Početna strana > Prikazi > Rasistička ideologija u modernom ruhu
Prikazi

Rasistička ideologija u modernom ruhu

PDF Štampa El. pošta
Miroslav Svirčević   
ponedeljak, 09. februar 2009.

(Prikaz knjige: Branimir Anzulović, „Nebeska Srbija: od mita do genocida“; Branimir Anzulovic, “Heavenly Serbia: From Myth to Genocide”, New York and London: New York University Press, 1999.)

Ove godine će se navršiti desetogodišnjica od objavljivanja knjige američkog Hrvata Branimira Anzulovića „Nebeska Srbija: od mita do genocida“, na koju srpska akademska javnost još nije ozbiljno i argumentovano reagovala. Reč je o knjizi koja nema nikakvu naučnu utemeljnost niti vrednost. Zasnovana na ideologiji tzv. Hrvatskog državnog prava, ova knjiga ima sve odlike rasističkog i nacističkog političko-ideološkog pamfleta, koji bi se direktno mogao uporediti sa Hitlerovim „vizionarskim“ štivom “Mein Kampf”, te političkom ideologijom i porukama Kju-Kluks-Klan organizacije. Zbog toga, ovakva vrsta knjige ne bi ni trebalo da bude predmet ozbiljne analize i rasprave. Pa ipak, to se mora učiniti ako se ima u vidu činjenica da je knjigu objavila ozbiljna izdavačka kuća u Sjedinjenim američkim državama (New York University Press), koja uživa visoku reputaciju u akademskim krugovima širom sveta. Sve to upućuje na zaključak da srpski intelektualci moraju učiniti višestruke napore kako bi se opovrgle brojne neistine i predrasude o srpskom narodu i njegovom kulturnom nasleđu na Balkanu, koje se bez ikakve provere i analize, gotovo redovno uzimaju kao „istorijski dokazane“ i „naučno neoborive“ na mnogim zapadnim univerzitetima i drugim akademskim ustanovama.

Autor pomenutog pamfleta pokušava da dokaže kako su Srbi bili i ostali jedini krivci za sve balkanske sukobe i prolivanja krvi još od međunarodnog priznanja srpske države na Berlinskom kongresu 1878, pa do modernog doba. Ono što su Srbi oduvek želeli u svojoj modernoj istoriji – tvrdi Anzulović – jeste da porobe sve susedne balkanske narode kako bi ostvarili svoj megalomanski i genocidni san o vaskrsavanju velikog srpskog carstva. U ovom „istorijskom poduhvatu“ Srbi su se posebno okomili na Hrvate i njihovu dražvotvornu tradiciju, pošto su se oni vazda nalazili na znatno višem stepenu političkog, kulturnog i ekonomskog razvitka u odnosu na same Srbe. Nastojeći da argumentuje ove, već na prvi pogled neosnovane, i u krajnjem ishodu neistorijske kvalifikacije i teze, Anzulović je ponudio nekoliko „naučno neoborivih dokaza“, koje su ga odvele u netrpeljivost, mržnju i čist rasizam.

Osnovna ideja ovog ideološkog pamfleta je da su Srbi još od svog prvog ustanka protiv Turskog carstva 1804. nastojali da realizuju zamisao o Velikoj Srbiji, koja je bila zasnovana na nekoliko istorijski dokazanih pretpostavki: 1) na osvetoljubivim idejama „Kosovskog mita“, 2) na genocidnim porukama srpske epske poezije (posebno je naveden Njegošev „Gorski vijenac“ kao primer bestidnog, agresivnog i zločinačkog kidisanja i pozivanja na istrebljenje muslimana), 3) na urođenim sklonostima Srba ka nasilju što je oduvek predstavljalo istinski izraz autentične srpske kulture, kao rezultata viševekovnog života u patrijarhalnom sistemu društvenih odnosa pod otomanskom vlašću, 4) na primitivnoj kulturi srpskog pravoslavnog hrišćanstva, nespojivog s modernom političkom kulturom i demokratijom, usled ukorenjenog cezaropapizma u srpskoj crkvi, i konačno 5) na podršci i razumevanju zapadnih sila (u prvom redu Francuske i Velike Britanije), koje su uvek izlazile u susret neutoljivim srpskim političkim apetitima, naročito za vreme Balkanskih ratova i tokom Prvog svetskog rata.

Već je i posle letimičnog pogleda jasno da se ovde radi o skupini neutemeljenih, nabacanih, proizvoljno povezanih i veoma prozirnih laži i ideoloških konstrukcija, koje se ne mogu podupreti nijednim valjanim istorijskim dokazom. Naprotiv, sve izrečene teze se lako mogu oboriti validnom argumentacijom, koja će pokazati šta je zapravo pravi cilj ove knjige. A njen cilj je da se Srbi stave na stub srama i da se njihova istorija i kutlura žigošu kao varvarske i zločinačke. Iz toga bi naravno, logično proistekle i političke posledice, koje bi se sastojale u sledećem: 1) Srbija i Srbi se moraju kazniti za sva svoja „nedela“ prema susedima, počinjena od Prvog srpskog ustanka do danas, 2) nijedan politički zahtev Srbije i Srba se ne sme usvojiti dok se Srbi ne odreknu svog kulturno-istorijskog nasleđa, pošto je ono utemeljeno na zločinačkoj ideji Velike Srbije, 3) svim Srbima susednim narodima se mora izlaziti u susret jer su oni već više od dvesta godina bili žrtve velikosrpske politike, te i nisu imali mogućnosti da ostvare svoje legitimne političke težnje i interese, 4) stvaranje nezavisne hrvatske države je bio odbrambeni akt, koji se mogao sprovesti samo fizičkom i duhovnom likvidacijom Srba u Hrvatskoj.

Ostaje još da se sve izrečene teze ovog pamfleta obore validnim dokazima i obeleže kao beskrupulozne laži jednog rasiste, koji se predstavlja kao „nezavisni naučnik“.

Autorova prva teza je da tzv. Kosovski mit predstavlja poziv na osvetu zbog srpskog poraza u boju na Kosovu 1389. i gubitka državne nezavisnosti, posle čega je usledilo viševekovno ropstvo u „multinacionalnom i verski tolerantnom“ Otomanskom carstvu, kako bi se ostvario san o „Nebeskoj Srbiji“. Nema sumnje da je prvi deo ove teze ontološkog karaktera. Ovakav način tumačenja tzv. Kosovskog mita ne predstavlja ništa novo, i ono je prisutno u radovima drugih, uglavnom površnih istoričara i antropologa, kao što su Ger Dejzings, Majkl Sels i dr. Međutim, pažljivo istraživanje istorijskih činjenica pokazuje da je ovkavo tumačenje pomenutog kulturnog fenomena netačno i veoma uprošćeno. Zapravo, reč je nesposobnosti (namernoj ili nenamernoj) da se spoznaju njegove suštinske odlike, što po nekom pravilu, obično vodi u donošnje proizvoljnih i površnih zaključaka. Prvo, preciznije je upotrebiti izraz Kosovski zavet nego Kosovski mit, jer on mnogo bolje i sadržajnije odslikava srž tog kulturnog fenomena. Drugo, Kosovski zavet, kao neka vrsta biblijske priče, nikada nije predstavljao poziv na osvetu niti je pozivao na uništenje drugih naroda zarad uspostavljanja tobožnje „Nebeske Srbije“, koju su Srbi nosili u svom nacionalnom biću od pamtiveka. Srž Kosovskog zaveta predstavlja splet najuzvišenijih hrišćanskih vrlina, koje su do detalja objašnjene u Bibliji. One zapravo oličavaju najplemenitije ljudske osobine, među kojima spremnost na veliku žrtvu zarad očuvanja slobode i svega onoga što čoveka čini kulturnim, hrišćanskim bićem, ima najveći značaj. To je srž Kosovskog zaveta, koji je zbog svojih dubokih humanističkih poruka oduvek krasio srpsku epsku poeziju, koja se vekovima usmeno prenosila na nova pokoljenja tokom otomanske vladavine, stvarajući prve klice obnovljene srpske državnosti. Na taj način, Kosovski zavet je ušao u kolektivno pamćenje srpskog naroda, kao jasna poruka da se do svetih, uzvišenih ciljeva ljudskog življenja (kao što su: sloboda, mir, srećan porodični život, opšte blagostanje, zdrav život), može doći samo uz poštovanje drugih ljudi, uz veliki trud i rad, a ponekad je za to potrebno žrtvovati i ono najvrednije što čovek ima – život. I to viteštvo je osnovna odlika Kosovskog zaveta. Žrtvujući svoj život zarad slobode čak i onda kada je izvesno da se do nje ni na taj način neće lako doći, čovek ulazi u carstvo nebesko. To je zapravo ta „Nebeska Srbija“, koju zlonamerni Anzulović, kao ni mnogi drugi površni i neobjektvini posmatrači na Zapadu ne razumeju ili neće da vide. Tako su poruke Kosovskog zaveta postale prava inspiracija za izgradnju modernog srpskog kulturnog obrasca u vremenu od Prvog srpskog ustanka 1804. do izbijanja Prvog svetskog rata 1914. U duhovnoj zajednici sa modernim liberalnim idejama sa Zapada, Kosovski zavet je poslužio kao osnova za kulturnu emancipaciju Srba, udaljavajući ih od Orijenta, i približavajući ih načinu života tadašnje Evrope. Sama činjenica da je Milošević zloupotrebio poruke Kosovskog zaveta u partijskim obračunima u cilju osvajanje apsolutne vlasti u komunističkoj Jugoslaviji ništa ne menja u pogledu suštine i karaktera ovog kulturnog fenomena. Anzulović je kao krunski dokaz za zločinačku prirodu Kosovskog zaveta uzeo Miloševićev govor na obeležavanju 600-godišnjice Kosovske bitke na Gazimestanu 1989, ističući kako je Milošević tom prilikom najavio ratove protiv svih onih koji se suprotstavljaju politici velikosrpske hegemonije u Jugoslaviji. Već je na prvi pogled jasno da se ovde radi o zlonamernoj insinuaciji i veoma lošoj zameni. teza. O samoj prirodi Kosovskog zaveta već je bilo reči u ovom tekstu. Što se tiče Miloševića i njegovog odnosa prema Kosovskom zavetu, može se reći samo jedno: Milošević je bio vaspitavan kao ateista i Jugosloven u rigidnom komunističkom duhu; od svojih studentskih dana polako ali sigurno gradio je karijeru u bezličnoj hijerarhiji komunističkih vlastodržaca, i ništa drugo ga nije ni zanimalo; kao još jedan u nizu sivih i krutih partijskih aparatčika a uz to i provereni komunistički čvrstorukaš, Milošević nikada nije ni shvatao pravu suštinu Kosovskog zaveta niti ga je on istinski zanimao; zanimao ga je samo kao sredstvo u borbi za osvajanje neograničenog, boljševičkog tipa vlasti u Jugoslaviji, što su istorijski događaji tokom devedesetih godina prošlog veka to i potvrdili.

U pogledu drugog dela ove autorove teze, da je Otomansko carstvo vazda bilo „verski tolerantno“, može se konstatovati da je ona samo delimično tačna. Društvo u Otomanskom carstvu je bilo zasnovano na tzv. Miletskom sistemu. Ono je bilo podeljeno na verske grupe – milete, koji su zauzimali odgovarajuće mesto u državno-pravnom sistemu Turske. To znači da nisu svi mileti uživali isti pravni položaj. Najbolji pravni položaj je imao islamski milet, koji je uživao posebne privilegije. Osim islamskog postajao je i hrišćanski tzv. Rum milet, koji je obuhvatao sve pravoslavne hrišćane nezavisno od njihovog etničkog porekla (Srbe, Grke, Rumune, Bugare i razne helenizovane etničke zajednice). Odnos turskih vlasti prema ovom miletu i njegovim verskim potrebama je zavisio od političke situacije na terenu. Tako se na osnovu izvora može zapaziti da je u pojedinim istorijskim momentima (uglavnom kada je autoritet carstva bio snažan) turska vlast bila izrazito tolerantna prema pravoslavnim hrišćanima, dok je u nekim drugim situacijama bila manje tolerantna prema njima, da bi u posebnim prilikama (obično za vreme buna i posle njih) sprovodila otvorenu diskriminaciju prema pripadnicima Rum mileta. Zanmljivo je međutim, u kom kontekstu Anzulović ističe postojanje verske tolerancije u Otomanskom carstvu. Ističući ovu tezu (koju nije detaljnije obrazložio niti dokazao adekvatnom argumentacijom), on je još naglasio da su Srbi zahvaljujući pripadnosti pravoslavnoj veri, oduvek tražili za sebe privilegovan položaj u odnosu na druge narode, posebno od vremena obnavljanja Pećke patrijaršije 1557. Pravoslavlje je – prema rečima autora – po svojoj prirodi kruta, agresivna, primitivna i netrpeljiva veroispovest, zatvorena za načelo verske tolerancije i modernizaciju. Šta reći posle ovakvog izliva mržnje, podlosti i rasističkog odnosa prema jednoj velikoj verskoj civilizaciji kao što je pravoslavno hrišćanstvo, koje je dalo nezimeran doprinos izgradnji evropske kulture. Tvrditi da pravoslavlje ne trpi načelo verske tolerancije je ne samo zlonamerno nego i netačno. Upravo je obrnuto. Mnogi primeri iz istorije pokazuju da su pravoslavna vera i crkva bile veoma otvorene i sklone poštovanju drugih veroispovesti još od srednjeg veka. Već je Zakonik cara Dušana pravno zaštitio sve priznate veroispovesti u Srbiji (pravoslavnu i rimokatoličku). U srpskom carstvu su osim pravoslavnih Srba živeli i pripadnici katoličke veroispovesti, i svi oni su mogli slobodno da ispovedaju svoju veru. Srpska država (kao ni druge srednjovekovne države) nije priznavala svojim podanicima slobodu savesti i veroispovesti, ali je ipak prihvatila načelo verske tolerancije, što je za tadašnju epohu bio veliki civilizacijski iskorak, pošto je Evropa u to vreme već prošla kroz nekoliko talasa krstaških ratova i svakovrsnih verskih isključivosti. Upravo ova činjenica pokazuje koliko je Anzulovićeva teza nategnuta, netačna i zlonamerna.

Druga autorova teza je da je i sama srpska epska poezija, sa svojom genocidnom sadržinom, dala ogroman doprinos politici stvaranja tzv. Velike Srbije i etničkog čišćenja svih nesrpskih naroda. U ovom kontekstu, Anzulović je posebno naglasio ulogu epskog speva crnogorskog vladike Petra II Petrovića Njegoša „Gorski vijenac“, (naročito poglavlje „Istraga poturica“), kao jasan dokaz kontinuirane politike netrpeljivosti Srba prema susednim narodima i njihove vekovne težnje da ih podjarme. Poziv na masovna ubistva i ponižavanje neprijatelja – ističe Anzulović – glavna je odlika srpske epske poezije (posebno pesama iz Kosovskog ciklusa), u kojoj se neprijatelj demonizuje do granica totalne destkrukcije i genocida. Zaista, potrebno je mnogo intelekutalne hrabrosti i smelosti da bi se jedna od najlepših epskih pesama iz doba nacionalnog romantizma, proglasila za genocidnu umotvorinu. Tu se zapravo vidi da Anzulovićevom beščašću, zlobi i nepoštenju nema kraja. Da bi se „Gorski vijenac“ analizirao na pravi način, potrebno je pre svega sagledati istorijski kontekst u kojem je ep nastao. A on je napisan davne 1847. u vreme revolucionarnog vrenja širom Evrope, u vreme buđenja nacionalne svesti i stvaranja modernih nacionalnih pokreta. Ove tendencije nisu mimoišle ni Balkan. Tako je i najpoznatiji crnogorski vladika i državni poglavar Petar II Petrović Njegoš, koji je sebe smatrao Srbinom, napisao „Gorski vijenac“ nadahnut idealima Kosovskog zaveta, pravde, slobode, hrišćanskog humanizma i čovekoljublja. Njegoševa poezija, sročena lepim arhaičnim jezikom, prožeta dubinskim filozofskim porukama, predstavlja istinsko remek-delo romantičarske poetske književnosti. Lepotom svog jezika i stila privlačila je i književne kritičare sa Zapada. Samo nedovoljno obrazovan ili zloban čovek može Njegoševu poeziju, kao i sve druge srpske epske pesme oglasiti za zločinačke i genocidne. Na ovom primeru se može videti koliko daleko čovek može otići u svojoj neobjektivnosti. Međtuim, Anzulović ni po pitanju Crnogoraca nije dosledan. Samo u ovom slučaju on predstavlja Crnogorce kao Srbe, dok ih u svim ostalim slučajevima predstavlja kao poseban nacionalni kolektivitet, koga Srbi već dvesta godina žele da porobe i asimiluju. Čini se da je u ovom primeru svaki komentar suvišan.

Da bi podvukao kulturološku razliku između Srba i Hrvata i dokazao kako su Hrvati oduvek bili na višem stupnju kulturnog razvoja nego Srbi, Anzulović je ponudio još jedan „naučno neoborivi“ dokaz. Posegao je za hrvatskom epskom poezijom, pokušavajući da dokaže kako ona, za razliku od srpske, nije ispunjena gnevom i genocidnom mržnjom prema neprijatelju, nego naprotiv, porukama punih poštovanja prema njemu. Za razliku od srpske epske poezije, koja poziva na masovnu destrukciju i genocid, hrvatska epska poezija tretira hrvatske neprijatelje kao ljudska bića, koja iako su neprijatelji zaslužuju počast i poštovanje. Kao dokaz za ovu tvrdnju, autor je naveo poemu „Osman“ od dubrovačkog pesnika Ivana Gundulića i poemu „Odiljenje sigetsko“ od Pavla Ritera Vitezovića. Ovo je tipičan primer kako se poluistinama mogu dovesti u zabludu neobavešteni čitaoci. Prvo, Ivan Gundulić nije bio Hrvat nego Srbin katolik (L. Bakotić, „Srbi u Dalmaciji“. Od pada Mletačke republike do ujedinjenja, Beograd, 1939.) U svojoj nalepšoj poemi „Osman“ on veliča srpsku srednjovekovnu državu („Nemanjića kuća stara“). Celo osmo poglavlje poeme posvećeno je Srbima dok se odrednica Hrvat jedva pominje. Da je Gundulić stvarno bio Hrvat, zar on ne bi svoju najlepšu poemu posvetio Hrvatima? Pošto je on bio Srbin, posvetio ju je Srbima. Na koncu, Gundulić je posthumno kroatizovan mimo njegove volje. Zbog toga se mora sve učiniti da srpska kultura zaštiti baštinu dubrovačkih Srba katolika u kojoj posebno mesto ima poezija Ivana Gundulića. Drugo, u svoje vreme pesnik Pavao Riter Vitezović je bio veliki poštovalac srpske narodne poezije. Upravo one, koju je Anzulović oglasio za genocidnu. Vitezović se takođe, duboko divio lepoti srpskog jezika i kulture. Bio je zapravo opčinjen literarnim mogućnostima srpskog jezičkog izraza. I upravo je tom jeziku i kulturi ovaj hrvatski pesnik posvetio svoje delo “Serbica Illustrata”. Kavog li paradoksa!? Da je Anzulović u pravu, zar bi jedan hrvatski pesnik posvetio neku svoju knjigu jeziku i kulturi srpskih varvara, koji ne rade ništa drugo nego samo pozivaju na osvetu i genocid? Bilo bi bolje da Anzulović ne uzima pesnika Pavla Ritera Vitezovića u pero, jer bi ovome od toga sigurno pozlilo.

Treća teza Anzulovićevog pamfleta je da kod Srba postoji urođena sklonost ka nasilju i upotrebi oružja, što predstavlja direktnu posledicu viševekovnog života u patrijarhalnom uređenju društvenih odnosa pod otomanskom vlašću. Ova sklonost Srba ka nasilju je dodatno ojačana totalitarnom strukturom Pravoslavnog hrišćanstva u posebnom ambijentu života u dinarskoj oskudici, što je prouzrokovalo srpsku ekspanziju i težnju za potčinjavanjem suseda, a posebno Hrvata, bosanskih muslimana i Albanaca. Ovakav autorov stav otkriva ne samo njegovu netrpeljivost prema pravoslavlju nego i prema patrijarhalnoj civilizaciji, ili bar površno poznavanje tog specifičnog etno-kulturološkog fenomena na Balkanu. Ova teza upućuje na zaključaka da je Anzulović nepopravljivi rasista. Za njega je patrijarhalno uređenje društvenih odnosa a priori primitivan oblik kolektivnog života ljudi, o kojem je besmisleno razgovarati kao o civlizacijskog kategoriji. A činjenice pokazuju da je istorija dinarskih vazda Srba bila obeležena svakodnevnom borbom za život i opstanak u surovim, siromašnim i veoma nepovoljnim prirodno-geografskim uslovima za privređivanje, i što je najvažnije, u ambijentu tuđinskog poretka.. Patrijarhalna civilizacija i njeno veoma složeno uređenje zasnovano na pravilima života u kućnoj zadruzi, časti, poštenju, solidarnosti i požrtvovanju njenih članova, kultu rada, težnji ka slobodi i nezavisnosti, osudi zločina i specifičnom osećanju za pravdu, bila je jedini odgovor na svakodnevne izazove surovosti s kojima su se suočavali dinarski Srbi (J. Cvijić, „Balkansko poluostrvo“, tom 2, sabrana dela, Beograd, 1987.). Veoma je značajno naglasiti da patrijarhalno uređenje nije ni primitivno ni totalitarno (ovo se često može čuti i od intelektualnih vođa tzv. „Druge Srbije“, kao što je Latinka Perović; zanimljivo je da se Anzulović na nekoliko mesta poziva na radove pokojne profesorke Pravnog fakulteta Olge Popović-Obradović, koja je važila za istomišljenicu Latinke Perović). Tu se mora učiniti jedna značajna napomena kako bi se srpska javnost konačno oslobodila zablude o patrijarhalnom uređenju kao „totalitarnom“ sistemu društvenih odnosa, koji je oduvek sprečavao razvoj srpskog društve i onemogućavao emancipaciju žena. Reč je o predrasudi, koja predstavlja posledicu nepoznavanja same suštine patrijarhalnog sistema. Prvo, patrijarhalni sistem je bio primitavan samo u tehničko-tehnološkom smislu, ali u pogledu društvenih odnosa, to je bio jedan veoma visoko uređen i stabilan sistem, sa dobro iskristalisanim vrednostima, zasnovan na običajnom pravu, moralu i verskom učenju (M. Svircevic, “Legal Structure of Households in Serbia and Bulgaria in the 19th Century”, BALCANICA, XXXIV, Belgrade, 2003). To je zapravo ona duhovna nadgradnja, koja je kod crnogorskih i hercegovačkih gorštaka poznata kao „čojstvo i junaštvo“. Ovaj fenomen se najbolje može videti u normama običajnog prava, koji su regulisali odnose u kućnim zadrugama kod Srba širom Balkana. Pažljiva analiza ovih normi pokazuje da su centralne institucije ovih zajednica (domaćin, domaćica, kućno veće, članovi kuće) funkcionisale kao oblici preddržavne demokratije, koja je podrazumevala i njihovu odgovornost za život i imovinu cele kuće (zadruge). U nedostatku pisanih zakona, ovi običaji su preneti na šire lokalne institucije (plemena, seoska i knežinska samouprava), pod čijim okriljem su Srbi stekli prva iskustva o odnosu pojedinca i organizovanog društva, te o prvim oblicima izbora narodnih organa vlasti (seoski zbor seoski kmet, knežinska skupština, knežinski knez). Dinarski Srbi iz Dalmacije, Bosne, Hercegovine i Crne Gore, doseljavali su se u talasima u centralnu oblast Srbije (zapravo u Šumadiju) posle serije austrijsko-turskih ratova u XVIII veku, donoseći sa sobom svoje iskonsko običajno pravo i svoje poglede na najvažnije životne vrednosti. Postepeno su ih prilagođavali uslovima života u novoj, pitomijoj životnoj sredini, stapajući je sa kulturom malobrojnih Srba starosedelaca. I upravo je ovo običajno pravo, poreklom iz kraških dinarskih predela, privlačilo pažnju brojnih istraživača. O njima je s dužnim poštovanjem i divljenjem pisao Valtazar Bogišić u XIX (V. Bogišić, “Zbornik sadašnjih pravnih običaja u Južnih Slavena, Zagreb, JAZU, 1867.), a DŽoel i Barbara Halpern u XX veku (J. M. Halpern & B. Halpern, “A Serbian Village in Historical Perspective”, Prospect Heights: Waveland Press, 1986). Da je Anzulović makar malo dublje istražio patrijarhalno uređenje dinarskih Srba i da ga je kombinovao s modernim naučnim pristupom, sigurno bi i njegovi zaključci o ovom pitanju bili potpuno drugačiji. Ipak, kod njega su predrasude jače od naučnih činjenica.

Na kraju, Anzulović je optužio Zapadne sile, posebno Veliku Britaniju i Francusku da su kontinuirano izlazile u susret srpskim megalomanskim zahtevima, što je imalo za posledicu stvaranje „Velike Srbije“ u liku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, i ukidanje hrvatske državnosti, po prvi put u modernoj hrvatskoj istoriji. Ovo je još jedna netačna Anzulovićeva teza i manipulacija, koja se ne može potvrditi nijednim valjanim dokazom. Zaista treba ima dovoljno hrabrosti i smelosti reći kako su Velika Britanija i Francuska kontinuirano podupirale osvajačke pretenzije Srbije, da bi na koncu i pristale na formiranje tzv. Velike Srbije pod imenom prve države Južnih Slovena. Baš naprotiv, zapadne sile su u modernoj istoriji stalno stavaljale do znanja, da nikada neće dozvoliti prevlast nijedne nacionalne grupe na Balkanu, bilo da su to: Srbi, Hrvati, Bugari, Grci, Rumuni ili Albanci. Zapadne zemlje su se vazda trudile da uspostave ravnotežu nacionalizama na Balkanu, držeći po potrebi male balkanske nacije čas u sukobu čas u odnosima saradnje. I ako postoji nekakav kontinuitet zapadne politike prema Balkanu, to je onda kontinuitet podržavanja ravnoteže između nacionalnih grupa i država. Granice i ideologije su se menjale, ali je politika zapadnih sila, manje-više uvek ostajala ista. Politiku stvaranja tzv. Velike Srbije nije nikada podržavala ni carska Rusija (koja je po prirodi stvari to mogla da čini), a pogotovu to nisu činile Velika Britanija i Francuska. Reč je o očiglednoj manipulaciji. Što se tiče tvrdnje da je Srbija jednostrano poništila modernu hrvatsku državnost formiranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, može se reći da se i ovde radi o zlonamernoj zameni teza. Ranofeudalna Hrvatska je svoju državnost izgubila posle bitke na Gvozdu 1097, kada je poslednjeg hrvatskog vladaoca Petra Svačića porazio ugarski kralj Koloman. On je iskoristio anarhiju u Hrvatskoj te se 1102. u Biogradu krunisao za hrvatskog kralja. Od tog momenta pa do 1918. Hrvatska je bila sastavni deo zemalja krune Sv. Stefana (Ištvana), s tim što su se njeni državno-pravni aranžmani s Ugarskom povremeno menjali (značajna je bila hrvatsko-ugarska nagodba od 1868. koja je predviđala izvestan stepen autonomije za Hrvatsku saglasno odredbama godinu dana ranije zaključenog austro-ugarskog sporazuma). Važno je naglasiti da Srbija nije ukinula hrvatsku državnost 1918, jer Hrvatska nije ni ušla direktno u državnu zajednicu sa Srbijom (kojoj su već bile prisajdeinjene Crna Gora i Vojvodina). To je učinila na brzinu formirana Država Srba, Hrvata i Slovenaca, sastavljena od južnoslovenskih pokrajina nekadašnje Austro-Ugarske, koju je predstavljalo Narodno vijeće Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovo telo je imalo i podršku Hrvatskog sabora, koji je 29. oktobra 1918. godine, između ostalog, odlučio: ...„Dalmacija, Hrvatska, Slavonija sa Rijekom proglašuje se posve nezavisnom državom prema Ugarskoj i Austriji, te prema modernom načelu narodnosti, a na temelju narodnoga jedinstva Slovenaca, Hrvata i Srba pristupa u zajedničku narodnu suverenu državu Slovenaca, Hrvata i Srba na cijelom etnografskom području toga naroda bez obzira na ma koje teritorijalne i državne granice, u kojima narod Slovenaca, Hrvata i Srba danas živi“ (F. Šišić, “Dokumenti o postanku Kraljvine Srba, Hrvata i Slovenaca 1914-1918“, Zagreb, 1918). Dakle, jasno se vidi kako je Hrvatski sabor odlučio da Hrvatska postane deo države Srba, Hrvata i Slovenaca, koja bi trebalo da razgovara s ovlašćenim predstavnicima Kraljevine Srbije o budućim međusobnim odnosima. Nema ni govora o tome da je Srbija na silu ukinula modernu hrvatsku državnost.

Osim pomenutih neutemeljenih teza, apsurdnih i zlonamernih zaključaka, Anzulovićeva knjiga sadrži i nekoliko materijalnih grešaka, što dodatno umanjuje njenu vrednost. Tako npr. u knjizi piše da je bitka na Rovinama bila 1394. premda se ona dogodila godinu dana kasnije. Takođe, u knjizi je napisano da je vodeća ličnost jugoslovenskog komunističkog režima bio Aleksandar Ranković, šef zloglasne tajne policije, što je još jedan dokaz o velikosrpskoj hegemoniji u bivšoj Jugoslaviji. Naravno, o vodećoj ulozi hrvatskih i slovenačkih komunista kao glavnim političarima Titoizma u periodu 1960-1980, kao što su: Josip Broz Tito, Stevo Krajačić, Edvard Kardelj, Vladimir Bakarić, Boris Kidrič, nema ni reči! Upravo su ovi političari imalu najveću moć u komunističkoj Jugoslaviji. Oni su zapravo direktno uticali na sudbinu svih Jugoslovena. Ranković je u suštini bio Brozov poslušnik-egzekutor, koji nije posedovao stvarnu moć političkog odlučivanja. Događaji na tzv. Brionskom plenumu Komunističke partije Jugoslavije od 1966, kada je Ranković bio smenjen, to su i pokazali. Bez obzria na to, ovakav pristup u tumačenju titoizma (kao jugoslovenske verzije staljinizma) je toliko neutemeljen i manljiv da je postao više nego apsurdan. Zbog toga i ne zaslužuje poseban komentar.

Kao što se vidi, Anzulovićeva knjiga je prepuna netačnih i nategnutih teza, falsifikovanih istorijskih činjenica, poluistina i netačnih podataka iz starije i novije prošlosti srpskog naroda. Po svom karakteru, ona se nadovezuje na već odavno izgrađenu i oblikovanu antisrpsku platformu onih hrvatskih političara i intelektualaca iz XIX i XX veka, koji su svoj program temeljili na ideologiji tzv. Hrvatskog državnog prava, kao što su: Ante Starčević, Josip Frank, Eugen i Slavko Kvaternik, Gideon Knežević, Ivan Andrović, Ante Pavelić, Franjo Tuđman, Stjepan Mesić. Osnovni cilj ovog političkog programa je oduvek bio stvaranje nezavisne hrvatske države, koja bi obuhvatala sve one zemlje koje su nekada pripadale Austro-Ugarskoj uz potpuno eliminisanje srpskog naroda kao „uljeza“ i „remetilačkog faktora“ hrvatske državnosti. Da bi se lakše sproveo ovaj cilj, Srbe je potrebno najpre demonizovati do krajnjih granica, a zatim i ponuditi „naučne dokaze“ da su oni oduvek bili varvari i agresori kojima je strano svako civilizovano ponašanje. To je utoliko lakše ostvariti posle žestoke antisrpske propagande većine zapadnih medija za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji, koji su plasirali bezočne laži i negativne stereotipe o srpskom narodu, kao i zbog veoma lošeg međunarodnog položaja Srbije, prouzrokovanog katastrofalnom politikom režima Slobodana Miloševića. U vezi s tim, knjiga Branimira Anzulovića ne predstavlja ništa novo u hrvatskoj politici i istoriografiji. Jedina razlika između njegove knjige i spisa njegovih ideoloških prethodnika jeste u načinu izlaganja programa tzv. Hrvatskog državnog prava tj. u retorici. Anzuloviću se mora odati priznanje da je veoma vešt u metodologiji izlaganja, a posebno u manipulisanju činjenicama i njihovoj modifikaciji prema političkim potrebama. Takvim stilom izlaganja on veoma spretno može dovesti u zabludu nedovoljno obaveštene čitaoce. Ono što je bitno je to da je Anzulović primenio moderne parametre u izlaganju svoje antisrpske ideologije, tako da većina njegovih retrogradnih i rasističkih teza ima moderno ruho. Svoju retoriku potpuno je uskladio s jezičkom aparaturom globalizacije i integracija. Zbog toga su opasnije nego što se to može na prvi pogled zapaziti.

Na kraju, može se samo konstatovati da Anzulovićeva knjiga nema naučnu vrednost. Ona ima sve odlike jednog prikrivenog ideološko-političkog pamfleta s jasnim političkim ciljevima. Jedan od njih je i opravdavanje stvaranja nezavisne hrvatske države uz kompletnu fizičku i duhovnu eliminaciju srpskog naroda iz Hrvatske. Autor je ovu knjigu posvetio svojoj majci. Nema veće ljudske sramote nego posvetiti majci jedan ovakav rasistički pamflet. Ni Anzulovićeva majka to nije zaslužila.

 

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner