne motivacije ispod moralne retorike ključnih igrača međunarodne politike, moglo da izgleda samo kao konstatacija postojećeg stanja uz to i svima evidentnog, a izbor Iraka i bivše Jugoslavije kao bavljenje odavno prežvakanim i zastarelim temama, stvari ne stoje tako.

Na delu imamo jedan deja vu - duh pušten iz boce u međunarodnom tretiranju Kosova i Metohije nadvio se danas nad Ukrajinom, kada se na njega u svojoj aneksiji Krima poziva Rusija, a Zapad naprasno priseća zaboravljenih načela teritorijalnog integriteta i suvereniteta, dok je obrazac delovanja SAD u invaziji na Irak (rušenje represivnog režima) primenjen i u drugim zemljama Bliskog istoka.

Takođe, u delu naroda može se zapaziti ponašanje slično stokholmskom sindromu gde se žrtva (srpski narod) identifikuje sa agresorom prihvatajući njegov model ponašanja i svoju „krivicu“ kroz traženje opravdanja za nepravdu koju je od njega pretrpela (pozitivne osobine nacionalnog karaktera se umanjuju ili označavaju kao mitomanija (zvuči poznato?), a negativne preuveličavaju ili izmišljaju u jednoj atmosferi beznađa i defetizma), pa zato ni radova koji se bave demaskiranjem pravih motiva delovanja naših današnjih spasilaca nikada neće biti previše. U tome je i najveća vrednost ove kvalitetne i poučne knjige.