Početna strana > Prikazi > Neoliberalizam, tranzicija i kriza
Prikazi

Neoliberalizam, tranzicija i kriza

PDF Štampa El. pošta
Lorna Štrbac   
ponedeljak, 08. septembar 2014.

Beogradska poslovna škola je 2013. godine izdala knjigu prof. dr Jovana B. Dušanića: Neoliberalizam, tranzicija i kriza. Recenzije za ovu knjigu  potpisali su prof. dr Blagoje Babić i prof. dr Đuro Medić.

Jovan B. Dušanić je srpski ekonomista rođen 7. 7. 1950. u selu Pribinići (opština Teslić). Redovne i poslediplomske studije završio je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, dok je doktorsku disertaciju odbranio na Ekonomskom fakultetu u Ljubljani. Radio je u ekonomskoj školi u Bečeju (1974-1976), od 1976. godine radi na Ekonomskom fakultetu u Banjaluci, zatim se seli u Beograd, gde se zapošljava kao savetnik generalnog direktora ''Metalservis''- a.

Godine 1989. prelazi u IPM ''Zmaj''-Zemun na mesto zamenika generalnog direktora.Od 1992. godine direktor je predstavništva IPM ''Zmaj'' u Moskvi. Na Ekonomskom institutu u Beogradu zapošljava se 1994. godine, gde radi kao viši naučni saradnik. Od 1994. do 1997. godine uzima odsustvo iz Instituta i ponovo odlazi u Moskvu, gde radi kao savetnik u predstavništvu ''Beoagencija''. Školske 1995/1996. i 1996/1997. održao je zajedno sa mr Tatjanom Dušanić kompletna predavanja za studente Ekonomskog fakulteta na Institutu međunarodnog prava i ekonomije u Moskvi iz predmeta ''Ekonomija tranzicije''. Takođe je učestvovao u izradi većeg broja projekata na Ekonomskom fakultetu u Banja Luci, Rudarskom institutu u Beogradu, Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu, Institutu za ekonomiku industrije u Beogradu, Institutu za tržišna istraživanja u Beogradu, i Ekonomskom institutu u Beogradu. Od 2002. godine radi kao profesor Monetarne ekonomije i bankarstva u Beogradskoj poslovnoj školi.

U dosadašnjoj naučnoj i akademskoj karijeri Jovan B. Dušanić objavio je sledeće knjige: 1.Sistem akumulacije jugoslovenske privrede (koatur Miodrag Zec,1981); 2.Ekonomika prethodnoga perioda (koautor Tatjana Dušanić,1996); 3. Tranzicija u Rusiji ( koautor Tatjana Dušanić, 1994); 4. Novac (2001); 5. Tranzicija - velika šansa, ali i opasna zamka (2001); 6. Novac, kredit i banke (2002); 7. Tranzicija u Srbiji - dve godine posle (2003); 7. Poslovno bankarstvo (2003); 8.Moderni tržišni fundamentalizam - kao alibi za nekompetentnost (2004); 9. Monetarna ekonomija i bankarstvo (2004); 10. Ekonomska tranzicija i globalizacija (2005); 11. Bankarsko poslovanje (2006);12. Godine propuštenih šansi-tranzicija u Srbiji (2006): 13. Washington consensus - Kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma (2007); 14.Monetarne i javne finansije (2008);15.Bećarska ekonomija - tranzicija u Srbiji (2008); 16. Bankarstvo (2008); 17. Hiperinflacija - da li nas istorija nečemu uči (2008); 18. Dolarska alhemija i kazino ekonomija - svetska ekonomska kriza (2009);19. Destrukcija ekonomije I - Srbija u vrtlogu svetske krize (2010); 20. Destrukcija ekonomije II - decenija srpske tranzicije (2010); 21.Destrukcija ekonomije III - kako smo ugazili u ''Bolji život'' (2011); 22. Bankarski menadžment (koatur Borko Krstić, 2012); 23.Neoliberalna hobotnica (2013); 24.Neoliberalizam, tranzicija i kriza (2013), itd.

Knjiga Neoliberalizam, tranzicija i kriza sastoji se iz tri dela: 1. Tranzicija u Srbiji, 2. Svetska ekonomska kriza, 3. Neoliberalizam. U knjizi je predstavljeno nekoliko referata i rasprava sa savetovanja Naučnog društva ekonomista (objavljenih u časopisu Ekonomskog fakulteta u Beogradu-Ekonomski anali), i okruglih stolova Akademije ekonomskih nauka (objavljenih u časopisu Ekonomskog fakulteta u Beogradu-Ekonomske ideje i praksa), te radovi koji su objavljeni u časopisima Finansije i Nova srpska politička misao.

Iako se danas neki s nostalgijom sećaju socijalizma, ipak ključne karakteristike društava Istočne Evrope tokom 80-ih godina, a posebno krajem 80-ih bile su socijalna i ekonomska depresija. Sledstveno tome, sama tranzicija, od većine stanovnika ovih zemalja, dočekana je kao istorijska šansa da se izađe iz začaranog kruga siromaštva i političke represije koju je više decenija u manjem ili većem stepenu stvarao jednopartijski politički sistem. U Sovjetskom Savezu - centralnoj zemlji Istočnog bloka, pokušaji (Perestrojka i Glasnost) da se zemlja demokratizuje i liberalizuje  završili su neuspešno. Ove reforme dovele su do eksplozije indipendističkih pokreta širom sovjetskog društva i na kraju do raspada zemlje. Godinu dana nakon što je poslednji predsednik SSSR-a Mihail Gorbačov dobio Nobelovu nagradu za mir, zemlja je prestala da postoji.

Raspadom Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta, te padom komunističkih režima širom Istočne Evrope,  pojavilo se čitavo jato država (Rusija, Belorusija, Ukrajina, Jermenija, Estonija, Litvanija, Letonija, Azerbejdžan, Kirgistan, Kazahstan, Gruzija, Tažikistan, Turkmenistan, Uzbekistan, Moldavija, Češka, Slovačka, Poljska, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Albanija, Slovenija, Srbija, Hrvatska, Makedonija, Crna Gora) koje su krajem 80-ih godina i početkom 90-ih (s izuzetkom država koje su nastale raspadom SFRJ i SRJ kod kojih su se glavne i ključne faze tranzicije odvijale početkom 21. veka) ušle u jedan od najznačajinijih procesa 20. veka, proces kompletne društvene transformacije.  Imajući u vidu činjenicu da je ukupan broj ljudi tj. stanovnika ovih država  oko 400 miliona, istorijska odgovornost globalnih institucija koje su svojim aktivnostima bile inkorporirane u proces tranzicije ovih društava, zatim državnih rukovodstava, svih postojećih aktera u politici, odgovornost naučnih zajednica, eksperata, za ishode tranzicije, bila je ogromna.

Vreme neposredno pre tranzicije, kao i ono na samim počecima tranzicije karakterisali su socijalna i ekonomska depresija, ali i naivno uverenje i nada da će, od strane zagovornika tranzicije, projektovana i anticipirana budućnost, biti realizovana. U proizvodnji slike ružičaste budućnosti učestvovali su upravo ključni akteri tranzicije: globalne institucije poput Svetske banke i MMF-a, transnacionalne korporacije, državne vlade, kompradorska preduzetnička klasa i kompradorska inteligencija.

Dok je nekada, davnih osamdesetih godina, tema-Tranzicija u Istočnoj Evropi, bila u fokusu pažnje svetske analitike, danas se tranzicijom i ishodima tranzicije retko ko bavi. Sumorna slika društava koja su prošla kroz tranziciju sama po sebi govori sve. Ona postavlja pitanje ko je odgovoran za toliko uočljivu diskrepanciju između sadašnje stvarnosti i nekada projektovane i anticipirane budućnosti? Odnosno, zašto nisu stvorene pravne, demokratske i socijalno stabilne države na prostoru Istočne Evrope? U traganju za odgovorom na pitanje ko je odgovoran za greške u tranziciji, javnom mnjenju se sugeriše čitava lista krivaca: globalne institucije, domaće vlade, političke stranke, eksperti ( strani ili domaći), strane kompanije, domaći kapitalisti, tajna društva, itd... Broj potencijalnih krivaca je toliki da je moguće neprekidno manipulisanje javnim mnjenjem usmeravajući bes i socijalno nezadovoljstvo, čas na jednog, čas na drugog krivca.

Teorijsko istraživanje ekonomskih ideja koje su postojale na tlu bivših socijalističkih zemalja u periodu nakon pada komunizma verovatno bi pokazalo da je među ekonomistima, sociolozima i filozofima, postojao pluralizam pristupa društvenim promenama koje će uslediti tokom 90-ih godina. No, uprkos tom pluralizmu, kao dominantan uspostavio se onaj model promena, kojeg su kako zapadni, tako i domaći teoretičari, nazvali neoliberalnim modelom.

Savezna Republika Jugoslavija, za ostalim državama koje su prošle kroz tranziciju, kasnila je oko deset godina. Po mišljenju autora knjige, to kašnjenje bilo je prilika da se izbegnu sve greške i lutanja kroz koje su prošle ostale  zemlje u tranziciji. Autor smatra da je ključna greška svih ovih zemalja bila u izabranom modelu reformi.

U Prvom delu knjige: Tranzicija-bećarska ekonomija, autor daje svoje objašnjenje savremenog ekonomskog globalnog razvoja. Jovan B. Dušanić ističe da savremeni globalni ekonomski razvoj karakterišu dve tendencije: tendencija svetske oligarhije da potčini svojim interesima svetsku privredu, i tendencija pojedinačnih ekonomskih sistema da se tom potčinjavanju odupru i zaštite svoj interes. Svetsku oligarhiju autor definiše kao složenu raznorodnu sveukupnost transnacionalnih korporacija i banaka, naučnih, konsultantskih i pravnih institucija koje ih opslužuju, međunarodnih finansijskih organizacija, zatim raznih organizacija koje oblikuju javno mnjenje.(Dušanić, 2013:18) Problem uloge transnacionalnog kapitala u tranziciji bivših socijalističkih zemalja, posebno u tranziciji SRJ, i kasnije same Srbije, je veoma složen. Autor sugeriše da je pogrešno objašnjavati delovanje svetske oligarhije teorijama zavere. Teorije zavere, ne samo što ne doprinose razumevanju delovanja svetske oligarhije, one čak i ukidaju mogućnost da se ekonomska, ali i ukupna društvena zbivanja analiziraju iz transnacionalne persepktive. Odnosno, teorije zavere, određene, sasvim legitimne naučne probleme delegitimišu i izbacuju iz sfere racionalne i naučne analize. Dakle, Jovan B. Dušanić smatra da je delovanje svetske oligarhije potrebno objašnjavati isključivo sa stanovišta interesa krupnog kapitala. Taj  interes, svetska oligarhija, ostvaruje uvlačenjem zemalja u dužničku zavisnost, podrivanjem društvenih autoriteta, korumpiranjem i demoralisanjem društvene elite, podsticanjem haotičnog stanja u društvu itd.

Od samog početka postpetooktobarskih reformi Jovan B. Dušanić je kritikovao neoliberalni model tranzicije. On smatra da ekonomski modeli koji se inače grade i definišu u oštroj borbi za kontrolu nad institucijama državne vlasti između kompetitivnih aktera politike, treba da budu teorijski razrađeni i koherentni programi domaće kompetentne elite koja će raditi u interesu svoje zemlje, a ne komradorske kaste. Nacionalni interes svake države, po Jovanu B. Dušaniću, ogleda se u ''potrebi odbrane nezavisnosti svoje zemlje, obezbeđenju visokog standarda i blagostanja svih građana, očuvanja sopstvene nacionalne kukture i mogućnosti realizacije vlastitih društvenih vrednosti.'' (Dušanić, 2013:20) Ovi interesi se ogledaju u ''otvaranju prema međunarodnom ekonomskom okruženju (znalački koristeći sopstvene komparativne prednosti), privlačenju inostranog (prvenstveno direktnog) kapitala, međunarodnoj kooperaciji (koja treba da bude pod nacionalnom kontrolom i da obezbeđuje zaštitu unutrašnjeg tržišta), ograničavanje inostranih investicija u sfere koje su od vitalnog nacionalnog značaja (kao na primer banke u Češkoj, energetika u Rusiji i zemljište u Sloveniji itd), podrška domaćim proizvođačima i stimulisanje konkurentnosti nacionalne privrede.'' (Dušanić, 2013:20)

Poput većine bivših socijalističkih društava, Savezna Republika Jugoslavija se na početku 21. veka, sa deset godina kašnjenja u odnosu na ostale tranzicione zemlje, opredelila za radikalne ekonomske reforme bazirane na Vašingtonskom konsenzusu, koji je krajem 80-ih godina formulisan od strane MMF-a i Svetske banke, USAID-a i prvobitno bio namenjen zemljama Latinske Amerike. Poslednja Jugoslavija je iz iskustva ostalih tranzicionih zemalja trebala da shvati i nauči da liberalizacija, deregulacija i privatizacija same po sebi ne vode ekonomskom rastu.

Imajući u vidu činjenicu da su, kako u ostalim zemljama, tako i u SRJ i kasnije samoj Srbiji, neoliberalno orijentisani ekonomisti imali monopol nad institucijama u kojima se definiše i sprovodi ekonomska politika, samo neslaganje koje je iskazivao Jovan B. Dušanić moralo je da proizvede određene reakcije. Ta reakcija je bila cenzura. Jasno je da su cenzura, institucionalno marginalizovanje, eventualno stigmatizovanje i etiketiranje, kao i nasilje nad onim koji narušava uniformnost mišljenja, jasan  znak odsustva demokratije u nekom društvu. Na nekoliko mesta u knjizi autor govori o tome kako su njegovi tekstovi, naučni radovi ili referati za konferencije koje je organizovalo Naučno društvo ekonomista bili ili skraćivani, ili u celosti odbijani i cenzurisani. Jedan od takvih radova bio je referat za konferenciju koju je 2006. godine organizovao NDE s naslovom: Liberalizacija, stabilizacija, privatizacija-program modernizacije Srbije ili program ekonomskog neokolonijalizma. Ovaj rad objavljen je u časopisu Nova srpska politička misao. Sam naslov rada govori o dva tumačenja jednog istog procesa- procesa tranzicije, jednog po kojem će način na koji se tranzicija sprovodi dovesti do modernizacije zemlje, i drugog po kojem će taj proces državu dovesti do kolonijalnog statusa, odnosno redukovati njene resurse i šanse za razvoj i napredak.

S obzirom da je prošlo više od decenije nakon što su radikalne ekonomske reforme počele, danas je moguće na osnovu raznih indikatora doneti sud o reformama kroz koje je prošla srpska ekonomija, kao i sud o samom modelu po kojem su one sprovođene. Jovan B. Dušanić kaže da je danas, ma koliko to paradoksalno zvučalo, stanje srpske privrede teže nego 2000. godine.U  međuvremenu država je rasprodala ogromnu imovinu, dodatno se zadužila u inostranstvu i po toj osnovi ogroman priliv deviznih rezervi usmerila pre svega u tekuću budžetsku potrošnju, bez značajnijeg efekta na privredni rast. Autor knjige je ovakvu ekonomiju nazvao bećarskom ekonomijom. Ona se svodi na rasprodaju očevine, zaduživanje kod komšija i trošenje novca u lumperajima i kafanama. Odgovornost za takvu ekonomsku politiku, po autorovom mišljenju, snosi ekonomska i politička kvazi elita na vlasti, ali isto tako i akademski ekonomisti koji su, kako to ilustruju časopisi Naučnog društva ekonomista i Saveza ekonomista Srbije, propagirali i podržavali upravo ovakvu ekonomsku politiku. (Dušanić, 2013:129)

Godine 2010. održana je plenarna sesija Naučnog društva ekonomista, i autor je za tu sesiju napisao referat sa naslovom: Još jedna izgubljena decenija - učinci prve decenije srpske tranzicije. ''Vašingtonskim dogovorom nametnut je model privređivanja koji je po svojim karakteristikama atipičan-zasniva se na rasprodaji imovine, zaduživanju, uvozu i potrošnji, što je neminovno proizvodilo deficite (spoljnotrgovinske, budžetske..) i državu vodilo u dužničko ropstvo, a njene građane u siromaštvo i benađe.'' (Dušanić, 2013:146) Ovaj model reformi nije doveo do ekonomskog rasta i prosperiteta, nego suprotno po svim indikatorima on je proizveo duboku ekonomsku krizu, kontroverzne biznismene i spekulante, koji su kroz privatizaciju oprali novaci očerupali preduzeća. ''Nizak nivo štednje i investicija i velika potrošnja, koja je omogućena rasprodajom državne imovine i dodatnim zaduživanjem u inostranstvu, nizak nivo zaposlenosti (umesto rasta stalno smanjenje broja zaposlenih), izostanak suštinskog restrukturiranja privrede (ograničeno uglavnom na otpuštanje radnika), neefikasno korporativno upravljanje (partijsko kadriranje i velika diskreciona prava koja su praćena korupcijom, ortaklukom, nepotizmom itd) onemogućili su očekivani dugoročno održiv ekonomski rast i doveli do katastrofalnih gore navedenih rezultata, te kolapsa srpske privrede.'' (Dušanić, 2013:150) U ovoj knjizi Jovan B. Dušanić predlaže zamenu atipičnog modela privređivanja tipičnim modelom privređivanja, odnosno zamenu bećarske ekonomije domaćinskom ekonomijom.

Drugi deo knjige nosi naslov: Svetska ekonomska kriza-kazino ekonomija.  Jovan B. Dušanić smatra da finansijska kriza iz 2008. godine nije konjukturna nego sistemska. Ona znači kraj hegemonije SAD. Na konferenciji u Breton Vudsu 1944. godine,doneta je odluka o formiranju MMF-a i Međunarodne banke za obnovu i razvoj, američka nacionalna valuta - dolar postao je svetski novac, a američka centralna banka (Sistem federalnih rezervi) garantovala je konvertibilnost dolara u zlato (35 dolara za jednu uncu-oko 31 gram zlata). SAD 1971. godine ukidaju konvertibilnost dolara za zlato,a dolar bez pokrića je i dalje opstao kao svetski novac, jer su to SAD mogle da nametnu ostalima zbog svoje supremacije-ekonomske, političke i vojne. Osim toga, ekonomija Sjedinjenih država sve više postaje virtuelna,te nestaje veza između finansijskog i realnog sektora. U realni sektor je postalo nerentabilno investirati kako zbog skupe radne snage, tako i zbog ogromnih ulaganja kako bi se ispoštovali ekološki standardi. Ogroman kapital počinje da se preusmerava iz realnog u finansijski sektor privrede, ili se seli u druge zemlje sa jeftinom radnom snagom. (Dušanić, 2013:191) Ekonomija SAD je postrojena na velikoj potrošnji i bez velike potrošnje ona ne bi mogla da funkcioniše na način kako je to decenijama činila. (Dušanić, 2013:192) Zbog toga je bilo potrebno dodatno stimulisati potrošnju, a to je ostvareno pomoću jeftinih i lako dostupnih kredita.

Krajem 90-ih godina i početkom prve decenije 21. veka, krediti su davani po veoma liberalnim uslovima. Banke su zakonom CRA iz 1977. godine, koji je doživeo promene i amandmane tokom 1989,1992,1994. godine ohrabrivane da odobravaju kredite i ljudima s niskim i srednjim primanjima. Masa hipotekarnih kredita se stalno povećavala (posle 2000. godine prosečan godišnji rast od 10%), a kamatna stopa se smanjivala sa 20% početkom 80-tih godina do 1% sredinom nultih godina 21. veka. Rast potražnje za nekretninama na tržištu vodio je rastu cena nekretnina tako da se balon nekretnina sve više naduvavao i bilo je samo pitanje momenta kad će pući. (Dušanić, 2013:195). Godine 2007. pojavljuju se problemi s plaćanjem duga po hipotekarnim kreditima i iste godine dolazi do rasta kamatne stope na 20% .

Mere koje su tada preduzete protiv ekonomske krize bile su poput gašenja požara benzinom. Predsednik SAD je u finansijskoj deregulaciji i odsustvu državnog intervencionizma video osnovni uzrok krize. On je zahtevao veću ulogu države u ekonomskom životu SAD, ali ta veća uloga  nije se sastojala u stvaranju mehanizama pomoći i odbani interesa najugroženijeg dela američkog stanovništva, nego suprotno u pružanju pomoći nosiocima kapitala, odnosno bankama, upumpavanjem svežeg novca kako bi se spasile američke kompanije.

U ovom delu knjige autor piše i o Islandu i Grčkoj. Bankarski sistem u Islandu kojeg su činile tri banke: Landsbanki, Kauphting i Glitnir je 2008. godine doživeo kolaps. Tadašnja islandska koaliciona vlada je nameravala da se zaduži u inostranstvu kako bi spasila sopstvene banke. Ubrzo su islandski građani demonstracijama i protestima srušili ovu vladu. No, nova koaliciona vlada koja je došla na vlast je imala nameru da nastavi sa istom politikom zaduživanja. Islandski parlament je 2010. godine usvojio zakon po kojem je država ima obavezu da namiri dugove propalih banaka prema klijentima iz Holandije i Velike Britanije. Međutim, predsednik države je odbio da potpiše ovaj zakon, i on je organizovao u martu 2010. godine referendum na kojem su se građani, njih 90% izjasnili protiv zakona. Nakon toga, u Islandu su banke nacionalizovane, iz zdravog dela aktiva su formirane nove banke, dok je ostatak prepušten bankrotu. Takođe su pokrenuti sudski postupci protiv ključnih ličnosti iz privatnog sektora, kao i protiv političara koji su odgovorni za krah banaka i neodgovorno ponašanje bankara. Danas Island beleži ekonomski rast, i stopu nezaposlenosti koja je ispod 5%, kao i suficit državnog budžeta, i ima razvijenu mrežu socijalne zaštite kojom štiti najugroženije delove islandskog stanovništva.

Treći deo knjige: Neoliberalizam - ideologija ekonomskog neokolonijalizma" posvećen je analizi neoliberalne ideologije, njene uloge u zemljama tranzicije, kao i u samoj Srbiji, eksponentima neoliberalizma u Srbiji. U samom naslovu poglavlja se vidi kako autor shvata neoliberalizam. On ovu ideologiju, koja se smatra ideologijom transnacionalne kapitalističke klase koja je, pre svega, u funkciji zaštite interesa krupnog kapitala i  reprodukcije povlašćenog socijalnog položaja ove klase u društvu, shvata kao subjektivni, odnosno idejni aparat koji legitimiše  proces kolonizovanja perifernih društava.

Za razliku od kasnih 80-ih tokom kojih neoliberalizam nije imao alternativu, danas kada su učinci neoliberalne ekonomske politike poražavajući na sve strane (visoka zaduženost velikog broja država u EU, visoka stopa nezaposlenosti u zemljama koje su prošle kroz tranziciju kao i zemljama članicama EU-Grčka, Španija, Portugal, Italija itd, pad privredne aktivnosti, talas deindustrijalizacije itd) retko ko retorički brani ovu ideologiju. Interesantan je primer Alena Grispena, čoveka koji se nalazio na čelu Centralne banke SAD (Sistem federalnih rezervi) i koji je smatran ikonom neoliberala. Na saslušanju pred Kongresom SAD je izjavio da je imao veliku veru u moć tržišta, te da je naknadno uvideo grešku u neoliberalnoj ideologiji slobodnog tržišta (Dušanić, 2013:281). Na tom saslušanju predsedavajući je pitao Alena Grispena da li sopstvena uverenja o delovanju slobodnog tržišta smatra greškom. Alen Grispen mu je odgovorio da je sve ono u šta je verovao 40 godina bila greška. Većina nekadašnjih najvatrenijih zagovornika neoliberalizma  se danas distancira od ekonomske politike bazirane na principima ove ideologije. Tokom prve decenije 21. veka, a posebno danas, konfrontacije među neoliberalno orijentisanim ekonomistima, sociolozima i filozofima suštinski su na teorijskom planu završene u korist protivnika neoliberalne ekonomske politike i filozofije. Ali, to sa druge strane još uvek nije dovelo do suštinskih promena u sprovođenju same ekonomske politike jer se same institucije u kojima se definiše politika nisu promenile. Ekonomska kriza koja se desila na tlu Evrope i SAD i njen značaj, u samoj Srbiji je, ili negiran (to nije nekakva ozbiljna kriza, ona će biti razrešena za tili čas), ili je svetska finansijska kriza,  sa druge strane, eksploatisana kao argument kojim se pravda kolaps srpske privrede.

U ovom delu knjige autor je pažnju poklonio i analizi privrednog uspeha koje su beležile neke azijske zemlje poslednjih decenija. Zajedničko nekolicini azijskih zemalja kao što su Japan, Južna Koreja, Singapur, Kina je činjenica da su one počele svoj razvoj u uslovima koji su bili daleko od povoljnih. Japan je država koja je bila poražena u Drugom svetskom ratu, u Južnoj Koreji je posle Drugog svetskog rata izbio građanski rat, dok je Kina doživela Kulturnu revoluciju 1966-1977 godine. Azijski model kojeg su primenjivale ove zemlje pri modernizaciji karakterisali su sledeći faktori: ''strategija razvoja zasnovana na izvozno orijentisanoj industrijskoj politici, izuzetno visok nivo štednje i investiranja, te poeatpnost i pragmatičnost u reformisanju privrede. Pored toga, sve ove zemlje karakteriše sličan tradicionalni sistem vrednosti i odsustvo demokratije.'' (Dušanić, 2013:309)

Dok je, sa jedne strane, nekoliko azijskih zemalja u prvoj deceniji 21. veka doživelo privredni rast, na tlu EU i SAD finansijska i privredna kriza dovela je do dubokih socijalnih previranja, porasta socijalnih nejednakosti, porasta stope nezaposlenosti ( koja je u nekim zemljama kao što su to Španija, Grčka, itd. nepodnošljivo visoka), pada privrednih aktivnosti, visoke zaduženosti država itd.

Generalna skupština UN je u novembru 2008. godine osnovala Komisiju od 20 nezavisnih finansijskih eksperata (iz SAD, Rusije, Kine, Indije, Brazila, Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Japana) koji su napisali Izveštaj o reformi međunarodnog monetarnog i finansijskog sistema - pouke krize. U zaključku piše: ''Ova kriza je najznačajnija globalna kriza za poslednjih 80 godina, ali ona nije od onih katastrofa koje se ne mogu predvideti ili izbeći. Šta više, po našem mišljenju, kriza je delo ljudskih ruku: rezltat grešaka privatnog sektora i nepravilne, unapred osuđene na nesupeh, politike države...Izvorom mnogih grešaka učinjenih u državnom i privatnom sektoru bila je ekonomska filozofija, koja je dominantna u poslednjih četvrt veka-neoliberalizam ili tržišni fundamentalizam..Pored toga formirano je rigidno mišljenje da tržište ima sposobnost samoregulisanja, te da ne postoji potreba državnog regulisanja....Ključne ideje i ideologije koje se pojavljuju pod raznim nazivima-neoliberalizam, tržišni fundamentalizam ili doktrina Vašingtonskog dogovora, bile su u najmanju ruku sumnjive.'' (Videti: Dušanić, 2013:380)

Suštinska diskusija o neoliberalizmu u Srbiji nije ni postojala, uprkos činjenici da se radi ne samo o ekonomskoj teoriji, nego i političkoj filozofiji čija je jedna od karakteristika zagovaranje desuverenizacije, relativizacije države i etničkog identiteta, odnosno o idejnom projektu koji ne samo što zagovara uređivanje ekonomskih odnosa na način da funkcionisanje privrede bude isključivo u interesu krupnog kapitala, nego i slabljenje države generalno. Kad je reč o ulozi države, po mišljenju Jovana Dušanića, u razvijenim privredama njena uloga je:stvaranje zakonodavne osnove i vladavine prava, definisanje okvirne makroekonomske politike, sprečavanje monopolskog ponašanja, razvijanje sistema socijalne zaštite, ulaganje u ljudski kapital i infrastrukturu, garantovanje lične slobode i sigurnosti, sprečavanje kriminalizacije društva, itd. U Srbiji je, po mišljenju autora, još potrebnija značajna uloga države, posebno u počecima reformisanja privrede kada bi se država trebala pojavljivati kao pokretač razvoja. Autor dalje kaže: ''Država nije problem sama po sebi, nego je problem kada je nekompetentna, neefikasna i neodgovorna, kakvom su je stvorili naši vlastodršci. Stoga nije rešenje da se zbog sadašnjeg lošeg rada državne administracije zagovara minimiziranje uloge države i u budućnosti, nego lošu državu treba zameniti dobrom državom, na čijem čelu će biti kompetentna, efikasna i odgovorna vlast.'' (Dušanić, 2013:158)

Prof. dr Jovan B. Dušanić je u knjizi Neoliberalizam, tranzicija i kriza, svoju pažnju posvetio čitavom nizu problema. On je dao svoje viđenje globalnog ekonomskog poretka, ukazao je na značaj i uticaj koji je Vaštingtonski konsenzus imao na ekonomska kretanja u svetu, posebno na zemlje u tranziciji, dao je objašnjenje svetske finansijske krize iz 2008. godine, analizirao je ulogu koju je neoliberalna ideologija imala u definisanju modela reformi u Srbiji i stanje privrede nakon sprovođenja neoliberalnih reformi.

Uprkos činjenici da su stavovi ekonomista, poput Jovana B. Dušanića, o tome kako treba voditi ekonomsku politiku jedne države, a da to bude u interesu njenih građana, teorijski bili ispravniji, njihov uticaj na definisanje ekonomske politike Srbije, bio je daleko manji od uticaja ekstremnih neoliberala. Čitanjem navedene knjige Jovana B. Dušanića, čitaoci će imati priliku da se upoznaju sa ekonomskim idejama, koje su u Srbiji, prethodnih deceniju i više, bile uglavnom cenzurisane ili ignorisane, uprkos njihovoj valjanosti. Ostaje nam nada da se u budućnosti ovo neće dešavati. I svest o tome da je potrebno  da se  uvek zalažemo za pluralizam stavova i ideja unutar ne samo ekonomske politike, nego i svake druge, kako bi u tom pluralizmu pronašli ono što je najbolje, i ono što vodi odbrani, zaštiti i ostvarenju interesa građana države u kojoj živimo. Onoliko koliko smo u stanju da podnosimo pluralizam, toliko je u nama kao pojedinačnim ličnostima, ali i u društvu u celini, razvijen i prisutan osećaj za slobodu.